Pomalo turoban osećaj…

Sunce…možda je već svanulo…samo se ne vidi od oblaka…kišnih, teških, turobnih…Telefon zvoni sa pozivom na ustajanje. Možda je rano, možda je kasno…za njih, taman koliko treba. Ustaljeni koraci do dečije sobe…budjenje, pet minuta lenčarenja…pa ustajanje, pranje zubiju, oblačenje…pokret.

Kud koji, mili moji. Svako na svoju stranu. Radni dan uveliko traje. Isti, kao i svaki pre i ako bog da, biće i svi posle, dok radni vek ne prodje. Škola uveliko traje, redjaju se čas za časom. Interesantni – baš onoliko koliko deci željnoj igre mogu biti. Domaći za zabavu kod kuće – po meri baš onoliko koliko po meri deci umornoj od škole mogu biti.

Odlazak po decu u školu. Dolazak kući. Dolazak sa posla. Ručak. Priprema, klopa, pospremanje. Druženje, kupanje, spavanje. Baš sve po redu. Redja se iznova…iz dana u dan.

Vikend…dugo očekivani vikend. Odmor, ako se onaj kome je odmor ponudjen odmoriti ume. Vikend – za porodicu, za slobodno vreme, za neke aktivnosti koje nisu našle mesto u prethodnim danima. Nedelja – sutra opet radni dan…i tako redom…iz nedelje u nedelju.

31.12 – neke godine. Slavlje, čestitke, želje, nadanja, sumiranja… 01.01 – neke…sledeće godine…i tako redom…iz godine u godinu…

Koliko godina? Ne znamo. Želimo li da znamo? Kako ih trošimo? Postoji li recept  za pametno trošenje vremena, godina nam ponudjenih? Postoji li šansa za napraviti neki aneks ugovora ili slično…ako primetimo nedostatke u ispunjavanju onoga što smo očekivali od potrošenog?

Je li promašen život ako se svede na gore pomenute radnje, ako nije glasan, ako nije javan, ako nisu postignute velike stvari? I…šta su uopšte velike stvari? Velika naučna dostignuća, velike pesme, veliki filmovi, velike uloge, veliki skandali? Šta je život koji opravdava svaku ponudjenu godinu?

Možda onaj koji svaku od tih godina ceni, koji ne popušta, ne posustaje… Onaj, koji ume da uživa u upravo onom što je a teži onom što je bolje, no poštuje ono lošije i time još više ceni ono što mu je.

Dobar je život odživljen život koji ne daje razloge za stid, za kajanje, već daje osećaj sreće svakim novim danom, nekim novim, sitnim znanjem, nekim novim proživljenim osećajem. Bio to osećaj tuge još ne doživljene, bio to osećaj sreće neopisane ili pak…sitne radosti, sitnog zagrljaja, sitnih reči…ili samo, nagoveštaj sreće, nagoveštaj tuge, nagoveštaj nadolazećeg dana…

Život je dobar sve dotle dok ga živimo, jer za sve to vreme imamo mogućnost da ga ispravljamo ako to želimo…Život je dobar i onda kada nas više nema, ako smo ga živeli dok nas je i bilo…Jer, ako nas je onda bilo…biće nas i posle samih nas. No, i onda, život je ipak surov ako otme mladost, jer joj nije pružio šansu da doživi starost…