Onako usput…

Da se razumemo – ne umem ispeći pilence od kilo i po i rasporediti ga na tri dana ručanja za četvoročlanu porodicu i da još svi kažu kako su se baš fino najeli. Ne umem, pa da ga naopačke okrenem. Ne umem ni ugrejati stan od 50m2 u najveću zimu za osam hiljadarki, dok nekima to polazi od ruke na 150m2. Eto, ni to ne umem. Ne umem ni svaki dan usisati, niti sam alergična na prašinu u kući. Ne umem i nisam.

Takodje, da se razumemo – ne umem ni pratiti mesečne troškove u kući, pa na kraju meseca napraviti uvid u pravilno i nepravilno potrošeno. Ne umem a neću vam ni reći da su mi troškovi svakodnevni posao u firmi, neću, baš neću!

Opet, neću vam ni to reći da ne umem da ispratim baš sve što se dešava u školi i ne znam u ponoć kada me probudite do koje su lekcije deca stigla u školi niti koji su zadatak dobili za domaći. Ne znam, eto…pa nek me streljaju zbog toga, ne znam, ne mogu i ne umem!

Ne umem se svako jutro našminkati, skockati, posvetiti pažnju svakoj dlaci na glavi. Ne umem nositi veštake na noktima niti umem biti izmanikirana. Ne umem biti dama, ma…ne umem biti žensko!

Umem al’ nemam vremena da još bolje umem razgovarati sa decom, gledati sa njima filmove, družiti se, čitati, heklati, blogovati, fotografisati, kuvati, peći kolače…

Umem rondzati i imam vremena za to! To može, onako usput. A sad ću da rondzam! Mislim…koji je klinac uopšte bio onoj lujki da se bori za prava žena? Hoću da budem domaćica i pri tome ne smatram da bih bila zatucana, masne kose, nenašminkana i u kecelji! Od toga sam već i ovako pola a kao…ravnopravna sam.

Kosu me mrzi oprati, jer dok to dodje na red, frka mi je, čini mi se, zaspaću u tuš kabini, pa ću još i štetu napraviti. Nenašminkana sam – jer nisam sigurna ujutro ni oči gde su mi, a ne maskara pa da je turim.

Ne mogu i ne umem da se pretvaram da mi sve ide od ruke i da sve stignem. Skidam kapu onima koji to mogu. Meni samo nedostaje skoro pa ceo dan koji poklonim firmi, a meni firma platu za uzvrat…tako to ide. Da naglasim – hvala dragom bogu što imam kome da ga poklonim! No, kamo lepe sreće da se svet ipak ne vrti oko novca i da mogu taj svoj dan da poklonim svojoj porodici i sebi samoj.

Hoću da stignem da živim! Hoću da stignem da budem sa decom. Hoću da stignem da budem sa mangupom. Hoću da stignem da se družim sa ljudima. Hoću da stvaram, da čitam, da pišem…Hoću sebe, neću ovu meni nepoznatu osobu providnih simptoma nepoznatog porekla!

Iza rešetaka kratkog dana

Preturam po svojim mislima…ko zna koji put…Život je trka. Trka za neuhvatljivim vremenom koje ipak neumorno jurimo. Možda ga stignemo. A možda je bolje da ne…. Šta bi bilo da uhvatimo vreme? Šta bismo radili sa njim? Bismo li ga znali iskoristiti ili bismo ga potrošili kao što dete potroši pakovanje žvaka? Jedna za drugom, sažvakane i bačene u kantu za otpatke…zaboravljene…

Sretna sam što još uvek mogu da trčim za vremenom. Sretna sam što mi nije dosadilo neimanje pojma  šta je imanje vremena na pretek. Sretna sam što imam mogućnost, snagu, zdravlje i sretna sam što imam za koga da imam sve što imam.

Ponekada osećam grižu savesti. Nisam sigurna da je delić uhvaćenog vremena pravilno potrošen. Ali…šta je to uopšte pravilno potrošeno vreme i postoji li definicija istog? Je li to odradjen posao, skuvan ručak, opeglan veš, spremljen dom ili je to nešto drugo? Jesu li to svi isčitani mailovi, sve izlistane stranice interneta, prokomentarisani blogovi, napisani postovi ili i to nije tačan odgovor? Ili je odgovor tako blizu…tik do našeg srca…u osobamo koje volimo…u dušama koje nas vole i raduju se da nas imaju kao deo sebe?

