Hvala, nije trebalo al’ daj! :)

U slobodno vreme – grebem po radnjama. Grebem, grebem, da nagrebem. I – samo da bude jasno – javim vam se kada dobijem 50 hiljadarki. Mislim, ne ono…javim se da se počastimo, da zalijemo, nazdravimo, jok…javim vam se da sam se uobrazila i da vas više ne poznajem.

U medjuvremenu – eto meni nagrade od Dude. Da budem iskrena – sve lančane reakcije ne volem    :maul:    no, ako su od srca, onda primam i šaljem   :pismo:   . Čime li sam zaslužila? Ona meni mail, ja njoj posle četiri dana nazad. Moram reći – strpljenje i razumevanje su joj na zavidnom nivou! Šta ću sad, uvalila me u nebrano groždje. Dobila pa moram i dati. Kome, šta i kako? Po kojim kriterijumima   :dim:   :kafa:   :mail:   ?

Da se razumemo – ići ćemo po babi i stričevima i još po nečem pride. Prvo bi valjalo odgovoriti na neka pitanja, kazala sam već kod Duduleskua da ću u to ime morati otići u nabavku da bih uopšte imala šta odgovoriti, al’ ajd da probam onako, bez nabacanih aksesorisa (živeo Vuk!), pravo – istini u oči   :kul:    :wacko:

ZAŠTO SI STVORILA BLOG?
Nisam ja – časna reč! Stvorili ga neki pametni ljudi, a nama mangup kupio subotica.in.rs pa ja naškrabala ponešto, da ne stoji za džabe…Pisala o Paliću, pa pronašla Grandea, pa sa Grandea prešla na Stevu, posetila me Duda, Charolija…i tako, skontala da tu ima šta i kod drugih čitati (mislim ono, da nismo sami na ovom svetu)…pa – ostala.

KOJU VRSTU BLOGOVA ČITAŠ?
Ni jednu. Čitam one za koje uspem odvojiti vremena a to je mala vrsta blogova (na žalost) :uplakani: .

IMAŠ LI OMILJENU MARKU DEKORATIVNE KOMETIKE?
A šta je to dekorativna kozmetika?

A ODEĆE?
A opet – šta je to? Mislim, ne odeća, nego marka odeće…. Imam nešto kao buvos city ili nasledis city, te mi nekako najjače stoje!

KOJI PROIZVOD DEKORATIVNE KOZMETIKE TI JE NAJBITNIJI?
Nemam se običaj dekorisati       :beg:   Lepa sam…u p.m. i bez  dodatnih dekoracija – turiš me u njivu i sve će vrane da se razbeže!!!

KOJU BOJU NAJVIŠE VOLIŠ?
E to je već nešto drugo – volem narandžastu više nego ‘leba jesti! A odmah za njom i crvenu…pa žutu…pa zelenu…

TVOJ PARFEM?
A šta je to parfem? (ne smrdim, časna reč – uleti Nivea svaki dan redovno!)

KOJI FILM NAJVIŠE VOLIŠ?
E ovo je već jedno od težih. Volim sve dobre filmove (kakav odgovor  :wacko: ), ali mi smo više  serijomanijaci, pa da vam zaredjam nešto sa repertoara: Lost, Heroes, Battlestar Galactica, Vratiće se rode, Caprica, Rim, Posetioci, Flash Forward, Fringe, Castle, Personas Unknown, Haven, Warehouse 13 i naravno EUREKA!!!!!! (mangupe viči ako sam nešto zaboravila)

KOJE DRŽAVE ŽELIŠ POSETITI I ZAŠTO?
Sve. Zato što želim. Sem one u kojima će da me upucaju ili da me pojedu.

E sada – da vidimo pobednike (uz obrazloženje)     :bravo:

POSEBNA NAGRADA PRIPALA JE:

Mangupu – zato što uspeva da 24 sata bude uz Kokicu koja jedva da ga pusti da živi  :rose:   :heart:          plus uredno nas sakuplja u blogovnik da budemo svi na gomili   :mail:

Prvo mestoStevo. Rekoh da ćemo ići po babi i stričevima. Moj sugradjanin. A mi sugradjani se volemo i pazimo. Plus – baš ga zna zakomplikovati u postovima. Plus – mnogo ronza al’ mi drag. Subotica rules      :yahoo:

Drugo mestoDuda. Dudulesku. Baš je volem. I baš je dobra. I baš svašta napiše. I baš nas obraduje lepim fotkama svih godišnjih doba. I baš je strpljiva i baš ima razumevanja (što već rekoh gore, no što ne bih i dole). BašBaš!!!

