Ispunjena želja :)

Pre nekih…20 – tak godina (zar već toliko?!!!!!!) rekla bih da mi je životna želja da budem fotograf i da putujem svetom, fotografišem predivne pejzaže…gradove, sela, kante za smeće 😉 i šta god mi padne na pamet.

Danas – ta je želja ostala neispunjena ali neke druge stvari o kojima u tim godinama nisam ni maštala – ispunile su se.

Na današnji dan, pre okruglastih deset godina, na svet sam donela drugog dečaka po redu, Dejana.

Danas, shvatam da mogu uživati u momentima koje su neki drugi ljudi ovekovečili, putujući po svetu i ispunjavajući svoj san.

Danas, ja uživam u svojoj deci i čestitam svom dečaku rodjendan a ostavljam u potpisu vama i sebi da uživate u par fotografija za čije bih stvaranje samo volela da sam odgovorna.

Onaj ko je odgovoran je Trey Ratcliff, a mnogo više njegovih fotografija, od kojih zastaje dah, možete videti na www.stuckincustoms.com

 

 

Rezultat nepažljive igre

„Ne vidiš dalje od nosa“ , pa dobro, šta vi ljudi mislite, dokle ja treba da vidim?! Znate li vi gde se moj nos završava? Pa vala nemam nameru svugde sa sobom nositi d(v)ogled kako bih videla dalje od pomenutog. Pa taj je izrastao, garant sam se tesno družila sa Pinokiom, ali nisam lagala, časna mi reč, da časna!!!

Ili je samo greška prirode, mislim…ono…nešto je trebalo da raste, zapričala se gospoja majka the prirodna, zanela se tamo kod neke zanosne plavojke, pa dok je njoj stavila na on rast onih duplih tik iznad pupka, zaboravila da turi kod mene na off onaj za udisaj i izdisaj. Mislim, alo….pa i sa upola manjim mogla sam sasvim solidno da dišem, čak više nego solidno, još i onda sam mogla ušmrkati za pola zgrade!!!

No, da je samo tu pogrešila, ne bih se ja bunila, nego, bre, sve greška za greškom. Da je pismeni rad pisan naliv perom, neko bi mislio da se zeznula, pa umesto plave uzela pisati sastav crvenom bojom. Umesto da mi uduva malo vetra u balone, da imam o čega i da okačim ono čudo što se na ledjima zakopčava, ona mi uduvala promaju iza ušiju i sad tako lebde, pa štrče, pa hvataju sve radio (a bogami i tv) signale u široj okolini! Nije ni čudo što ponekada pomislim da nisam sama u toj jadnici od moje glave.

A da me je malo bolje odmerila spreda i odostraga (da ne kažem, s’ guza) videla bi da se zeznula u proceni, jer ostade i prednjica i zadnjica jednaka. Neki dobar komad ugradnog plakara dao bi se napraviti od te dasketine zvane ženski grud puta dva. No,  sam…konkretni…guzni deo, to je već priča za sebe! Taj štrči, da kada skrenem iza ćoška, moja me guzica mene me juri još tri dana i malo duže!!! A i onda, kada me stigne, obesi se od umora, žalost jedna.

A ovako…dalje gledano, dao bi se i jedan dobar roštilj po sred šume napraviti. Juuuu, taman posla, ne idem u takve detalje, mislim na one balvane što mi je posadila po nogama, taman toliko da ni kila dobrano lepljivog meda ne bi bila dovoljna saseći tu šumu iz korena. Neki vosak priskače u pomoć, no i taj jadnik doziva spasioce kada krene da se razliva i vidi da kraja nema!!!! Šuma…do u beskraj. Naravno…i to ima svoje prednosti, tu se ni buve ne bi rado našle, čak bi se i one izgubile, da ne bi znale šta ih je snašlo!

O prelivanjima, izlivanjima, odlivanjima i ostalim salastim doživljajima sa farmericama koje se sa svakim pranjem sakupljaju ne bih želela ni da govorim. Bojim se da ni ogledala nisu više kao što su nekada bila! Sve se menja, sve prolazi. Pa tako i to. Prave ih nekako skučene, ne stane više u jedan prizor ono što je nekada stalo, treba barem dva ogledala za isti pogled!

No, ja nekako…volim moju Sanju, navikla sam na nju, pa je tako nekako i prihvatam. Jeste greška prirode, surova posledica nepažljive igre…ali šta mogu, ne mogu je prosto odbaciti i tražiti novu. Nju sam dobila (nije da sam je baš tražila…)i sa njom ima da živim dok nam se da. Ljubav je to prava, a prava ljubav granice ne poznaje. Kako ono kažu, nije važno ono što je spolja…važno je ono unutra. No…upravo to je ono što me i brine! Ima li nešto unutra?!!!

