(Ne)ljudski je grešiti

Otvorih ja word, pa sve nešto mislim, kuckala bih, no nemam pojma šta. Šta da nam napišem? Po stoti jubilarni put kako smo i šta doživeli sa decom? Ne da mi se. Kako su i šta naša deca doživela sa nama? I to već i majmuni na granama znaju (ili su to vrapci?). Ili možda šta su doživeli u školi? I to je opšte poznato.

No, to je život, to je naša stvarnost. To je ono od čega ne bežimo, niti želimo da bežimo. Da se ne prenemažem sada tu, ovako javno, nije da ne bih otišla na jedno mesec dana sa mangupom da se nadišem slobodice, no, verujem da ne bih dugo izdržala a da ne brinem šta je sa decom i kako su. Ne lažem. Istinu vam kažem.

E sad, da mi zapalimo negde na mesec dana, pa da mi ne izdržimo…no, kako bi to deca podnela? Haha, u ovom momentu, mislim – ekstra! Odmorili bi se od nas. Pretpostavka je, je li, da ne bi bili prinudjeni da sami sebi spremaju jelo, spremaju garderobu, kontrolišu domaće zadatke, ljube sami sebe za laku noć i ležu sami sa sobom u krevet radi boljeg sna. Pretpostavka je, takodje, da baš ne bi morali ići u školu i da baš ne bi morali raditi domaće zadatke. A što je najbolje od svega – pretpostavka je da bi se ceo dan mogli igrati i uživati u životu.

No – ta im se srećica neće dogoditi. Eto, dobro de, rdjava sam majka, pa šta sad. Teram ih da rade što im se ne radi. I mangup je rdjav – i on ih tera. Mislim stvarno – imamo li mi srca i duše? Boris mora da čita Tom Sojera. Pokušasmo mu objasniti da proba čitati sa zadovoljstvom, jer i čitanje je zabava, plus, to je sasvim zanimljiva knjiga. I što jes, jes – dopala mu se. No, izgleda da ga ubija činjenica da je to štivo pod moraš, a malo se teško nosi sa svime što se mora! A mora se učiti, mora se raditi domaći i zamislite – moraju se nameštati kreveti i mora se oblačiti!!!

Dečija posla – oni bi da ostanu deca zauvek. I bravo, to je tako i tako to i mora biti! A vi (mi) što niste ostali deca, izvol’te ih u tom prelasku iz dečije dobi polako voditi ka onoj dobi u koju bi oni rado pošli, no sa igračkama u rukama. Jer, nije da ih ne privlači biti odrastao, privlači ih i te kako, no, dobro bi bilo da to odraslo dodje bez obaveza. Odmah mi na pamet padne pravi živući primer njihovog oca   :wacko:

Nije to ni malo lak posao, ni malo lak zadatak. Ali, to je ono naše, što bismo rado izbegli, no ne možemo jer – moramo . A zašto? Zato što je to naš hir, naša želja da od dece napravimo vunderkindove (tako nekako se valjda kaže), da ostvarimo neke svoje neostvarene ciljeve? Ma jok. Nismo mangup i ja od tih koji žele da preforsiraju svoju decu, kako bi se mogli dičiti njihovim diploma i pričati po selu kako su njihova deca u svemu naj. Ne, nije to u pitanju. Samo želimo da im pomognemo da završe školu, bez logičnog objašnjenja zašto se baš mora učiti ko je koga u drugom svetskom ratu ukokao i zašto.

Želimo ih naučiti da će u životu još mnogo toga morati raditi što ne žele i što ne vole, no, neophodno je. Mogli bismo im nabaciti one ružičaste naočare i reći da je život jako lep i super samo ako oni to tako hoće, no to nije tako. Nisam neki pesimista, a baš ni ekstra optimista. Tu sam negde…u sredini. Valjda sam realna. O mangupu da i ne pričam – ako niste znali  šta je realnost – mangup je realnost  :yahoo: . U svakom slučaju – želimo da im ulijemo volju da rade, da se trude, da se bore za ono što žele u životu ali da jednako tako shvate da to ne dolazi samo od sebe, nego valja zasukati rukave i činiti sve što je u našoj moći da to postignemo.

Tako smo nas dvoje, nedece, a kao odraslih ljudi, zasukali rukave i navalili na posao koji bi mogao biti svrstani u kategoriju najtežih poslova na svetu – vaspitavanje dece. Jooooj što je teško! Al’ ne kukam, samo mi ih ponekada dodje žao. Nije njima lako sa nama. Pa još kada meni pukne nit, pa mi se glas otkoči, pa ga slučajno (ne namerno) čuju i komšije na prvom spratu…stvarno mi ih je žao. No, kao što ja njima kažem kako se ne trebaju izvinjavati, jer nam je pun šešir izvinjenja, tako je i njima pun kofer mojih griža savesti.

Ali, valjda je i to sastavni deo odrastanja, njihovog iz dece  u odrasla bića, našeg iz roditelja u bolje roditelje. Koliko smo mi ponekada nezadovoljni njihovim postupcima, toliko i oni imaju pravo biti nezadovoljni našima. Ima momenata kada je to nezadovoljstvo opravdano, ima i onih kada nije. Ljudi smo – i oni i mi. Kao takvi – grešimo – i oni i mi. No, valja oprostiti i ići dalje. I to je život i takvog ga treba grabiti!!!