Trudim se da izlečim tu savest nametnutu sebi od sebe same. Borim se protiv nje jer moj je cilj moje najjače oružje. Želim da uživam u životu. Život je tu uz nas. Život je pred nama ali jednako tako i za nama. Sve ono što je prošlo čini ovo što je sada, da bi ovo što je sada donelo ono nešto što će biti. A želim da to što će biti bude jednako lepo kao ovo što je sada.

Volim vreme koje provodimo zajedno. Porodica. Volim odlaske na kafu, volim dolaske na kafu. Kafa više kao forma, druženje kao zadovoljstvo. Volim razgovor na milion tema sa osobama sa kojima mogu da pričam o milion i jednoj temi. Volim vreme uz svoju decu. Nije to klasično provedeno vreme…sedenje i igranje. Priznajem – to mi baš ne ide od ruke. Najbolje mi ide ronzanje, odmah zatim priča, priča, priča, pametovanje deci (njima barem mogu, još za sada…i to koristim dok imam šanse), tu je vožnja na treninge, vožnja sa treninga – život u automobilu. Volim vikende u kojima se nadje vremena za gužvanjac u četvoro na jednom krevetu i gledanje crtanih filmova na velikom ekranu. Volim suze u Borisovim očima na sretnom kraju i Dejanovo pitanje: „Borise, plačeššš?“ i šeretski podrugljiv izraz lica koji prati isto pitanje. Volim neumorno gledanje serija sa mangupom,  epizode za epizodom šesnaeste po redu koju progutamo dok si rekao keks. Šta volim? Obožavam! Volim odlaske na nedeljne ručkove kod mame i tate i još više volim što zbog toga imam nedelju prepodne u krevetu.

Blogujem. Sada malo manje. Ali…nedostaje mi taj deo mene. U svakom redu ostavljam delić svojih misli, deo svojih emocija, po neku uspomenu i podsetnik za buduća vremena. Ali…ne može čovek sve da postigne. Ili barem ne običan čovek, žena, svejedno…I žena je čovek – jer čovek nije samo vrsta, čovek je oličenje nečije duše. Biti čovek – znači imati srce, imati emocije, imati dušu. Radujem se da mogu reći da mislim da jesam čovek.

Toliko toga bih želela da uradim, toliko toga bih želela da postignem. Ali mi  te želje staju na put ostvarenja cilja da budem sa svojom decom, da provedem vreme sa čovekom koga volim. A mislim da pored toga sve druge težnje padaju u vodu. Nastavljam da pišem…tu sam…biću tu. Čitaću, ponekada, ponešto, ponegde. Ostaviću po koji trag da sam bila, navratila, pogledala šta se dešava i šta je ko podelio sa nama. Ali…ostavljam da definiciju pametno utrošenog vremena živim onako kako mi srce nalaže. A srce traži druga srca…koja preko imaginarnog sveta ne kucaju dovoljno snažno.

Današnje jutro donelo je nešto što je mojoj duši jako prijalo. To nešto potaklo me je da se vratim redovima na ekranu koje sam zaista imala nameru zanemariti. Onda sam shvatila da to ne mogu. Da to ne želim. Želim ostaviti trag. Ne trag za druge, ne trag zbog traga, nego trag za sebe, za nas, za moju decu. Svaki slučajni prolaznik biće rado ugošćen, kako je to uvek i bilo. Svaki namerni gost jednako tako…Ali, nadam se da će jednako tako svaka duša koja poseti ove stranice naći razumevanja ako istu posetu ne uspem da uzvratim. Ne mogu, ne zato što ne želim, nego zato što se nečega moram odreći da bih za uzvrat dobila nešto. A to nešto je prilika da pružim sebe barem za nijansu više onima kojima sam najpotrebnija (ili…koji su meni potrebniji još više).

