U laži su kratke noge

BojeHaos, nered, rušenje, sastavljanje, lupanje, bušenje, krečenje, gletovanje, guranje, tesnac, prašina bile bi reči kojim bih opisala dane iza i pred nama. Jes….tako nam i treba kada bi mi fensi stepenice u stanu, a ne one sklepane na licinom mestu od komada gvoždja i dasaka. Eno ih…naše nekadašnje stepenice…leže u dvorištu, kao da nikada nisu ni služile da stignemo do one naše tzv. ostave u potkrovlju od 27m2.
Stigle nove…dobro, nisu stigle u jednom komadu, stigle su u mnogo komada pravac iz stričkove garaže i iz inspirisane glave drugog strička pravo na papir u vidu projekta od čitavih tridesetosamipostranicakomada mnogo. No…o tome neki drugi put, kada sve bude na svome mestu, usporedba pre – posle.
Nego, šta sam ono htela reći…krečićemo, pardon, krečimo, tj. majstori kreče. Kažu oni prekjuče…idi, izaberi boju, zapiši broj boje na papir, a mi ćemo sutra sa tvojom mamom otići da kupimo koliko treba od koje boje. Odem ja u zadatu mi farbaru, najavim čoveku da se opusti i odmori, da će to sa mnom potrajati. Kaže on meni…neće moći, još pola sata radi. Ajd dobro onda, požuriću, mislim se. Uhvatim se one palete boja i zagnjurim u već zadate mi boje u glavi: zelena, crvena, žuta. Jeeee sad tek vidim, ako ih poslažem drugačijim redosledom, dobićemo semafor u stanu. No dobro, baš me briga. Dečija soba ima da bude kiwi zelena (već jeste). Našu dnevno – spavaću (više spavaću nego dnevnu) sobu iz milošte zovu crvena soba, e pa to će i ostati, samo ćemo malo da je osvežimo (pride, nije čisto crvena, ima i vanila zid), a sve ostalo, što je bila vanila sada će da bude hmmmm? E tu sam zapela u odabiru. Dakle…da sada ne detaljišem šta sa čime ide i ne ide, sve u svemu, stepenice su svetle, čisto drvo i baš mi je bezveze da se stope sa zidom. Hoću jaču boju zidova i kraj. Tačka. Odaberem žutu. Ne limun žutu, ne jaku žutu, nego nešto na prelazu sa žute na narandžastu, pa taman se svi ukućani i ostali razbežali. E ovako će sigurno doći do izražaja rad tate i stričkova i tatinog poklona nama, redovnih stepenica, jer one više nije mogao da gleda.
Sva zadovoljna, izlazim iz radnje i isčekujem sutrašnji dan i početak radova.
…majstori mažu li mažu onu zelenu, kažu…neće biti dosta koliko su kupili. Gazdarice, mogli biste vi odjuriti do farbare kupiti još malo, tačnije, još toliko koliko smo već kupili? Mogu…a što ne bi mogla?! Seda gazdarica u juga, varijanta, vežite se polećemo (a možda i nećemo), staje pred farbaru i opet isti trgovac (mamicu im njihovu trgovačku, plećkuše jedne da jedne da mi se sad ne uvrede dugogodišnji trgovci koji ovo čitaju…). Pita on mene…jel vam ono juče bila mama? Ajaooo, hvatam se za glavu, šta je sad naradila (trebala bi ona da se hvata, a ne ja…) Pa ništa…kaže on…onako je, malo…kako bih rekao…Kažem ja njemu…razgaljena? Zjalava? Pa da, on će sa olakšanjem…opuštena…svašta je tu zjalila dok su majstori kupovali. Bože…žena sabila 61 godinu u nemalu guzicu i zjali se po prodavnicama. Ma…trgovac on, trgovac bila ona, ceo život, velika firma, puno ljudi, dobro društvo…dobra atmosfera. Kaže on meni dalje…rekla je da je zelena super, crvena kao crvena, pa recimo…jaka, ali da je žuta, ni manje ni više, nego ODVRATNA!!! Ali, naravno da je rekla majstorima da mi ništa o toj izjavi  ne kažu. Pa…oni i nisu. Nije računala sa time da ću ići u prodavnicu po još!
Nazovem ja moju mamu, brže bolje, valjam se od smejanja i merim je od glave do pete, ne kažu džabe da je visoka metar i žilet. Kratke noge…jel…nije da joj je i nos pod manom (aludiram na Pinokia) (kao ni moj, doduše) Rekoh joj…mama, pa je li to lepo lagati? Pa šta je sad…na to će ona nevino? Pa rekoh…kako šta je? Jesi li ti mene učila da nije lepo lagati, ja treba u radnju da odem i da se sramotim? Zezam je ja…Ona opet naivno, pa šta je bilo? Rekoh…ti meni reče da je žuta super, divna sve vaooo, a ono ODVRATNA!!! Kad se ona odvalila smejati….Pa otkud znaš? Pa otkud, svaka se laž dozna, pa i ona sitna, mala, nevina! Hehe, kako znam…odao te tvoj drug trgovac, plećkuša!!! Kad je onda krenula dalje da se vadi…pa nije bila skroz izmešana, pa to onako u kantici, pa to…Aman ženo, pomirila sam se sa time da imamo različite ukuse (ako se moj semafor može zvati ukusom uopšte…) I tako…nasmejala mene moja mama…mogu samo da mislim kako će joj prijati piti kafu kod nas uz tu divnu boju baš taman po meri…evo je, upravo zove, od sada joj se obraćam sa…hej…gde ste kratke noge?!!!

