Novopečeni izvidjač, nadam se da će se i dobro zapeći :)

…nemam vremena…postade to totalno otrcana fraza iz mojih usta. O tudjim ustima neću da sudim…Nemam pa nemam…a šta bi podrazumevalo da ga imam? I da ga imam, opet ga ne bih imala jer bih radila nešto što sam oduvek planirala da radim kada budem imala vremena…pa bi tako, isto to, imanje vremena opet preraslo u neimanje vremena.

…dakle…to me dovodi do činjenice da možda nesvesno ne želim da imam vremena za neke stvari, pa na taj način pravdam sebe sebi i sebe drugima. A što se pravdam, prvo – što se pravdam sebi? Drugo – što se pravdam drugima? Ne pravdam se, izgovaram to kao dobro jutro, dobar dan, laku noć i prijatno. To sam što sam, organizujem se kako najbolje umem i mogu i ne želim nikome da polažem računa zbog toga.

Elem…šta sam u stvari želela da kažem? E da…da odvojim vreme od neimanja vremena i da kažem – ode naš novopečeni izvidjač na put vozom do Beograda, sa rancem većim od njega a ni on više nije mali, sa sve nekom busolom oko vrata, čiju je upotrebu pokušao da mi (bezuspešno, naravno…) objasni, sa baterijskom lampom za koju smo na noge podigli pola uže i šire familije, sa sve maramom (žutom – makar i tom, kada više nema one crvene) koju smo nekako vezali oko vrata, u uniformi zelene, maslinaste boje izvidjača…ode, a iskreno, izgledao mi je kao lik iz crtanog filma onako na stanici, pokušavajući istu busolu još tamo upotrebiti, sav uspirlitan šta, kako, gde…sa kime će u šator, šta će raditi, kako će biti…

Za početak, morala sam ga upozoriti da se drži čvrsto kada bude ulazio u voz, da ga ne odnese ranac skroz! Već sam slikovito videla prizor kako stoji na poljančetu i torba ga vuče na ledja…a noge mu se koprcaju u vazduhu. Onda ga slikovito vidim onako finog kako nema gde u momentu da opere ruke kada dotakne nešto prljavo (turila mu vlažne maramice za prvu pomoć)…što se zubiju tiče – osećam da će se osećati kada stigne kući. O gaćama ne želim ni da mislim, posladoh ih za izvoz, valjda ih neće sve čiste i uvesti nazad. Čarape?! Ufff, samo da ne osetim njegov dolazak nazad, nego da me obaveste nekim drugim sredstvom komunikacije…Dimni signali od pasulja? Mož’ i to 😉

Brinem se, no iskreno – ne za njega nego za okolinu. Ne bih sad u detalje, reći ću samo jedno – pubertet i Kalimero. Ceo je svet nepravedan i on je u potpunosti neshvaćen.

Radujem se, sa druge strane…što sam stekla utisak da su ljudi sa kojima tamo boravi u društvu, ljudi puni razumevanja, neke staloženosti i neobične smirenosti na kojoj bih mogla da im iskreno pozavidim. Reče mi jedan čovek „…ne razumem ljude koji ga ne shvataju!“ Kako se samo posramljeno osećam, jer iskreno – ponekada ga ni ja ne shvatam. Greška, nije da ga ne shvatam – jednostavno, ponekada izgubim strpljenje, pa onda on za mene, pa onda odosmo u krug neshvatanja, svadje, povredjenih ponosa (šta će nam?!)…Radujem se, pošto se nadam da je pronašao sebe u ovom društvu, na žalost, malom ali odabranom, pozitivnom. I kada pitam: „..je li pametovao?“…pa dobijem skroman odgovor: „…nema toga kod nas…“, sve mi lepo oko srca, pa se pitam, nije li samo naš ponos odraslih taj koji čini da njegovo uplitanje nazivamo pametovanjem?

Nisam bila izvidjač, ne mogu da kažem da žalim. Bila sam veslač(ica). Znam šta znači imati pozitivno društvo u tim godinama, naročito ako se u školi ne osećamo dobro i nailazimo na zid neprihvatanja jer nismo isti kao svi. Baš zbog toga, pozdravljam ljude koji rade srcem, pomažući drugima, prenoseći im svoje znanje, bez očekivanja a sa ogromnim davanjem. Hvala im na tome, nevezano šta je to čime se bave…

Nemoguća misija

Izem ti i torbu i spisak i peglanje i pripreme i sve po onom drugom spisku. Mi ćemo da se naradimo a on će da se provede. I…onda će još usput i da nam nedostaje. Te ovo sine ide sa ovim, te ono sine ide sa onim. Te…peri uši, kosu, zube, kao konj…kad dodje kući ima prvo zube da mu gledam jel se žute kao uskršnja jaja ili se šljašte beli kao haljina u mlade…Te nemoj u trenerici uveče, te idi u trenerici preko dana. Pa onda – gaće se menjaju svaki dan, kupa se svaki dan, ne smrdi se, čarape se menjaju pre nego što se ukoče, vežbe se rade svaki dan, ne svadja se, ne turaju se slušalice u uši u društvu…Trenerica se diže da guzica ne viri iz nje, ukljukaj se da se ne prehladiš. Kako sve to nacrtati jedanaestogodišnjaku u mozak i isprogramirati ronzanje sedam dana unapred?