Djak ponavljač

I kada mi neko kaže „Nikad ne reci nikad“ hoću za vrat da mu skočim! Ma valjda ja znam da neće nikada a pogotovo znam da ja neću nikada! Tako da, to su budalaštine, babske priče, trice, šta li već….nikad ne reci nikad…svašta….!!!
I nije prošlo mnogo…nikad ne reci nikad…počelo je da zvuči mnogo realnije nego babske priče, čak, rekla bih…ima nešto u tome. Sad…ili je to do ove četvrte decenije što je pre par godina razmenih ili je ono malo životnog iskustva koje nose sa sobom ili je svašta nešto i ništa, što je prošlost donela, no…ja počeh verovati u tu izreku. Ne kažu džabe – narodne umotvorine. Ta…ima narod um, pa to ti je…bolje mu je na vreme verovati, nego se bezuspešno bacati u koštac sa borbom unapred osudjenom na poraz u našu korist.
Skolski autobusRekoh ja jednom prilikom, ma šta jednom, rekoh ja u mnogo prilika…nema šanse da ću ja to raditi!!! Sve slušam, gledam, osvrćem se…pa ne verujem. Normalna li je ovaj čeljad oko mene? Šta bre sve ženice vise na telefonima, pa proveravaju domaće zadatke online, pa ispituju decu, pa izdaju uputstva za upotrebu dana, pa kako uspešno navući farmerice pred polazak u školu…pa…sve u svemu hot – line na relaciji posao – dete. I dalje gledam, slušam, sva u neverici. I onda sledi…“U moje vreme to tako nije bilo!!!“
Činjenica – neoporeciva, nije. Sad, ovo je priča iz gledišta mene kao deteta moje mame i mog tate, njihovo mišljenje, takodje osećaje tim povodom, nećemo uključivati u ovu raspravu na temu nikad…tako da, možda baš i nije najobjektivnija, ali…Mojamamamojtatamenenisumoraliproveravati. Tačka. Kraj. Da u samom startu naznačim, to ne znači da nije bilo neuradjenih domaćih zadataka, to ne znači da sam uredno bila spremna za odgovaranje svaki čas, to ne znači da nije mogla uleteti po koja ili više loših ocena, nego…imala sam tu sreću da je dnevnik šetao po abecedi, a moje je prezime sa početnim slovom V bilo na kraju tog puta. Tako da…dotle je već nastavnicima i dosadilo ispitivanje, pa kada bih i stigla na red, a osetila sam (pazi kada sam imala neki dar – šesto, sedmo ili osmo čulo…) da stižem, ja bih bacila pogled na lekcije, letimičan (ali jako letimičan), uključila malo senzor za snalažljivost i izvukla uspešno peticu. No, to je jedna stvar, jedan momenat, a drugi je taj da se celo opterećivanje mojih roditelja školom svodilo na povremeno pitanje da li imam domaći i jesam li ga uopšte uradila. U ovu konstataciju ne ulaze sitni detalji koji se tiču vladanja, jer…taj deo nema veze sa učenjem, jel…
Povremeno je meni moja mama znala reći „Daće bog da dobiješ dva puta teže dete nego što si ti!!!“ I šta je uopšte sa time mislila?!!! Ja nešto kao bejah naporna za upotrebu ili šta?!!!
No, da joj se želja ostvarila, vala jeste! Mislim da dobih jedno teško dete. Dobro, pametno, inteligentno, emotivno, spretno, zanimljivo ali teško…u slovo p slovo m pa sa sve tačkama teško dete!!! I kada je došlo vreme škole, eto, stigao i četvrti razred, krenuh ja u školu, sa njim, da utvrdim gradivo. Diskutabilno je da li utvrdjujem ili neke momente ponovo učim, ali opet sam u djačkoj klupi. Znači rekoh, pa porekoh. Glasno, mnogo sam glasno vikala da nikada neću učiti sa detetom jer to tako ne valja i nije istina da tako mora. Kada sa mnom nisu morali, neću ni ja. Ima da nauči.
Jedino sa čime se ne bih složila sada, nakon nekoliko godina je njihovo krivljenje nastavnika za dečije neznanje. Polazim od toga da je to od slučaja do slučaja. Moje dete je – pa…recimo…slučaj za sebe. Uz malo (zaista malo) truda mogao bi nanizati peticu do petice. Medjutim, pokupio je malo lenje krvi, malo egoistične naravi, inteligencije mnogo na mamu 😉 , zainteresovanosti na izvoz za sve drugo sem škole i eto ti…mama – izvoli ponovo u školu. Pita te neko?!!! Jok, ne pita, moraš – moram. Ne moram, ali hoću. Neću da dozvolim da dete svojom nezainteresovanošću za učenje sakupi loše ocene, neću da dozvolim da ima svoje mišljenje na tu temu, neću da mu objašnjavam zašto mora da uči. Kraj. Mora. Tačka.
I zato, živelo ispitivanje dece online, živelo proveravanje svesaka i knjiga, živeli tronedeljni odlasci u školu na konsultacije sa učiteljima, pedagozima, psiholozima, živeli domaći zadaci i živela naša deca i mi sa svim svojim očekivanjima od njih!!! I…neka imaju dovoljno snage da nas istrpe takve!!!