Čovek (pa verovatno i žena) se na svojim greškama uči

Ovo mu u prevodu dodje – „Eto vidiš, lepo sam ti rekla, ali ti nećeš da slušaš“. Ponekad je ublažena sa dodatkom – „Ne volim što moram ovo da ti kažem, ali…lepo…“ Sad ne znam, da li više volim sa dodatkom ili bez dodatka, kaša mi je svejedno istog ukusa.
Počinje još u ranim godinama odrastanja, kada se pred nas postavlja niz zadataka, obaveza strašnih, pitanja nerazjašnjenih. Tu na scenu stupaju sretni roditelji puni entuzijazma za odgajanje deteta, naoružani knjigama tipa „Kako vaspitati dete“ (koje kasnije više liče na onu „Kako da na najlakši način upropastite rodjeno dete“ ). Dete se zagrcne, a oni…hop…knjiga…temperatura…hop knjiga…tvrda ona stolica za nesedenje….hop knjiga…i tako na svaku nijansu odstupanja od po knjigama predvidjenog ponašanja dece. Kakve babe, mame, tetke, komšinice, strine iz Australije, nekadašnje babice i sav ostali pametan svet! Šta oni uopšte imaju pojma i da barem usaglase savete!
Nakon prebrodjenih prvih godina života, dete ulazi u onaj period kada polako postaje razumno i sada već sa radošću možemo da počnemo sa upotrebom reči, to mora tako, a zašto reći ću ti kada malo narasteš. Pa onda nastupaju pitanja, na koje su odgovori opet tipa – „Kada dodje vreme, pričaćemo o tome…..“ I onda, kada vreme dodje, roditelj koji sada više nije tako euforičan u ulozi vaspitavanja deteta, dolazi do onog dela kada može i mora podeliti neke savete, za koje je mislio da ih nikada neće izgovoriti, jer su ga, naravno, užasno nervirali kada je bio u „tim godinama“.
I, naravno, i meni je moja mama govorila puno toga, i naravno, nisam je baš uvek poslušala. Pa je onda nastupila rečenica – „Videćeš ti kada budeš imala svoje!“, pa je nastupila rečenica – „Bolje da na tudjim greškama učiš“,….pa tako, sve rečenica za rečenicom iz tričavih narodnih, a nepisanih knjiga. E pa, meni se ta knjiga baš nije dopadala, i baš sam radila dosta toga onako kako sam ja mislila da je dobro. U medjuvremenu, ipak sam pokušavala da ublažim tu svoju nezainteresovanost za pomenutu knjigu,  lepim ponašanjem prema roditljema i okolini, samo oni to nikada nisu tako tumačila. Ne shvatam u čemu je bio njihov problem… Šalu na stranu roditelje jesam poštovala, ali ne uvek i odluke i savete koje su donosili i za mene imali. Bilo je tu i – „Uči dete, nisi ti od onih koji mogu da slušaju i rade što im se kaže!“. Neću i neću, neću jer ne volim da učim, šta me briga znam dovoljno i neka neko ceni moje znanje, a ne papir, i zaposliću se bez veze, (ne bazveze) jer hoću da me neko zaposli zato što valjam, a ne zato što poznaje nekog mog, koji poznaje nekog njegovog, koji se družio sa onim njegovim.
Naravno, nisam učila, i naravno, zaposlila sam se sa vezom, nekog ko je odrastao sa nekim mojim. Naravno, kada sam dobila decu, pokušala sam raditi po svome, ali, naravno da su stariji bili u pravu, i ako nisam to htela da im pokažem, nego sam sebi uz inat vodila svoju bitku, a bitke nije trebalo ni biti. Naravno da sam se sa roditeljima raspravljala iz pogrešnih uverenja, ali…kažu…nikada nije kasno. Pa valjda nije.
Život pruža šanse, sada dokle, to nikada ne znamo. Možda je danas naša poslednja šansa, a možda i nije. Ali, to nam se, naravno, ne otkriva unapred. Ovo sam naučila tokom nekog broja godina iskustva. Nisam ni svesna koliko ću pametna biti za još toliko godina! (jadan svet oko mene, i jadni naslednici, ugušiću ih sa onim o – „slušaj pametnijeg, slušaj starijeg, slušaj iskustvo, veruj mi znam šta govorim“….baš se radujem tome).
Htedoh reći, možda bi ipak ponekada bilo bolje saslušati savete odraslih ljudi, zrelih godina, koji su pride sabili mnogo grešaka i pouka u svoju iskusnu pozadinu….Sigurna da bi nas glava tada manje bolela, nego ovako, nakon silom lupanja glavom o zid…nakon silom – „…ja njoj glavu na sto, a ona pod sto…“, sigurno da bi bolela manje, ali…
Kada ne bi bolela, onda ne bismo ni znali kako je kada boli, a kada ne boli, onda se i ne plašimo, a kada se ne plašimo, onda radimo lude stvari, a kada radimo lude stvari, opet dodjemo do toga da pravimo greške, što znači…uvek će čovek činiti greške, jer na svojim se greškama, ipak, najbolje uči, jer su jedine opipljive, jedine koje nas zaista nauče pameti, najviše se useku u sećanje i čine da se makar potrudimo da ih ne ponavljamo…i tako, džabe sve – „Lepo sam ti rekla….“ dok sami sebi ne kažemo…