Oni će sedeti na zadnjem sedištu….alo bre deco, pa nemojte, biće vam muka, ovo – ono…ne…oni prvo tamo seli, no nekim se čudom premestili…Mahasmo jedno pola sata dok autobus nije krenuo…imenjaci i ja, mama….Kako ono reče jedna biserna mama učitelju?…sretan put i lepo se provedite…a on, pogled kroz prozor i šeretski osmeh,…da, baš, hoćemo…naravno, on pogotovo! Pištaljka oko vrata, svi senzori aktivirani, pažnja na full nivou, u kese pokupio tombolu od dečijih džeparaca i zdravstvenih knjižica. Kada je dobro vreme da vas zovemo? Pa…otprilike…nikad. Kada uopšte može biti dobro vreme pored devetnaestoro svojih, a pride punog dabldeker autobusa dece? Plus…rodjene žene u istom autobusu kao učiteljice jednog od razreda…(slobodna procena mene mame)…

No, stvarno ne znam šta je taj čovek bogu zgrešio, ali na hrabrosti mu se divim. Znači, nema tih novaca da bih ja pokupila krdo dece i vodila ih sa sobom u egzibiciju zvana ekskurzija. To jurnjava, to vika, to dreka, to svadjanje, to poslati sve na spavanje, to ubediti sve da je spavanje za spavanje. To nahraniti ih sve i ubediti da je hrana za jedenje a ne za gadjanje. To objasniti da ekskurzija nije isprobavanje svih do tada nesavladanih veština, to…ma dobro, možda on čovek ( ili je možda nad – čovek…) voli malo izazova. Ono…da zada sebi nemoguću misiju, pa je po tom ostvari. A ako je ostvari, ma pehar da mu se izlije u njegovoj veličini.

Kaže čovek…dobro su putovali, još malo i tamo su. E, neka su, taj mi je deo važan. Sad još istu priču da vidimo po povratku i sve će biti ok. Poglavlje ekskurzije za ovu godinu završeno. Oni će da liju suze tuge, mi suze radosnice. U medjuvremenu, želim im da decu još ne prave (rano je valjda za takve strahove), da ne potroše mnogo paste za zube u svrhe koje ne služe pranju istih, da ne istražuju čari alkohola (jes da sam već pitala jednog mladog heroja je li poneo piva, vina i rakije…), da dodju kući u jednom komadu, bez dodatnog komada…i tako, želim im da igraju čoveče ne ljuti se, bingo, da čitaju knjige, lepo jedu, lepo šetaju, obnove gradivo iz prirode i društva, malo matematike i po koji čas gramatike. Šta su mi skrivili da im takve gadosti želim? Pa otišli su a nas su ostavili ovde.

I ja bih na ekskurziju!!!!!!!!!!!!! Da me vode, narvno, ne da vodim….da ne bude zabune…

Reči koje su nedostajale

Ne volim proleće. Sav normalan svet ga voli. Ali ja ne. Pa valjda se i ne uklapam u sve normalne ljude. Jer, da sam normalna, sada bih upijala sunčeve zrake i bila zahvalna na D vitaminu kojima će  početi sunce da nas zasipa (dok ne krene da nas bije ona rupa u ozonu…). Ali jok, ja radije cvrčim, patim, tugujem za zimom. Tako mi je lepše. Tako mi je lakše. Lakše je tugovati, nego uživati u pruženom svetlu. Lakše je prepustiti se, nego upustiti se u borbu. Lakše je pun saveta biti, dobre teorije, podloge za zdrav i sretan život, nego u istom zaista i živeti.

Kraljica Majka imala je jednu bistru izjavu u toku izliva pameti mom starijem sinu: „Put sreće i poštenja je teži put“. Istina. Ne zato što je to Kraljica izjavila, nego zato što zaista i jeste tako. I za jedno i za drugo treba voditi konstantnu borbu sa samim sobom, kako ne bi posustali i prepustili se onom sivom, onom ružnom, lošem i tužnom.

Dogodi se tako, jedna ružna stvar. Ono ružno što korene vuče u prošlosti, ne tako davnoj. Čujem, tako, još po neku ružnu reč. Pogodi me. Kažu mi nešto loše, učine nepravdu, ja je osećam. Celom sobom. U potpunosti me savlada. Dozvolim to. Samo malo i prepustila bih se cela.

Mangup je imao jednu stidljivu rečenicu da mi kaže. Oklevao je. Nije želeo da me povredi. Zamolio me je da ne trošim energiju na ono ružno što mi se dešava, nego da se uživim u sve ono lepo oko nas i da je na to trošim bez žaljenja. Na trojicu mojih muškaraca.