Puž i ružin bokor

Ispričaću vam jednu priču, sad kako kome, nekome za laku noć, nekome za dobar dan, a nekome, opet, za dobro jutro. Neću je napisati, jer napisana je već davno, zapisao je jedan čiko koji se zvao Hans Kristijan Andersen. Ipak…možda baš i nije priča, više je bajka, u stvari, baš je bajka…ali nije ni važno kako se viče, važno je da se odazove  u srcima, najpre dečijim, a kada malo bolje razmislim…i odraslim.

PužićKaže čika Hans ovako nekako….da je bila jednom jedna ruža, koja je rasla na sredini neke livade, koja je opet bila okružena leskom, i gde su pasle ovce, šećkale se krave i sav ostali…običan svet. Ispod ruže bio je jedan puž…bilo ih je možda i više, ali je ovaj jedan uzet iz mase za primer. Doduše, to i nije bila jedna ruža…jer onda ne bi imalo smisla, procvetala bi, opustila latice i više je ne bi bilo. Bio je to ružin bokor, ceo celcat!
I tako…puž je nešto umislio kako je jako pametan, pa ga je pride i priroda obdarila raznim talentima, pa kako je on vredan i kako će zadiviti svet. U toj svojoj samozadovoljnoj pojavi, potcenjivao je ružin bokor, svaki put zavirivši iz svoje kućice, samo je pogledavši i komentarišući kako ništa novo nema, opet ista ruža…isti cvet, sve je po starom. Uporno se zatvarao u svojoj kućici sa namerom da zadivi svet, svojim mislima koje su vrednije od svih na svetu, svojom pameću koja nije za baciti, što nije bio slučaj sa pameću celog sveta, svojim ja…svojim egom. Svake je godine bila ista priča, bokor bi, jednostavno,svake godine samo isterao pupoljak, procvao…bacio latice, osušio  se, zatim malo odspavao pod snežnim pokrivačem, da bi u proleće, iznova, vrteo isti krug.
A puž….on je bio nešto posebno, i dalje je mislio, i dalje, kao i svake ranije godine, i dalje…čekao je da zadivi svet. Jednog je dana, nakon već mnogo mnogo dana, uveravao bokor da mu je vreme da napusti svet, jer je suv, omatoreo i proveo je život ni u šta, samo ponavljajući jedno te isto, iz dana u dan, iz godine u godinu (sad već koliko bokori ruža godina mogu da sklope….).

RužaMedjutim, bokor je bio neopterećen mišlju o svetu, živeo je za momenat, živeo je za sreću da ga neko pomiriše, pa čak i ubere, pokloni nekoj devojci, ili dobroj majci, stavi u vazu da ulepša dan i ispuni vazduh prijatnim mirisom. Živeo je opušteno i radovao se tome. Puž je pak, proveo život u čekanju svog momenta, u čekanju da napravi nešto veliko, uporno….odlažući življenje za neko kasnije vreme.
Na kraju, ako kraja ima, jer sve se vrti, sve u krug ide, sve je ovo bilo i ponovo će biti, da li je shvatio ili nije, ali…uveo je jednako kao i bokor, osušio se u svojoj kućici, sam, bez sveta, jer čekajući na svet koji za njega nije valjao i pripremajući sebe, previše valjanog, za taj isti svet….nije ni primetio da je izgubio vreme dato mu za život.
Sada, na tom istom mestu…neću reći da živi neki drugi bokor, ružin bokor, niti da je ispod zasigurno neki puž, mislilac puž, ali…ako i nisu tamo, sigurno će već biti….
Deca su ovu priču shvatila kao priču o ruži i pužu, jednostavno, naivno, živeći za to da je čuju, da se posle zavuku u svoje krevete i spavaju. Odrasli…pa možda su osetili neku poruku u ovoj, da se ispravim, bajci. Deci sam pokušala malo razjasniti je, ako nisam pogrešno shvatila šta je  čika Hans želeo da kaže, odrasli su se zapitali, umeju li živeti kao bokor ruže, opušteno i neopterećeno?