Priča jedne naporne mame

…joj, danas sam ispirala sinu mozak…užas!!! Barem sam tako mislila kada je meni moja mama to radila…Znate šta je to, sigurno je većina tinejdžera (ali on to još ni nije!!!) to okusila. Onaj gorak ukus reči: „Sedi tu, da malo popričamo“…malo…i onda to malo predje u beskonačno mnogo (u glavi, ušima, očima, a bogami i svemu ostalom, onoga ko kao sluša).

kids2

Ali, prosto nisam odolela…a kako mi se čini, narednih godinaaaaaa ni neću!!! Hmmmm, njegov desetogodišnji život ništa ne vredi, on mrzi svoj život i hoda sa namrštenim čelom po stanu. On je nesretan i nema šta da napiše za domaći na temu „Moj zabavni doživljaj“ …ili već tako nešto. Kaže – imao je jedan zabavan doživljaj ove godine kada je bio kod tate, pa su se vozili na planinu i prokuvao im je auto (to je bilo sredinom godine, a domaći je negde u decembru), a taj je već napisao kao doživljaj na letljem raspustu.

Šta li sam poželela u tom momentu??? Kao prvo, bez neke posebne želje, prokuvala sam JA!!! Pa je to počelo da kipi iz mene, u vidu bujice ideja o sretnim i zanimljivim doživljajima, koji, naravno, njemu nisu ostali u glavi, jer nisu bili vezani za njegovog oca, nego ono, samo je mama bila u toj priči…pa kao, nije ni vredno pomena…Kao drugo, nema drugo….izduvala i vozi dalje…

I tako…kaže on…“Baci me kroz prozor kad ne valjam“!!!???? Štaaaaaa??? Sa ovim klempavim radarima mojim, prosto ne mogu da verujem da nisam dobro čula!!! I…šta reći na takvu izjavu??? Tu jednostavno ne možeš ništa reći, nego početi govoriti, sve dok jezik može da mlati, sve dok usta ne presuše, a dok sagovornik (ako ga uopšte imamo u nezadovoljnom desetogodišnjaku) ne počne da se puši od dosade i zamora slušanja upornog roditelja.

On je nesretan jer nemamo štampač…a baš je mislio odštampati šeme za svih 404 origamija koje ima u računaru…(pri tome je šema=nekoliko stranica uputstva kako saviti papir do neke figure, što bi značilo najmanje 1.200 stranica štampe, šta je to za nas moćnike…sitnica). Pri tome je još nesretan jer istih 404 šeme origamija nema u celini u svom mobilnom telefonu, nema jadan….ima sam 402, 2 su negde izostale, a on baš želi ta 2 da pravi, i to ako je moguće kada mu se mladji brat zabavlja na računaru.

Zaista…nesretno dete…

I opet….tako, imamo na zidu spisak obaveza i pravila ponašanja za koje delimo lepe i tužne smajlije, i tako…više od deset je srce, a manje od deset iksić. Za srca se dobija nova igrica na računaru, a za iksić se briše neka…to mu dodje kao neka motivacija za lepo ponašanje. Dakle, metoda „Batina je iz raja izašla“ u današnje vreme je kažnjiva, pa samim time i neprimenjiva.

Stvarno ima nesretan život, do sada još ni jedna igrica nije izbrisana, bilo je, eventualno, gratis igrica…

Medjutim, onda je došlo ono strašnoooooo, ZABRANA RAČUNARA na celih nedelju dana, jer je dolazilo do urnebesnih svadja u nedostatku dogovora oko „malo“ igrica koje braća nesretnići imaju…

Sada, verujem, sa pravom mogu reći da imaju nesretan život….zaista, bez računara, štampača, prokuvavanja auta, i ona 2 zagubljena origamija, kako je uopšte moguće voditi sretan život???

5 mišljenja na „Priča jedne naporne mame“

  1. Jeste, ovim današnjim klincima je život tako uredjen da im je strašno teško. Da budem iskren nema neke velike razlike izmedju mog i detinjstva današnjih klinaca; ja sam svojevremeno lomio zube na krompiršećeru, a danas imamo 57000 vrsti čokolada, i jedno i drugo su slatkiši. Što se tehničkih stvari tiče… mislim da će unuka (kad ga budem imao) za rodjendan tražiti helikopter što će verovatno biti običan poklončić 😀

  2. Hehe, naravno,…nije reč o helikopteru na baterije i daljinski upravljač…nego nešto konkretnije, što može poneti najmanje 8 odraslih osoba 😉

Ostavite odgovor