A ja se zapitah, zašto je oklevao? Zašto je mislio da će me povrediti? Možda zato što dozvolim onome ružnom, prljavom i tužnom da me uzme sebi, obuhvati, kao rukama oko vrata i guši, guši…ne prestaje. A ja, kao statua, stojim, ne mrdam, samo održavam neku jadnu ravnotežu i trudim se da ne puknem o zemlju. Otpor ne pružam. Ne dovoljan. Kao da sam isključila onaj deo sebe koji oseća potrebu da se bori, uhvati u koštac sa nevoljama i pobedi ih. Jednu za drugom. Obori ih na kolena, da mole za milost i oproštaj i udalje se daleko od mene…

Ne sećam se tačno kada sam ga isključila. Negde u toku zime. Te zime koju volim. Volim njeno belilo, volim njene tmurne, a ipak svetle dane. Volim njenu hladnoću…a opet…toplinu u sobi. Volim je, deo mene je. Uvuče mi se u kosti. Teško mi je rastati se od nje. Moraću primiti sunce u naručje. A to je teško. Potreban mi je period adaptacije, prilagodjavanja…prihvatanja novih uslova, novih okolnosti. A to mi ne ide uvek jednako dobro.

Za sreću se treba boriti. Sreću treba čuvati. Sreću treba stvarati iz dana u dan. Paziti je, negovati je, hraniti je, voleti je. Tuga je mnogo lakša. Jednostavnija za primenu. Jednostavnija za konzumiranje. Ona dolazi sama od sebe, nepozvana. Ne moraš je ni negovati, ma … ne moraš ništa sa njom raditi, ona radi sve za tebe i uzima sve od tebe. Dolazi kao nepozvan gost, ne čeka pozivnicu. Tuga je prijatelj za slabu dušu, hrana za bol.

Imam ja snagu za sreću. Mogu ja to podneti. Mogu je izdržati. Samo se uspavala u meni. Iscrpela je moja draga zima. Probudiću je ali sama, bezuspešno…No, imam pomoć, hrabre putnike uz mene. Pomoći će mi, da ponesem teret…težak teret… lepog, mirnijeg života. Biću hrabra i odabraću i ja taj teži put…put sreće i poštenja. I ko god želi na tom putu da nam se priduži, mesta ima, sreća je široke ruke…

Sreća u izmaglici

Sedela je sama u sobi, na krevetu. Telo joj je podrhtavalo u ritmu koji nije dozvoljavao predugo zadržavanje na jednom mestu. Teralo ju je da se uznemiri, da prošeta, napeto, po kući, domu, koji nekada ulivaše mir, toplinu, odmor…mesto gde je pronalazila sebe. Neujednačeni koraci nosili su je iz jednog ćoška njenog nemira ka drugom. Tražili ono što je prestalo da postoji. Mir. U duši, u srcu, u telu.
Tražili su samo jedan kutak gde će drhtaji popustiti, dozvoliti telu da predahne, srcu da se smiri. Svaki je novi korak uznemiravao srce, koje je, mahnito lupajući odzvanjalo u njenoj glavi koja više nije umela ispratiti sopstvene misli, sopstvene strahove. Odzvanjalo je kao zvona crkve koja povlače za najavu velikog dogadjaja ili velikog kraja. Zvonilo je za uzbunu. Kraj puta je na vidiku. Ima li nastavak ili je slepa ulica?
Nemir je postajao jak do te mere da ni krevet više nije bio spas. Zaboravila je šta je to zavući se pod toplo ćebe, ušuškati se, opustiti glavu na jastuku, prepustiti se snovima, odmoriti se od dana koji ostavlja za sobom i poći u novi sa nadom…Nada je nestala. Ostali su jedino strahovi koji ni malo nisu pomagali da se telo smiri. Potpirivali su nemir svojom jačinom, svojim intenzivnim prisustvom, svojim nametanjem u svakom minutu i na svakom svakom mestu. Strah. Verni pratioc u nevernom životu. Verni podanik koji je ispunjavao svoju obavezu u njenom uplašenom srcu.
Strah. Od života. Strah. Od smrti. Strah. Za decu. Strah. Od neizvesnosti. Strah. Od samoće. Strah. Od izdaje. Strah. Od bolesti. Strah. U svakom kutku samo strah.
Umor, napetost, obaveze, život bez podrške, život bez poverenja, život bez nade, život za preživljavanje, život bez očekivanja…učinili su svoje.
Dalje više ne može. Nastavlja da šeta. Nemir joj i dalje vri  venama. Potrebna joj je pomoć. Iskrena, nesebična, požrtvovana pomoć. Potrebna joj je uteha. Potrebne su joj oštre reči ljubavi. One, istinske, nesebične, koja će njene strahove saseći pri prvom nicanju iznad zemlje, ne dozvoliti mu da se razgrana, ne dozvoliti mu da je obuhvati svojim granama i čvrsto stegne, ponese…u neke crne visine i potom pusti, da padne, duboko, u ponor bez izlaza…
Odlučuje da ubrza do kraja puta. Preuzima rizik neizvesnoti. Stiže do njega i negde…u daljini…kroz izmaglicu…nazire pomoć…toliko željenu, toliko potrebnu…i kreće ka njoj, laganim, pomalo nesigurnim ali istrajnim koracima. Jer na drugom je kraju čekala sreća.