I ja imam porodicu!!!

Danima je naše dete planiralo predzadnji dan škole kao nešto veoma značajno u njegovom životu. Nisu bile u pitanju ocene, nije bio u pitanju otvoreni čas, nije bila u pitanju sama činjenica da je raspust na pomolu.

Čini mi se…bila je to ideja da ćemo Mi doći da ga gledamo. Marljivo su se pripremali sa učiteljicom. Draga i divna žena. Odličan pedagog i predivan čovek. Proteklu školsku godinu doživela je i preživela porodičnu tugu, bolest, gubitak bračnog druga, gubitak još mnogo planiranih godina zajedničkog života…Tuga joj se ogledala u očima. I pored toga, smogla je snage da deca ne ostanu uskraćena za njenu ljubav, njeno zalaganje, njeno znanje pruženo njima…

Pružila je sebe onoliko koliko je mogla i to se osetilo, taj dan, uz tu dečicu, uz njihovu pesmu, glumu, žamor, sitne greške i velike osmehe. Osetilo se u njihovoj radosti da pokažu delić onoga što su naučili, što ih je naučila. Osetilo se u duhu koji je ispunio učionicu dok su sretno trčkarali po njoj…trudeći se da se svako nadje na svom mestu i da što bolje ispuni svoj delić zajedničkog zadatka.

Uspeli su u tome i ona je uspela u tome da od njih učini celinu koja predivno funkcioniše. Razred koji ima zajedničku nit, drugarstvo, sreću, doživljaje.

Mi smo se, naravno, potrudili da stignemo na vreme, čak…ranije. Poznavajući naše manje dete…razgledaće okolo u tuzi ako nas ne vidi odmah tamo, u društvu ostalih roditelja.

Strah da ne bude napušten ponovo…

Svi su izašli da kao pravi domaćini uvedu roditelje. Izašao je i Deki. Već par dana ranije uporno je pitao: „A Dejo…hoće li Dejo doći?“. Nismo hteli ništa obećati, jer loše je obećati a ne moći ispuniti zbog posla, obaveza. Dejo je mogao doći.

Krenuo je po hodniku sa osmehom…koji je polako prelazio u ozbiljan izraz lica. Nije nas odmah ugledao i ako smo stali tako da mu budemo skroz blizu kada izadje. Pošla sam za njim i štipnula ga po ledjima. Osmehnuo mi se i sledeće je bilo pitanje: „A Dejo?“. „Tu je, ne brini“. Zgrabio me je čvrsto za ruku, odveo do Deje, uhvatio i njegovu ruku, obesio se o nas…i…prilično zjalavo i ponosno, poveo nas u učionicu.

Ono, kako je to meni izgledalo i kako sam ga ja osetila, bilo je: „Imam i ja porodicu, imam i ja tatu! Možda nam krv nije ista, ali život koji pružamo jedan drugom jeste život kakav porodice žive!“. Bio je to njegov ponos, njegov uspeh, da pokaže drugima kako i on ima nekoga ko ima ulogu oca u njegovom životu!

I ako to drugari nisu primetili, jer…ne otudjivši se od oca, ne shvataju ni kolika je vrednost toga što imaju, on je primetio i njemu je značilo.

Sretno je bacao poglede ka nama, dok je sa drugarima, sav ozaren, davao sve od sebe da njihov i učiteljicin trud urodi osmesima na licima roditelja. Jer, ko je u stvari roditelj ako ne onaj ko nam pruža sigurnost i utočište, poverenje da znamo – biće tu uz nas i sledećeg jutra!

Da li su uistinu deca uvek dobrodušna?!!!

Uopšte mu nije bilo jasno kako je to moglo njemu da se desi. Njemu, koji govori engleski od pete, šeste godine, njemu, koji nije ni išao na časove engleskog jezika, niti je ulagao neki poseban napor da ga nauči. Jednostavno, počeo je da ga govori…crtani, ne crtani, ali govorio ga je čak i gramatički dosta ispravno. Njemu, koji je prvi i drugi razred osnovne škole proveo u društvu malog Amerikanca baš iz tog razloga, mogli su da razgovaraju na miru o čemu su hteli…engleski, naravno. Njemu, koji je u društvu sa tim dečakom imao još dve drugarice i koji i dan danas, u četvrtom razredu, kada se nadju, pošto više ne idu u istu školu, pričaju engleski.Bojice
Jednostavno, ne razume. Dobio je jedan. Naravno, ljut je zbog toga jer smatra da je nepravedno. Možda i nije napisao ispravno brojeve od jedan do deset. Možda, istina…ako je tako i jeste zaslužio jedan, ali i dalje ne razume kako je to dozvolio sebi i to ga čini nervoznim, tužnim, čini da ga sramota izjeda, mnogo jače nego ocena.
Deca, deca kao deca, jedva čekaju da pronadju slabu tačku onome na koga su zavidni, ma iz kog razloga. Deca kao deca, zadirkuju svakoga ko se zadirkivati da. Pa pri tome još, ako je reakcija više od očekivane tim bolje. Njihovo zadirkivanje uzima maha i oni se pronalaze u tome, to je njihovo zadovoljstvo, smisao njihovog dana, da unesreće neko dete, koje je možda malo drugačije od njih. Neko dete, koje drugu decu ne zadirkuje. Neko dete, koje samo želi da ga ne zadirkuju. Neko dete, on, koji je toliko emotivan, inteligentan, spretan, osećajan, a opet…toliko izgubljen. Toliko nesnalažljiv u društvu. Neko dete, on, koji ume da kaže za dobro dete da je dobro dete, jer je zaista dobro dete, a ne dete interesantno zbog svog bezobrazluka, zbog svoje pakosti, zlobe i zavisti. On, koji samo želi da ga ne diraju i prihvate kao takvog kakav jeste. Onog momenta kada bi ga takvog prihvatili, njegov bi bes bio mnogo manji. A bes se krije u njemu. Bes, neobičan bes, bes valjda na sebe samoga, bes, što ne ume da promeni svoju reakciju, bes što je nemoćan. Bes što ga namerno čine nesretnim.
Ali, daje sve od sebe. Trudi se. Dobar je. Mnogo je mirniji. Ipak to njemu polazi od ruke. Ima mladjeg brata, tu je, smišlja plan za njega. Kako da pomogne starijem bratu. Jer…zadirkuju ga. Diraju ga. A on…on je tako pažljiv prema njemu. On, koji ide u školu po mladjeg brata i dolazi kući po hladnoći  u majici kratkih rukava jer je bilo hladno i obukao ga je da se ne bi prehladio.
I dalje ne razume. Zašto njega? Zašto je on zaslužio da bude upisan u dnevnik? Zato što je učiteljica engleskog čula njegov udarac šake o sto? Udarac, koji jeste bio udarac besa, ali bes iz nemoći…bes koji su izazvala deca koja su se radovala njegovoj jedinici. Ne razume…ako je on upisan, u redu…ali zašto nisu i oni? Da li je to pravedno? Njemu beleže tragove lošeg vladanja, njemu, a on je samo dete koje ne zna kako da se izbori sa drugom decom. A sutra, kada izadje na ulicu, isto će ga to dete presresti, ponovo će početi priču od neki dan, izazivaće ga, na putu, počeće da ga šamara…on će početi da beži, ovaj će ga juriti i neće biti ništa…on će doći kući uplakan, potrešće ga groznica tuge, a ono će nevaljalo dete doći kući sa osmehom, njegovi roditelji neće ni slutiti šta se dešava, jer, bilo je na ulici i to nikoga ne zanima…