Nežna mamaOvo mu u prevodu dodje – „Eto vidiš, lepo sam ti rekla, ali ti nećeš da slušaš“. Ponekad je ublažena sa dodatkom – „Ne volim što moram ovo da ti kažem, ali…lepo…“ Sad ne znam, da li više volim sa dodatkom ili bez dodatka, kaša mi je svejedno istog ukusa.
Počinje još u ranim godinama odrastanja, kada se pred nas postavlja niz zadataka, obaveza strašnih, pitanja nerazjašnjenih. Tu na scenu stupaju sretni roditelji puni entuzijazma za odgajanje deteta, naoružani knjigama tipa „Kako vaspitati dete“ (koje kasnije više liče na onu „Kako da na najlakši način upropastite rodjeno dete“ ). Dete se zagrcne, a oni…hop…knjiga…temperatura…hop knjiga…tvrda ona stolica za nesedenje….hop knjiga…i tako na svaku nijansu odstupanja od po knjigama predvidjenog ponašanja dece. Kakve babe, mame, tetke, komšinice, strine iz Australije, nekadašnje babice i sav ostali pametan svet! Šta oni uopšte imaju pojma i da barem usaglase savete!
Nakon prebrodjenih prvih godina života, dete ulazi u onaj period kada polako postaje razumno i sada već sa radošću možemo da počnemo sa upotrebom reči, to mora tako, a zašto reći ću ti kada malo narasteš. Pa onda nastupaju pitanja, na koje su odgovori opet tipa – „Kada dodje vreme, pričaćemo o tome…..“ I onda, kada vreme dodje, roditelj koji sada više nije tako euforičan u ulozi vaspitavanja deteta, dolazi do onog dela kada može i mora podeliti neke savete, za koje je mislio da ih nikada neće izgovoriti, jer su ga, naravno, užasno nervirali kada je bio u „tim godinama“.
I, naravno, i meni je moja mama govorila puno toga, i naravno, nisam je baš uvek poslušala. Pa je onda nastupila rečenica – „Videćeš ti kada budeš imala svoje!“, pa je nastupila rečenica – „Bolje da na tudjim greškama učiš“,….pa tako, sve rečenica za rečenicom iz tričavih narodnih, a nepisanih knjiga. E pa, meni se ta knjiga baš nije dopadala, i baš sam radila dosta toga onako kako sam ja mislila da je dobro. U medjuvremenu, ipak sam pokušavala da ublažim tu svoju nezainteresovanost za pomenutu knjigu,  lepim ponašanjem prema roditljema i okolini, samo oni to nikada nisu tako tumačila. Ne shvatam u čemu je bio njihov problem… Šalu na stranu roditelje jesam poštovala, ali ne uvek i odluke i savete koje su donosili i za mene imali. Bilo je tu i – „Uči dete, nisi ti od onih koji mogu da slušaju i rade što im se kaže!“. Neću i neću, neću jer ne volim da učim, šta me briga znam dovoljno i neka neko ceni moje znanje, a ne papir, i zaposliću se bez veze, (ne bazveze) jer hoću da me neko zaposli zato što valjam, a ne zato što poznaje nekog mog, koji poznaje nekog njegovog, koji se družio sa onim njegovim.
Naravno, nisam učila, i naravno, zaposlila sam se sa vezom, nekog ko je odrastao sa nekim mojim. Naravno, kada sam dobila decu, pokušala sam raditi po svome, ali, naravno da su stariji bili u pravu, i ako nisam to htela da im pokažem, nego sam sebi uz inat vodila svoju bitku, a bitke nije trebalo ni biti. Naravno da sam se sa roditeljima raspravljala iz pogrešnih uverenja, ali…kažu…nikada nije kasno. Pa valjda nije.
Život pruža šanse, sada dokle, to nikada ne znamo. Možda je danas naša poslednja šansa, a možda i nije. Ali, to nam se, naravno, ne otkriva unapred. Ovo sam naučila tokom nekog broja godina iskustva. Nisam ni svesna koliko ću pametna biti za još toliko godina! (jadan svet oko mene, i jadni naslednici, ugušiću ih sa onim o – „slušaj pametnijeg, slušaj starijeg, slušaj iskustvo, veruj mi znam šta govorim“….baš se radujem tome).
Htedoh reći, možda bi ipak ponekada bilo bolje saslušati savete odraslih ljudi, zrelih godina, koji su pride sabili mnogo grešaka i pouka u svoju iskusnu pozadinu….Sigurna da bi nas glava tada manje bolela, nego ovako, nakon silom lupanja glavom o zid…nakon silom – „…ja njoj glavu na sto, a ona pod sto…“, sigurno da bi bolela manje, ali…
Kada ne bi bolela, onda ne bismo ni znali kako je kada boli, a kada ne boli, onda se i ne plašimo, a kada se ne plašimo, onda radimo lude stvari, a kada radimo lude stvari, opet dodjemo do toga da pravimo greške, što znači…uvek će čovek činiti greške, jer na svojim se greškama, ipak, najbolje uči, jer su jedine opipljive, jedine koje nas zaista nauče pameti, najviše se useku u sećanje i čine da se makar potrudimo da ih ne ponavljamo…i tako, džabe sve – „Lepo sam ti rekla….“ dok sami sebi ne kažemo…

  • Ko hoće, neka me ‘besi, al’ meni je ovo nepravda!