Na trenutak je pomislio da je Bog…

Verujem li u Boga? Verujemo li svi mi – vernici ove planete, naše…za nas jedine? Stojimo pred crkvama, božijim hramovima, guramo se u redovima da primimo oprost grehova potpisanih na papiru, slušamo pognutih glava reči božije…okupljamo se u dvorištima svetih zgrada, zaboravljamo sve izrečeno nepunih pet minuta pre toga…nastavljamo dalje, misleći da smo čisti, bezgrešni, misleći da je dovoljno reći, pomisliti na učinjeno i da će sve biti kao gumicom obrisano…
Verujem. Iskreno i iz duše verujem. Ne stojim u redovima. Ne boravim na svetim mestima koje smo sami takvima proglasili. Ne primam oprost od samoproglašenog božijeg glasnika. Ne crtam boga na nebu. Ne crtam andjele u suknjicama. Ne gledam gore ne bih li videla svoje drage a umrle…
I opet kažem – verujem. Iskreno i iz duše verujem. Verujem na svoj način. Molim za svoju decu, molim za svoje najdraže, verujem da moje molitve ne nailaze na zid nepostojanja. Verujem i raduje me kada neko iz srca moli za nas i to mi pruža iskrenu nadu za spas ljudske duše.
Verujem. Verujem u energiju koja nas čini. Verujem da ko jednom postane ne može ništa od njega da ne ostane. Ne može sve to što nas je činilo da se raspline u crnoj zemlji…Može – ako mislimo da je telo koje imamo sve što nas čini. Tako gledano – da…kada zatvorimo oči poslednji put svi su izgledi da od nas ništa neće ostati. Ali – zar je čovek samo materija sastavljena na pravi način u pravom obliku sa pravim ciljem? Ili je nešto više od toga? Ili je trebao biti nešto više od toga? Ili je bio, ali više nije?
Tu smo, na ovoj planeti, plavo – zelenoj planeti. Planeti prelepih boja, prelepih oblika, planeti prepunoj života. Dobili smo je na poklon, nekada davno, nekim – nepromišljenim postupkom majke prirode…Da li smo delo  božijih ruku ili smo deo procesa evoluiranja svega oko nas? Pa – zar nije isto? Zašto mislimo da je Bog morao imati samo nekoliko dana da stvori sve u čemu sebično uživamo? Zar nije moguće da je svet sam po sebi Bog, sačinjen od energije koja ne može da nestane, od energije koja je svuda oko nas. Jednostavno – ne može. Nisam naučnik, ne mogu potkrepiti ovo što pišem nikakvim dokazima…niti želim. Time neka se bave neke druge glave. Meni nije potrebno dokazivanje.
Sve nam je dato. Sve što nam treba za bezbrižan život u koaliciji sa prirodom, sa svetom koji nas okružuje. Sve nam je poklonjeno – a jesmo li zaslužili? Priroda je pogrešila kada je čoveku poklonila svest, kada mu je podarila svoj talenat, talenat da stvara, da napreduje. Pogrešila je – jer nije znala da će čovek  postati opasno biće. Opasno po sebe samog, opasno po nju samu, opasno po ceo svet nam pod nogama. Pogrešila je – jer nije znala da će čovek pomisliti da je upravo on – Bog. Onaj koji odlučuje. Onaj koji povlači konce. Onaj koji ima bezgraničnu slobodu upravljanja. Onaj koji odlučuje. Onaj – koji nije dovoljno pametan da vidi da je svakim svojim stvaralačkim uspehom sve bliži neuspehu.
Udaljio se od prirode. Udaljio se od svega od čega je nastao. Zaboravio je da ne može da živi bez sebe, a on je sam ono što uništava. On je priroda, iz nje je potekao, u nju će se vratiti. Ako bude imao čemu da se vrati.
Verujem – u Boga, energiju oko nas. Verujem da oni kojih više nema ipak jesu tu, svuda oko nas, nevidljivi u svom postojanju, ponovo sjedinjeni sa svojom majkom…verujem da su tu, da je njihova svest, pretočena u nama nerazumljivu formu uvek uz nas. Verujem u Veliku svetlost, očima nepojmljivu.

Da, pogledali smo film Avatar. Da…i drugi su ga pogledali. Da…ostavio je izuzetan utisak na nas. Neću ga prepričavati. Besmisleno je. Važno je doživeti ga. Važno je osetiti ga. Važno je…ne zbog filma, nego zbog nas samih. Jednom rečenicom sve je rečeno, nisam sigurna da ću je tačno citirati, ali pokušaću…“oni veruju da su samo energija koja im je pozajmljena i koja mora biti vraćena u prirodu…“…oni su imali vezu sa prirodom i tu im je vezu čovek pokušao oteti, kao što je i sebi, jednom davno oteo…priroda mu to nije dozvolila…ali…to je bila neka druga planeta, neki drugi svet. Čovek je svoj već odavno uništio i u svom je sebičluku želeo to oduzeti i onima, koji su umeli da poštuju i veruju u to što im je poklonjeno.