’ajmo sve ispočetka…

Dakle…da unesemo početno stanje u ovu novu nam, 2010. godinu. Prvo bi trebali staviti tačku na prethodnu godinu, zaključ(a)iti je…pa tek onda. Ali to i nije tako lako i bilo bi u suprotnosti sa Starom gospodjom. Znači, ništa što je iza nas ne možemo izbrisati. Nešto i ne želimo a nešto se jednostavno ne da izbrisati. Ruku na srce, ne bih ni mnogo toga htela da uklonim iz sećanja na ono što je bilo, čak, ma kako nekada mislili da nam je teško, uvek se možemo ugledati na one kojima je još teže. Istina, kažu ljudi…nije se dobro uporedjivati sa onima kojima je lošije jer to ne vodi uspehu, nego zadovoljavanjem sa onim što imamo.
A šta je loše u tome biti zadovoljan onim što se ima, pa ipak, nadati se i radovati svemu što je više? To je način da čovek bude sretniji, manje zabrinut, manje napet. No…lako je to sve reći, nositi ružičaste naočare, dok imaš na šta teže da se ugledaš. Onog momenta kada ti postaneš neko u odnosu na koga ljudi mogu reći “…ma pusti, njima je još gore…“ sve je teže zadržati pozitivan stav o životu, navlače se neki mračniji tonovi na naše poglede na svet i okolnosti uopšte. Znači – biću sretna da ta rečenica nikada ne bude usmerena ka nama.
Šta će nam se lepo a šta ružno dešavati, videćemo, doživećemo, uživaćemo i preživećemo. Sve je to za ljude. Svako dobro i svako zlo. Treba biti zahvalan na svakom dobrom koje nam je poklonjeno, takodje, prihvatiti i svako zlo…jer „…svako zlo za neko dobro…“.
Novi radni dani su na pomolu, zahvalna sam što ih imam, tužna sam…jer ovo je onaj deo godine kada u poslu koji se trudim da pošteno radim, kao i sav drugi pošteni radni svet, nema baš mnogo mesta za odmor kod kuće, vreme sa porodicom. Nailaze polako oni dani…kada radno vreme prekoraci onih 8 preporučenih sati, da bi se zaustavilo na preporučenih koliko god se mora. Strah me je unapred…jer deca neminovno ispaštaju, ovi odrasli ukućani pak razumeju…Dečije se obaveze ne smanjuju povećavanjem naših obaveza na poslu…takodje, ni njihova ljubav i želja za vreme provedeno sa nama nisu ništa manji samim time što smo mi osudjeni da iz kuće izlazimo u polumraku a vraćamo se u potpunom mraku…
Ručice, ruke…koje me obuhvate kada nakon umirivanja  u krevetu napuštam njihovu sobu, govore sve, koliko oni žele da budu uz nas, koliko im je potreban dodir, toplina naše ljubavi…koliko im znači ono malo vremena što u toku radnog dana uspemo da odvojimo za njih. Tuga je to i sreća, istovremeno. Tuga – što ti momenti nisu duži, a sreća – što uopšte imamo te momente.
Sada počinje ono vreme, kada čekam da mi vreme prodje i da život ponovo krene svojim tokom, tokom kada mislim da nemam vremena za ništa, da bih shvatila da sam imala vremena za svašta, tek sada, kada krene ovo ništa…Jer ništa je…ako se dan svede na odlazak na posao, dolazak kući u večernje sate, obavljanje roditeljskih dužnosti upravo tako, kao obaveze, serviranje večere, deca na kupanje, deca na spavanje i laku noć, dobro jutro, novi radni dan…
Sada počinje to vreme, pitanje je samo dana…