    Vidite ovako, ja ću sada da kažem, ovako javno...pa ako stradam, stradala sam. Ne volim ne…
  • Lamperija na pola zidova

    Danas je tako lep dan. Sunce je obasjalo celu ulicu, dvorište…kuću. Svetlost zrači, …
  • Pogled unazad

    Sada, kada se osvrnem, ne žalim ni jedno nakuckano slovo, jer sada, čitajući neke ranije n…
Učitaj još tekstova
Učitaj više od Kokica
  • Šta je alimentacija?

    U rečniku nepoznatih pojmova, pa u nekoj slobodnoj definiciji, to bi bilo otprilike ovako:…
  • Ne dirajte mi lakumiće :)

    ...No, pošto Vi niste ništa pitali, a niste me ni obavestili, moram ja Vama da kažem. Izne…
  • Bez dlake na blogu

    Najčešće ne pišem o sebi. Pišem dosta toga o svojim emocijama, o svojoj deci, o mangupu, o…
Učitaj više u (Ne)ljudski je grešiti

11 komentara

  1. grande

    1. jula 2009. at 17:20

    Kokice, znaš kako to ide: moji roditelji su prestali da greše jer… više nisu medju živima, ja ću prestati da grešim čim odem sa ovoga sveta Kako je kod ostalih… bolje da se ne usudim… ako nešto i kažem sledi Inače veoma pametno napisan tekst premda sumnjam da će se na bilo koga prilepiti jer ti š meni da kažeš kada ja znam od sviju najbolje

    Odgovor

  2. sanja

    1. jula 2009. at 18:05

    e za ovo mi se Grande, isplati učiti mamu mi moju da uključi lap top i lepo da pročita i da vidi da makar nešto pametno govorim, ja im to pokušavam lepo reći, al…em me niko ne sluša, em mi niko ne veruje…sram da ih bude!!! A za prilepiti se, izem li ga…ni na mene neće…opet ću dalje po svome, pa kom obojci, kom opanci…(jel se tako piše?)

    Odgovor

  3. grande

    1. jula 2009. at 18:30

    Valjda se piše tako Inače meni je šćera htela pripisati srednju školu i faks koji je upisala, medjutim ja sam zbilja bio izvan tih dogadjanja tako da se može reći da s vremena na vreme točak se okreće u suprotnom smeru pa joj ja kažem da mi ne soli pamet Pozdrav

    Odgovor

  4. sanja

    1. jula 2009. at 21:54

    puno bi joj soli trebalo

    Odgovor

  5. grande

    1. jula 2009. at 23:37

  6. mangup

    2. jula 2009. at 09:09

    Lakse je priznati kad si upravu nego kad nisi. Kad smo vec kod soli , dobro rece nema soli. 🙂

    Odgovor

  7. Sanja

    2. jula 2009. at 13:20

    interesuje me samo ko je potrošio (mislim ko je i čiju pamet solio )

    Odgovor

  8. Charolija

    3. jula 2009. at 14:25

    Istina je da se najbolje uči na svojim greškama i da se drugačije neke stvari i ne mogu „savladati“, ali pošto sam i roditelj, a i dete, smatram da bez obzira na smaračke priče roditelja, oni treba da pričaju i da „dave“ i da „dave“, ne da se mešaju, već da „trtljaju“ što više. Dete od toga dobija ospice, ali negde u glavi i ostane bar delić svega toga, što mu nekada može pomoći. Ko zna kada i kako? Bar kad pogreši, da pogreši pametno.

    Malo sam spetljala ovo što rekoh, ali valjda si me razumela šta htedoh reći.

    Odgovor

  9. Sanja

    3. jula 2009. at 14:42

    Charolija, pohvatala konce,…tako je, i ja svojima trtljam i trtljam, već kada oseti da ću da trtljam, kaže, jaoooo ne, sad će opet dugačka priča…. ali ja i dalje trtljam i trtljam (i ja sam gledala da šmugnem od dugačkih priča,…ali ni meni nije pošlo od ruke )

    Odgovor

  10. Magy

    14. avgusta 2009. at 17:40

    Ja imam jednu temu iz srpskog i mogu vam reci da su mi vase racenice pomogle…Hvala

    Odgovor

  11. Sanja

    14. avgusta 2009. at 20:01

    Poštovana Magy, ako smo bili od koristi, svi koji ovde raspravljasmo na tu temu, drago nam je

    Odgovor

Ostavite odgovor

Pogledajte i

Dan kada su Majorovi ostavili svoju prvu turšiju (i zimnicu uopšte)

...Obukla sam paradnu uniformu za nabavku na pijaci, možda će ga biti sramota da idem sa n…