Danas sam primila mail. Primamo ih svi…svaki dan. Većina je šaljivih, te Mujo – Haso relacija, te Srbin – Hrvat – Bosanac relacija, te plavuše – brinete i ostale varijante. I onda klikneš na forward, pa uguraš ceo imenik, malo se nasmeješ i vozi Miško dalje. Primila sam, sad da li dobro da jesam ili bolje da nisam, ne znam ni sama. Uglavnom, još ga nisam prosledila, jer me je duša zabolela, jer me je pogodilo, a tekst je u suštini  veoma lep. Jedino što sam uradila je da sam dotičnoj gospođici odgovorila da ću da je ubijem zbog takvih mailova. Zašto? Zato što dira tamo gde najviše boli ako malo samo pogledamo u svoju dušu i svoje postupke i priznamo sebi svoje greške. I ako se samo malo pokušamo pronaći u tekstu koji ću vam u nastavku prilepiti, pa plačite i Vi, kada sam već i ja morala sakrivati suze na poslu.

Sledi mail:

Zaletela sam se u stranca dok je prolazio,
„O, oprostite mi, molim Vas!“ bio je moj odgovor.

On je rekao, „Molim Vas, oprostite vi meni,
nisam vas video.“

Bili smo tako kulturni, taj stranac i ja.
Otišli smo svojim putem i pozdravili se.

Ali kod kuće se pričala drugačija priča,
kako smo tretirali svoje voljene, mlade i stare.

Kasnije toga dana, dok sam spremala večeru,
moj sin je stao iza mene vrlo tiho.

Kada sam se okrenula, gotovo sam se sudarila s njim.
„Makni mi se s puta!“ rekla sam uz viku.

On je otišao, a njegovo malo srce se slomilo.
Nisam shvatila koliko sam oštro govorila.

Dok sam ležala budna u krevetu,
tihi Božji glas mi je progovorio,
„Dok si dijelila sa strancem uobičajenu uljudnost,
tvoja obitelj koju voliš, bila je povrijeđena.

Idi i pogledaj na kuhinjski pod,
naći ćeš cveće pored vrata.
To cveće je tvoj sin doneo za tebe.
Ubrao ih je sam: ružičasto, žuto i plavo.

Stajao je vrlo tiho da ne pokvari iznenađenje,
nisi videla suze koje su ispunile njegove male oči.“

Tada sam se osetila tako malenom,
i suze su mi počele teći niz lice.

Tiho sam otišla i kleknula pored njegovog kreveta;
„Probudi se, maleni, probudi se,“ rekla sam.

„Jesi li ti ubrao za mene ovo cveće?“
Smešio se, „Našao sam ih napolju, kod drveta.
Ubrao sam ih zato jer su lepi kao ti.
Znao sam da će ti se svideti, posebno plavi.“

Rekla sam, „Sine, jako mi je žao što sam se onako
ponela danas, nisam trebala vikati tako na tebe.“

Rekao je, „O, mama, u redu je. Svejedno te volim.“

Ja sam rekla: „Sine, i ja tebe volim, i volim cveće,
posebno plavo.“

Bolji momenat nije mogla odabrati. Kao da je čula kako preispitujem svoje srce kakav li sam roditelj. Dakle, da li je dobro uradila što je poslala ovaj mail? Jeste. I možda bi dobro bilo da ga svi mi, roditelji, namestimo da nekim automatizmom svaki dan stigne u naš inbox, i da svaki dan obnovimo gradivo, da oni koje najviše volimo, i koji nas najviše vole (a da li smo zaslužili) ponekada najviše ispaštaju zbog naših grešaka, zbog naših prerano istrošenih nerava, zbog briga (koje i oni imaju, ali ne smeju da kažu, jer…pa to je sve manje važno, zar ne? i kakve to brige te male glavice uopšte mogu imati…?!!!). Da oni koji vape za našom pažnjom i ljubavlju, ne stignu ni da je dobiju, jer sve je važnije, jer je tempo brz, jer ne možemo da ga ispratimo, pa u momentu odabira biramo pranje sudova, spremanje kuće, peglanje veša i ostale životno važne momente. I tek…kada padne noć, i smiri se graja, nakon što smo na brzinu uvalili mala srca u krevete, samo da odahnemo dušom i malo se odmorimo, misli počnu da lutaju, i na tom svom putu pronadju odgovore na sva pitanja koja su nam deca u toku dana postavila, a mi nismo imali vremena odgovoriti, nego samo ono…ne mogu sad, moram još sto stvari da uradim. I šta onda preostaje? Sa neizmernom grižom savesti otići do kreveta i poljubiti usnule mališane i reći im na uvo „Volim te“ i nadati se da će im u snovima iskočiti kao deo neke lepe pesmice koju sami sebi pevuše…jer mama nije imala vremena…peglala je….

  • Ko hoće, neka me ‘besi, al’ meni je ovo nepravda!

    Vidite ovako, ja ću sada da kažem, ovako javno...pa ako stradam, stradala sam. Ne volim ne…
  • Lamperija na pola zidova

    Danas je tako lep dan. Sunce je obasjalo celu ulicu, dvorište…kuću. Svetlost zrači, …
  • Pogled unazad

    Sada, kada se osvrnem, ne žalim ni jedno nakuckano slovo, jer sada, čitajući neke ranije n…
Učitaj još tekstova
Učitaj više od Kokica
  • Ko hoće, neka me ‘besi, al’ meni je ovo nepravda!

    Vidite ovako, ja ću sada da kažem, ovako javno...pa ako stradam, stradala sam. Ne volim ne…
  • Draga učiteljice

    Draga učiteljice, Znam da, ako se sretnemo i kada se sretnemo, neću biti u prilici…n…
  • Roditelj

    Kada bi mogao da vidiš dušu svog deteta, kada bi mogao da shvatiš da joj nema kraja, da li…
Učitaj više u Deca

2 komentara

  1. slladjan

    4. avgusta 2009. at 07:54

    Što se ove teme tiče ja sam samo posmtrač,čovek koji posmatra druge sa strane.Koliko sam ja kao tako neki posmatrač mogao videti tebi bi mogao reći svaka čast!!!!a primetio sam da je i mangup na dobroj obuci! Kao posmatrač čovek svašta vidi,raspuštenu,razmaženu decu koja nemaju poštovanje ni prema svojim roditeljima (kako će oni sutra poštovati bar jedni druge?),histerične,često se vidi kao da su zamenjene uloge, itd. …!Nemoj se bedačiti bezveze jer ti nikako ne spadaš u te roditelje (bar koliko sam ja video)

    Odgovor

  2. Sanja

    4. avgusta 2009. at 08:02

    E ovo je komentar koji ti popravi dan! Hvala Slladjane i u pravu si i za mangupa, dobro mu ide , čini mi se nekada, bolje nego meni !

    Odgovor

Ostavite odgovor

Pogledajte i

Dan kada su Majorovi ostavili svoju prvu turšiju (i zimnicu uopšte)

...Obukla sam paradnu uniformu za nabavku na pijaci, možda će ga biti sramota da idem sa n…