Treće mestoCharolija. Eto. Zato što se razumemo i ne razumemo. Zato što se na kraju ipak razumemo.

Četvrto mestoVerkićka. Ne zato što nas se uvek seti i ne zato što nas linčuje i ne zato što smo joj uvek na tarabi, nego zbog toga što je Verkićka.

Peto mestoZelena. Zato što baš ne voli da dobija nagrade i zato što mi je baš zabavna    :kul:    :dim:    :med:

Verujem da oni koji nisu dobili nagradicu od jedna Kokice (šta joj tepaš više…) neće biti tužni zbog toga…biće drugih prilika, ne mož’ sve odjednom…

Ko vam dade ovlašćenja da budete kompetentni?

I ko dade onome ko vama dade? Naš blog…naše pisanje. Najčešće izbegavam popularne teme, naročite one koje prošetaju po masi blogova u toku jedne nedelje. Zašto? Zato što imam neku svoju viziju našeg bloga. Našeg – mangupovog i mojeg. Naravno…već sam to spominjala, ali nije na odmet da se prisetim. To je vizija bloga sa dušom.

Dušu smo mu udahnuli još sa početnim trzajima istog, prvim, bojažljivo napisanim tekstom, prvim razgovorima o njemu…Tu dušu ne želim da izgubimo.

Postavlja se pitanje – da li smo blogeri? Ako jesmo – kada smo to postali. Ako nismo – kada ćemo to postati. Ako ne zadovoljavamo kriterijume – koji su to kriterijumi? Naravno…niko nas nije prozvao, niko me nije prozvao. Prozvala sam se sama. Nije da sam baš opšte prisutna na sve strane, čak, rekla bih, veoma sam malo prisutna u zadnje vreme. No, to me nije sprečilo da bacim pogled tu i tamo i naidjem na neke tekstove koji pišu o blogerima, pa ko je bloger, šta je bloger, šta je “čitač”…šta je “pisač”…i ostalo tako redom.

Pa onda slede dalje stručne analize blogerskog tržišta na našem podneblju…izvlači se džoker iz rukava kako upravo ta stručna persona ima pravo…da ne kažem – postaje kompetentna – da proceni ko je bloger a ko nije. Najjači argumenat – dug blogerski staž upotpunjen kvalitetnim pisanjem (za ono kvalitetno opet ne znam ko je taj ko će da potvrdi šta je kvalitet a šta nije). Znači – ako vaša arhiva nije dugačka barem četrdeset i osam plus kusur meseci – vi niste bloger sa stažom te samim time niste ni kompetentni da imate mišljenje o drugim blogerima…plus…da ga iznosite javno.

Elem – to me je podsetilo na situaciju kada sam se zaposlila. Usudila sam se da razmišljam svojom glavom na poslu i bila osudjena na propast tipa “balavice zelena, ti si juče došla i sada si našla meni da soliš pamet koja sam tu od bog zna kad”. Ono “tu od bog zna kad” podrazumevalo je da je kompetentna. E pa ja se sa tim ne bih složila, niti ikada hoću…pa sam tu gde sam, a gde sam to još ne znam, no…važno je da jesam.

Tako se vraćam na pitanje – jesam li ja bloger (da razmišljam samo u svoje ime…ne i mangupovo)? Arhiva nam se rasteže samo od aprila 2009. godine pa do maja ove, 2010 – te nam godine (ne objavih ništa u junu dok kvrckam ovaj tekst). Gde sam ja od kompetentnog…jel…I onda se setim gospodje Verke, koju jedino želim u ovom tekstu da istaknem. Ona sumnja u svoj blogerski staž, ne daje sebi za pravo da se naziva dovoljno velikim blogerom, dovoljno merodavnim…Zašto? Nije da je važno šta ja mislim (kratak mi staž) ali i onda mislim. Skidam joj kapu i nazivam je većim blogerom od svih onih čija je arhiva već požutela čak i na ovim elektronskim stranama, iz prostog razloga što ulaže ogroman trud i odvaja mnogo svog vremena, za koje se niko od nas ne može pohvaliti da ima na pretek, kako bi pročitala mnogo zanimljivih postova, kako napisane od strane onih…blogera sa jakim korenjem…tako i onih, koji tek puštaju slabašne korene i nadaju se da neće biti ugušeni onima…otvrdlim od vremena svog bitisanja na  blogerskim prostorima.

