Biće sve u redu…doći će čike u belom…

U životu…sad, tek započetom ili već uveliko zahuktanom…prodjemo, osetimo, suočimo se sa raznim strahovima. Da li smo ih izrekli, da li smo ih zaista doživeli ili samo umislili, no, oni su tu, deo su nas, deo su naših odluka, postupaka, deo su nečega što smo propustili da uradimo upravo zbog njih. Neizbežni su činilac ljudske psihe.

Poznajem NEKE koji se boje paukova. Ali – boje boje i to jako boje. Boje do te mere da će jastuk sa paukom na njemu izbaciti kroz prozor i ako pod njim neko doručkuje i pije mleko…Poznajem NEKE koji se boje visine…ali će ipak izaći na krov dvanaestospratnice i fotografisati se za uspomenu. Poznajem NEKE sa kojima delimo zajedničku želju – kada se uputimo na onaj svet, da nam uvale mobilni telefon u neki džep, napunjen, naravno i izdržljive baterije, naravno…jer nikad se ne zna, da se neće možda neki lekar dati u zbun i proglasiti nas neživućima, kad ono, ups, greška…ti se probudiš a ono – mrak! A zamislite još gori zbun – tamo dole nema signala, ili ima – ali u nekoj drugoj mreži a ne baš vašoj! Znači – kartice svih operatera takodje su neizbežne. E da…i da ima kredita na njima…No, još uvek postoji opcija da me na reš ispeku, to bi mi već sigurno došlo glave (a i ostalog, doduše…)

Ali, u zadnje vreme imam jedan novi strah. Jednostavno, došao je sam, nepozvan, nije me ni pitao da li sme da dodje. Svi su nešto u tom 21.12.2012. godine i šta će biti posle i hoće li biti posle i ako će biti posle, kako će biti posle. U svemu tome, nije me toliko strah hoće li biti nakon toga i mene, nego…šta bih radila da me taj dan dovede u situaciju da nam život visi o koncu i da obojica dečaka trebaju moju pomoć. Kako bih odabrala kojem od njih da pružim ruku da ga spasim ako nisam u situaciji pomoći obojici? Nije li to najgori izbor koji može biti pružen jednom roditelju? Samo to molim onog čiku gore, da me nikada…ali NIKADA ne dovede pred ta vrata…nek me nosi, ali neka njih sačuva….

