Ne volim proleće. Sav normalan svet ga voli. Ali ja ne. Pa valjda se i ne uklapam u sve normalne ljude. Jer, da sam normalna, sada bih upijala sunčeve zrake i bila zahvalna na D vitaminu kojima će  početi sunce da nas zasipa (dok ne krene da nas bije ona rupa u ozonu…). Ali jok, ja radije cvrčim, patim, tugujem za zimom. Tako mi je lepše. Tako mi je lakše. Lakše je tugovati, nego uživati u pruženom svetlu. Lakše je prepustiti se, nego upustiti se u borbu. Lakše je pun saveta biti, dobre teorije, podloge za zdrav i sretan život, nego u istom zaista i živeti.

Kraljica Majka imala je jednu bistru izjavu u toku izliva pameti mom starijem sinu: „Put sreće i poštenja je teži put“. Istina. Ne zato što je to Kraljica izjavila, nego zato što zaista i jeste tako. I za jedno i za drugo treba voditi konstantnu borbu sa samim sobom, kako ne bi posustali i prepustili se onom sivom, onom ružnom, lošem i tužnom.

Dogodi se tako, jedna ružna stvar. Ono ružno što korene vuče u prošlosti, ne tako davnoj. Čujem, tako, još po neku ružnu reč. Pogodi me. Kažu mi nešto loše, učine nepravdu, ja je osećam. Celom sobom. U potpunosti me savlada. Dozvolim to. Samo malo i prepustila bih se cela.

Mangup je imao jednu stidljivu rečenicu da mi kaže. Oklevao je. Nije želeo da me povredi. Zamolio me je da ne trošim energiju na ono ružno što mi se dešava, nego da se uživim u sve ono lepo oko nas i da je na to trošim bez žaljenja. Na trojicu mojih muškaraca.

A ja se zapitah, zašto je oklevao? Zašto je mislio da će me povrediti? Možda zato što dozvolim onome ružnom, prljavom i tužnom da me uzme sebi, obuhvati, kao rukama oko vrata i guši, guši…ne prestaje. A ja, kao statua, stojim, ne mrdam, samo održavam neku jadnu ravnotežu i trudim se da ne puknem o zemlju. Otpor ne pružam. Ne dovoljan. Kao da sam isključila onaj deo sebe koji oseća potrebu da se bori, uhvati u koštac sa nevoljama i pobedi ih. Jednu za drugom. Obori ih na kolena, da mole za milost i oproštaj i udalje se daleko od mene…

Ne sećam se tačno kada sam ga isključila. Negde u toku zime. Te zime koju volim. Volim njeno belilo, volim njene tmurne, a ipak svetle dane. Volim njenu hladnoću…a opet…toplinu u sobi. Volim je, deo mene je. Uvuče mi se u kosti. Teško mi je rastati se od nje. Moraću primiti sunce u naručje. A to je teško. Potreban mi je period adaptacije, prilagodjavanja…prihvatanja novih uslova, novih okolnosti. A to mi ne ide uvek jednako dobro.

Za sreću se treba boriti. Sreću treba čuvati. Sreću treba stvarati iz dana u dan. Paziti je, negovati je, hraniti je, voleti je. Tuga je mnogo lakša. Jednostavnija za primenu. Jednostavnija za konzumiranje. Ona dolazi sama od sebe, nepozvana. Ne moraš je ni negovati, ma … ne moraš ništa sa njom raditi, ona radi sve za tebe i uzima sve od tebe. Dolazi kao nepozvan gost, ne čeka pozivnicu. Tuga je prijatelj za slabu dušu, hrana za bol.

Imam ja snagu za sreću. Mogu ja to podneti. Mogu je izdržati. Samo se uspavala u meni. Iscrpela je moja draga zima. Probudiću je ali sama, bezuspešno…No, imam pomoć, hrabre putnike uz mene. Pomoći će mi, da ponesem teret…težak teret… lepog, mirnijeg života. Biću hrabra i odabraću i ja taj teži put…put sreće i poštenja. I ko god želi na tom putu da nam se priduži, mesta ima, sreća je široke ruke…

  • Znam da si ponosna!