Dok ludilo razmišljanja ne prodje…

Malo sam zastala, uhvatila sebe kako razmišljam (da…i to se dešava…) zašto u stvari pišem. Čemu? Kome? Dragim posetiocima koji navrate da pogledaju kakvih novosti ima na našim stranama, koji odvoje vreme da pročitaju po koji nažvrljani red? Nepoznatim ljudima koji, da li ciljano ili sasvim slučajno budu dovedeni guglovom putanjom pravo do nas? Poznanicima koji znaju da nešto piskaramo pa to usput i podelimo sa svetom? Familiji, koja ponekada odatle sazna šta se sa nama ili pak u nama dešava? Sebi? Svojoj duši, svome budućem sećanju?
Uspomene na dlanuIstina? Poslednja stavka. Mislim da me je moje neobično ponašanje u vidu razmišljanja dovelo upravo do tog zaključka. Ne brinem se…brzo će proći,…sešću u neki izolovani ćošak i čekati da napad prodje. A proći će…ne drži to mene dugo. Ne brinem se…barem za to ne.
Razmišljanje – nerazmišljanje. Jurnjava i brzi život vode me (pričaću isključivo u svoje ime, jer čini mi se, ja reagujem na taj način) u zaborav. Ne stignem ni upamtiti ono čega želim da se sećam. Jer to čega želim da se sećam proleti kao tren, a ono čega ne želim, uporno dolazi kao dosadni predsednik kućnog saveta na prag mojih uspomena,  dosadjujući svojim ružnim nametanjem i upornim podsećanjem na postojanje istog. Troši moje dragoceno vreme. Vreme za koje postoji nebrojeno mnogo načina da se pametnije utroši. I šta je uopšte pametno utrošeno vreme? Da li je ovo piskaranje gubljenje vremena? Da li je važan broj onih koji će to pročitati? Važno li je da li će se to nekome dopasti?
Naravno da jeste. Jer da nije, zadržala bih to ili u svojoj glavi u kojoj zaista postoji dovoljno slobodnog prostora ili pak u računaru, gde već, moram priznati, polako nastaje problem u vidu skučenog prostora. Za hvalu ili ne, moja glava ostavlja više onih slobodnih gigabajtova nego računar. Što – varate se, nije rezultat mog velikog kapaciteta, nego neracionalno iskorištenog prostora, koji ostavlja rupe na sve strane. Ko razume, shvatio je.  Dakle, važno je. Ali nije dovoljno. Toliko sam naučila da je kvalitetno samo ono što se od srca radi, ono u šta čovek ukleše i svoju dušu, svoje emocije, svoja razmišljanja, deo sebe, deo svoga srca. Meni je važno. Izuzetno važno. Važno mi je jer sam u redove na ovim stranicama ostavila minute i sate svoga razmišljanja, svoje tuge i svoje sreće. Ostavila sam uspomene kojih već sada ne stižem da se sećam. Ostavila sam uspomene koje već sada želim da živim i čitajući ih, ponovo oživim. Ostavila sam ih da me podsete da i posle kiše sunce sija. I…shvativši to, shvatila sam i to da ni jedan minut potrošen za kuckanje ovih redova, ma koliko ponekada mislila da je mogao biti korisniji, nije skup, nije potcenjen, nije uludo potrošen. Svaki je utrošen upravo onako kako je trebao biti. Jer to sam ja, svaki red koji napišem. Da li me to čini tužnom, sretnom, nervoznom, zjalavom, odgovornom ili neodgovornom osobom, lošom ili dobrom majkom, zanimljivim ili dosadnim drugom za živeti sa, tu sam, u svakom od njih  i dok god plaćamo hosting biću tu…da se podsetim na ono čega nisam stigla da se sećam. A posle…ostaće tekstovi, daleko od sveta ali i dalje blizu moga srca, da kao verni saputnik podele sa nama, sve ono što je bilo, što jeste i što želimo da sačuvamo.

Kada skazaljka ubrza više nego što treba…

Vreme…tako relativna stvar…uvek neka borba sa njim. Prolazi kao trkač na duge staze…sigurno, umerenim tempom, a opet brzo, dok se kraj ne nazire, niti je unapred ucrtan cilj, niti treba da bude. Prolazi, protiče brzinom na koju mi uticati ne možemo. Life passing by

Vreme – u čijem se manjku konstantno nalaze ljudske duše u potrazi za kvalitetnim utroškom istog. Vreme – neprocenjivo blago, poklonjeno nam u vidu života koji nam je ostavljen na milost i nemilost…da vidimo šta ćemo sa njim. Godine iza, momenat sada…godine ili meseci, dani ili sati koji dolaze…nepredvidivo vreme. Kao madjioničar…igra se sa našim životima. Gde ćemo sutra biti i hoćemo li biti? A ako nećemo biti, šta smo danas uradili, zbog čega ako sutra ne budemo nećemo žaliti? Šta je to što bi bilo vredno utrošenog vremena? Deca, porodica? Da se ne lažemo, to je prva i najveća sreća svakog pojedinačnog ljudskog života. Da sada ne uletim u tok reke koja uvek i uredno ustaljenim koritom teče, bez želje, bez snage da pokuša promenuti svoj tok, a tok glasi ovako…važno je zdravlje, sreća, ljubav i porodica. Naravno. Hajdemo na trenutak biti neskromni i reći da nam je ta sreća podarena milošću neke nama nepoznate energije. Hajdemo to prihvatiti kao da nam sleduje (mada nije tako, to shvatimo tek kada izgubimo ono što smo mislili da je naše i da nam niko ne može uzeti)…Hajde da se tada vratimo na pitanje, šta bi to bilo vredno da nas sutra nema, a da smo uradili danas? Sitnica, neka mala, možda drugim činiocima vremena, nevažna ista sitnica. Sitnica, neka reč, neka rečenica, neki pogled ili dodir ruke. Specijalan. Neki osmeh u očima. Neki razgovor deteta i majke, razgovor koji je doveo od suza do osmeha, koji je doveo od reči besa, do reči sreće. Razgovor…davno zaboravljeni razgovor. Razgovor koji nam je ukralo vreme. Ono isto, skupo, preskupo, a opet,…neprecenjeno vreme…Sitnica jedna…vremena vredna.