Markirana roba

Kako je vreme prolazilo, shvatila je da je najlakše bilo doneti odluku. Završiti jednu priču. Mislila je, to je teži deo. Preseći traku i krenuti novim putem. Mislila je, nikada se neće ohrabriti na to. Produžavala je svoju agoniju, prolongirala period života u laži, otežavala život deci. A nije mislila da to čini. Mislila je da čini ono što je najbolje za njenu decu. Bojala se posledica. Kako dalje? Emocije su odavno isčezle, ostala je navika. Ne čak ni lepa navika. Samo – navika. Probuditi se, odraditi dan, zatvoriti oči, prespavati i izjutra – ponovo. Novi dan, ali ne jedan od onih…hej, novi dan, ustaj, nove šanse, nove nade vrste dana. Ne, samo,…još jedan novi dan. Isti, ako joj se posreći. Ako ne, još teži…Rutina ustajanja sa drhtajima stomaka i obavljanja pražnjenja istog sedam do osam puta pre odlaska na posao. Omraženi zvuk SMS – a sa telefona nekog ko je boravio sa njom u istoj kući. Boravio, ne živeo.
Strah. Od nepoznatog. Istina razotkrivena, razgolićena, osramoćena. Odluka. Nagoveštaj sa dobronamernih usana dragih osoba…nagoveštaj o pravom putu. Ne nagovoraj – samo…nagoveštaj. Puca. Kraj. Početak.
Čega? Novog života. Kakvog života? Nepoznatog. Za nju, za njenu decu. Spoznaja da će biti obeleženi jedino ju je još brinula. Kako obeleženi? Kao žigosani. Ako dozvoli. Žigosani kao deca razvedenih roditelja, žigosana kao raspuštenica – toliko ružna reč. Zašto? Zašto se odmah mora prilepiti etiketa pokvarene robe, robe sa isteklim rokom trajanja, korištene robe, second hand ili druge ruke robe? Zašto je veći deo sveta tako turoban i tako uskogrud u shvatanju drugih, drugačijih, ne i lošijih?
Možda zato jer žive živote vešto upakovane u lep ukrasni papir, držeći ga tako, kao još neotpakovan poklon, sa mišlju o idealnom iznenadjenu unutar neprovidne ambalaže. Možda zato jer su vešti u laganju sebe samih kako žive život upravo onako kako žele da ga žive i kako su sebi, nekada davno, zacrtali. Možda zato, što nemaju hrabrost. Posegnuti za nečim nepoznatim. Posegnuti za nečim sa povezom preko očiju i imati poverenja u sudbinu, da će za njih iz džaka izvući upravo ono, što je najbolje u ponudi. Upustiti se u nešto, nadati se ničemu a dobiti i više od toga. Jer, sve je veće od ničega, zar ne?
Ona je markirana, čula je komentare tog tipa. Markirana – kako markirana? Obično su markirane stvari cenjene, skupe, vredne stvari. Zašto su markirane patike bolje od markirane žene? Ne, zašto su markirane patike nešto za čime masa stremi a markirana žena nešto od čega masa beži? Zato što su patike nešto što možeš iznositi i baciti, a markiranu ženu misliš da je neko već odbacio. Zar ne? Zašto bi inače bila obeležena žigom srama? Zašto, ako je valjala? Zašto bi neko odbacio patike koje su još uvek in, koje nisu iscepane, kojima boja još uvek nije izbledela? Jednako tako – misle oni, ni ženu ne bi niko odbacio ako je sve učinila kako valja, ispunila svoju svrhu, obavila svoje dužnosti.
E upravo zato – odlučila je poneti taj težak naziv. Jer – nije žena žena zato da bi obavila svoju svrhu, nego je žena žena zato što je žena. Biće. Vredno, skupoceno, osetljivo, darežljivo…Hrabro.
Zašto jednostavno nisu mogli okačiti etiketu Hrabre žene? Zato što oni sami to nisu. Zato što ne poznaju pravo značenje te reči. Zato što je prava hrabrost pružiti šansu onome ko nudi malo trnovitiji put. Zato što je pravi podvig toj, hrabroj, uplašenoj, poniženoj ženi, otvoriti vidike ka njoj samoj, pomoći joj da upozna sebe, da veruje u sebe, da obnovi veru u ljude oko sebe i da prigli život ponovo, u njegovom punom sjaju. Probuditi se uz nju i videti u njenim očima radost, hej…novi je dan, onaj dan – kojem se raduju bez razloga jer…jednostavno, dobili su ga na poklon, da zajedno uživaju u njemu…