    Draga seko, neću te dugo zadržavati. Kasno je. Ili bolje, rano je...mislim da je tu negde,…
  • Lamperija na pola zidova

    Danas je tako lep dan. Sunce je obasjalo celu ulicu, dvorište…kuću. Svetlost zrači, …
  • Pogled unazad

    Sada, kada se osvrnem, ne žalim ni jedno nakuckano slovo, jer sada, čitajući neke ranije n…
Učitaj još tekstova
Učitaj više od Kokica
Učitaj više u Razmišljanka

24 komentara

  1. Dudaelixir

    25. marta 2010. at 17:39

    O Sanjočka kako si ovo sve lepo napisala! Naravno da ćeš izabrati teži put, jer ona stidljiva rečenica, od tebi dragog i voljenog čoveka, pametno je sročena i ne bez razloga.

    Treba da se prepustiš suncu, ono ti snagu daje. Nije lako, verujem ti, promena je ogromna, ali i divna. Gledaj svoje ptiće i gledaj drveće, cveće, grmlje, sve se budi, pupi, raste, cveta!

    Divno je!

    Odgovor

  2. stevo

    25. marta 2010. at 18:28

    Eh, Kokice moja draga, vidiš šta radi proleće: prvo natera sneg da se otopi, i ono drugo, natera tebe samu da napišeš lep tekst, pomalo melanholičan, ali nadahnut baš prolećem, onim dobom godišnjim koje te prodrma, od glave do pete :yes: Lepi pozdravi iz susedstva! :bye:

    Odgovor

  3. IvanB.

    25. marta 2010. at 21:15

    Upravo to, ne trosi snagu na gluposti. Sad s druge strane, lako je svima nama drugima dati koristan i lep savet, ali kad smo u pitanju mi, savete znamo kao pesmicu napamet, ali se ipak trosimo na neke stvari koje kada ostanu iza nas budu ne toliko vazne od onih koje su uvek tu pored nas i cine nas srecnim.

    Ja ne volim zimu, ali sa opreznoscu sunce i taj vitamin D prihvatam bez adekvatnih zastita na kozi.

    Odgovor

  4. malabreskva

    25. marta 2010. at 21:50

    Kokice draga šta god da te muči sigurna sam da će ubrzo proći.
    Često sam razmišljala o tome kako nam malo treba da budemo nerećni, a opet ne znamo da čuvamo i branimo sreću.
    Suviše lako padamo u očajanje, ne cenimo to što nam je Bog dao, zdravlje, ljubav, zdrav razum, porodicu…
    Dozvolimo da nas muče stvari koje i nisu presudne za našu sreću. Znam, svi smo takvi.
    Ali sve to se okrene u jednom danu, sutra će već sinuti sunce i ti ćeš videti da sunce prija :good:

    Odgovor

  5. SanjaKokica

    26. marta 2010. at 12:29

    Dudo, trudiću se svim snagama, nešto pucam po šavovima ovih dana, al’ zakrpiću se već nekako :namig:

    Odgovor

  6. SanjaKokica

    26. marta 2010. at 12:30

    Stevo, pozdravi susedstvu :bye: Eto vidiš…da i od mene proleće nešto dobro izvuče :namig: Al’ da me drma, drma me žestoko :wacko:

    Odgovor

  7. SanjaKokica

    26. marta 2010. at 12:32

    Ivane, pročitao si ono što sam htela reći. Kroz sve postove i komentare znam biti bistra, teorija mi je dobro poznata, al’ praksa veoma često zakaže :negative: No…idemo dalje, dok imam popravni, dobro je :whistle:

    Odgovor

  8. SanjaKokica

    26. marta 2010. at 12:43

    Breskvice, istina je sve što kažeš :yes: I opet, znam teoriju al nikako da je do kraja sprovedem u delo. Živciram se i za ono za šta ne treba. No, proći će, pregurala sam i bedastije stvari :good:

    Odgovor

  9. Milko

    26. marta 2010. at 13:01

    Pametna si ti.. 😉

    Hej, ne znam da dajem savjete, ne volim, ne želim, nisam lik koji je dovoljno pametan za iste..samo ću ti reći kako ja to činim- mene stalno nešto `oće da obori dole, i bogami i obara..ali sam i ja tvrdoglavo magare, pa se opet iznova i iznova dižem..mislim da ima nekog čara u tome dok se stalno dižeš..kao da kažeš „mamicu vam, evo mene opet“.. 😉

    pozzz 🙂

    Odgovor

  10. SanjaKokica

    26. marta 2010. at 14:08

    :crveni: Milko, da sam pametna, ne bih ni morala pisati ovakve tekstve, već bi ih živela bez razmišljanja :namig: :whistle: Što se saveta tiče, ma…ponekad ih je nezahvalno deliti. Ovaj tvoj (i ako ne savet, jel…) mi se svidja…mamicu vam vašu, evo me opet, dobar!!! :good: :yes: :pozz:

    Odgovor

  11. IvanB.

    26. marta 2010. at 16:36

    Samo hrabro i imas za koga da se boris i zivis. Volim da koristim Charolijinu parolu: „Don’t give up“.

    Odgovor

  12. SanjaKokica

    26. marta 2010. at 19:58

    Ivane, dobra je ta parola :good: :yes:

    Odgovor

  13. Exxx

    26. marta 2010. at 21:21

    pročitaj knjigu „put kojim se ređe ide“ :good:

    Odgovor

  14. SanjaKokica

    26. marta 2010. at 21:41

    Exxx, imala nameru još davno. Ne znam zašto sam odustala. U zadnje vreme…nikako da stignem išta da pročitam. Možda je to sramota ali iskreno ti kažem :mail:

    Odgovor

  15. malabreskva

    27. marta 2010. at 13:27

    Već je bolje zar ne? :bravo: :bravo: :bravo:

    Odgovor

  16. SanjaKokica

    28. marta 2010. at 00:07

    Breskvice, oooda, jeste :kul:

    Odgovor

  17. sopran87

    28. marta 2010. at 00:36

    Put postenja i srece je stvarno tezi put. Dokazano gomilu puta, i ne mozemo nista protiv toga. Svako ko je dobio nesto na brzaka i bez truda nije mnogo uziveo u tome. Ili ako jeste, i dalje se osecao prazno. Svi imamo snage za srecu, samo je potrebno da to shvatimo. Lepa prica.

    Odgovor

  18. SanjaKokica

    28. marta 2010. at 17:52

    Sopran, hvala ti. Ono što dodje na brzaka i bez truda ne umemo da cenimo, te verovatno i zbog toga izgubimo. Sve ono što teškom mukom steknemo, brižljivo treba i da čuvamo, jer smo svesniji vrednosti toga što imamo. :good:

    Odgovor

  19. electrasdreams

    28. marta 2010. at 20:18

    Kada nije tesko, nemam volje.

    Odgovor

  20. SanjaKokica

    29. marta 2010. at 10:02

    Electra, kad nije teško, ni ne cenimo to što imamo :yes:

    Odgovor

  21. sopran87

    29. marta 2010. at 11:47

    Upravo tako, nekako mi je lepse kad dobijem nesto sa mnogo truda nego bez minuta napora…

    Odgovor

  22. SanjaKokica

    29. marta 2010. at 18:53

    Sopran, tako je to :yes: samo ponekada dok se borimo za to, nismo baš najsretniji ali kada to ostvarimo, shvatimo da je trud bio vredan (alaj sam ovo sročila…) :good:

    Odgovor

  23. ozon

    24. juna 2010. at 12:56

    bravo, potpisujem – zimi možeš da se skijaš napolju i greješ pored vurune, a leti ne možeš da se greješ napolju i skijaš pored frižidera 😉

    Odgovor

  24. SanjaKokica

    28. juna 2010. at 10:21

    Leti…ma nemam dovoljno kože koju bih sama sebi oderala kada krenu vrućinštine da šopaju po nama! :dim:

    Odgovor

Ostavite odgovor

Pogledajte i

Dan kada su Majorovi ostavili svoju prvu turšiju (i zimnicu uopšte)

...Obukla sam paradnu uniformu za nabavku na pijaci, možda će ga biti sramota da idem sa n…