Sreća u izmaglici

Sedela je sama u sobi, na krevetu. Telo joj je podrhtavalo u ritmu koji nije dozvoljavao predugo zadržavanje na jednom mestu. Teralo ju je da se uznemiri, da prošeta, napeto, po kući, domu, koji nekada ulivaše mir, toplinu, odmor…mesto gde je pronalazila sebe. Neujednačeni koraci nosili su je iz jednog ćoška njenog nemira ka drugom. Tražili ono što je prestalo da postoji. Mir. U duši, u srcu, u telu.
Tražili su samo jedan kutak gde će drhtaji popustiti, dozvoliti telu da predahne, srcu da se smiri. Svaki je novi korak uznemiravao srce, koje je, mahnito lupajući odzvanjalo u njenoj glavi koja više nije umela ispratiti sopstvene misli, sopstvene strahove. Odzvanjalo je kao zvona crkve koja povlače za najavu velikog dogadjaja ili velikog kraja. Zvonilo je za uzbunu. Kraj puta je na vidiku. Ima li nastavak ili je slepa ulica?
Nemir je postajao jak do te mere da ni krevet više nije bio spas. Zaboravila je šta je to zavući se pod toplo ćebe, ušuškati se, opustiti glavu na jastuku, prepustiti se snovima, odmoriti se od dana koji ostavlja za sobom i poći u novi sa nadom…Nada je nestala. Ostali su jedino strahovi koji ni malo nisu pomagali da se telo smiri. Potpirivali su nemir svojom jačinom, svojim intenzivnim prisustvom, svojim nametanjem u svakom minutu i na svakom svakom mestu. Strah. Verni pratioc u nevernom životu. Verni podanik koji je ispunjavao svoju obavezu u njenom uplašenom srcu.
Strah. Od života. Strah. Od smrti. Strah. Za decu. Strah. Od neizvesnosti. Strah. Od samoće. Strah. Od izdaje. Strah. Od bolesti. Strah. U svakom kutku samo strah.
Umor, napetost, obaveze, život bez podrške, život bez poverenja, život bez nade, život za preživljavanje, život bez očekivanja…učinili su svoje.
Dalje više ne može. Nastavlja da šeta. Nemir joj i dalje vri  venama. Potrebna joj je pomoć. Iskrena, nesebična, požrtvovana pomoć. Potrebna joj je uteha. Potrebne su joj oštre reči ljubavi. One, istinske, nesebične, koja će njene strahove saseći pri prvom nicanju iznad zemlje, ne dozvoliti mu da se razgrana, ne dozvoliti mu da je obuhvati svojim granama i čvrsto stegne, ponese…u neke crne visine i potom pusti, da padne, duboko, u ponor bez izlaza…
Odlučuje da ubrza do kraja puta. Preuzima rizik neizvesnoti. Stiže do njega i negde…u daljini…kroz izmaglicu…nazire pomoć…toliko željenu, toliko potrebnu…i kreće ka njoj, laganim, pomalo nesigurnim ali istrajnim koracima. Jer na drugom je kraju čekala sreća.

Uplašeni treptaji srca

loving-couple_4460 …jednostavnije bi bilo reći…ljubomora. Ali, ljubomora tako ružno zvuči. Zvuči kao bolest, opaka, bolest ovisnosti, bolest teško izlečiva. Ali zar možemo osuditi srce što je uplašeno? Šta je to drugo, nego strah, neko nepoverenje prema sebi samom, nesigurnost u sebe,a samim time i strah da ćemo biti ostavljeni, napušteni, zamenjeni kao neki dotrajali uredjaj, novim, lepšim, modernijim.
Ali, znamo kako je to sa tehnikom, čim izadje iz radnje, već postoji nešto novije, praktičnije i naravno, lepše…Pitanje je samo, da li nam je neophodno to nešto sveže, tek izašlo iz radnje, ili ćemo sreću potražiti sa onim što nam je srcu drago, sa onim gde svako dugme ima svoj smisao, sa kojim znamo tačno kada i koje treba pritisnuti i dobiti tačno ono, što nas čini sretnima….
I…kada tako, malo više i razumnije razmislimo…uplašeni treptaji srca postaju neopravdani, ničim izazvani…samo našom bujnom maštom, i samo nezadovoljstvom nama samima. Svoju krivicu, prebacujemo na onog drugog…tako nam je lakše nekako, nego shvatiti da je sve samo do čoveka…
I…ako dovoljno otvorimo srce…i ako pružimo šansu…upoznamo kako treptaji rade sa druge strane…imamo dobru šansu da shvatimo da, ako je neko čovek, a ne kolekcionar, nema potrebe da menja nešto što već poznaje, za nešto nepoznato, pa ma kako privlačno, jer će na kraju i to izgubiti sjaj i draž onog novog i neistraženog. Ako je neko čovek…voleće ono što mu prija, voleće svaku mrvicu bića koje ga čini sretnim.