Ne…nisam ja ništa pogrešno shvatila, niti pogrešno protumačila, niti bila sebična da linkujem postove koji su me uputili u ovom pravcu. Jednostavno – nisam želela. Zašto trošiti vreme na upiranje prstom – kada i malu decu učimo kako to nije lepo. Jednostavno, želela sam reći da je bloger svako ko želi da bloguje i ulaže napor da to i ostvari. Svi smo jednaki, nema boljih, nema lošijih blogera. Ima samo onih…možda malo talentovanijih da iskažu svoje mišljenje na pravi način i onih, kojima to polazi od ruke, no…možda malo teže nego prvima. Važno je da imamo gde da napišemo to što mislimo. U stvari – najvažnije je da mislimo.

www.blogovnik.com

Nekada su to bili papirići po džepovima, kod onih malo manje organizovanih, u koje se naravno odmah svrstavam. Za one malo urednije, to su bili adresari, rokovnici, sa uredno beleženim sastancima, mestima sastanaka, obavezama, adresama, brojevima telefona. Pa su na red došli mobilni telefoni i NE DAJ BOŽE da mi neko mazne mobilnoga, ode sve u propast. Staje znanje, glava šuplja, podataka nema, brojeve zaboravili pamtiti, jedno dugme, jedan poziv.
Pa su se onda u prve redove ugurali e – mailovi…da zamene lizanje koverata, posekotine na jezicima i vraćanje sa porukom – adresa nepoznata i sve to nakon mesec dana lutanja po svetu. Sada taj odgovor stigne brže, takodje, luta svetom ali…onim virtuelnim. I onda…ne mogu reći iz e – mailova smo narasli u blogove…ali stvoriše se tu uz nas, kao nešto što nas povezuje, mesto sastanka, okupljanja, istomišeljenika i onih suprotno od toga. Mesto dešavanja, obaveštavanja, tugovanja, radovanja, filozofiranja, kuvanja, pametovanja, glupiranja….Mesto koje trpi sve. Mesto koje je naša oaza, utočište, mir, naše – samo naše mesto i naš prostor na kojem delimo samo ono što želimo sa drugim blogerima i ostatkom sveta (mislim…moram tamo da ih svrstam kada neće da bloguju kao sva normalna čeljad 🙂 )
E sad…koga čitati? Šta čitati? Gde pročitati? Ko o čemu? Ko, šta, gde, kako i zašto? E pa, da vam skrati malo muke, mangup se bacio na posao i sakupio na jedno mesto sve što nam treba…i adresar i rokovnik, sa mestima dešavanja i temama sastanaka, kao i kratkim sadržajem istih. Jedina je razlika – sastanci se prvo održe a posle saznajemo temu istih 🙂 .
Sećate se nekadašnjih leksikona, spomenara i kako su kružili iz ruke u ruku, kako je svako ostavljao svoj trag na pravom mestu i na sebi svojstven način? E…slična je priča i sa blogovnikom. Sve što treba da uradite je da ostavite trag da postojite, trag da učestvujete u ovom blogovskom svetu. Svrstajte sebe gde mislite da pripadate. Ako se ne pronalazite ni u jednom sobičku – kategoriji, predložite novu, baš pravu za vas. Ostavite svoju adresu i budite deo Blogovnika.

Posetite ga na www.blogovnik.com i slobodno se pridružite.

Kuvajmo b(l)ogovski

Kuvajmo blogovski
Počelo je kod gibenice…Stevine gibenice. Postavio je post o njoj. Gibanici koju je njegova mama zvala gibenica. Kroz komentare stigosmo i do recepta, preko recepta stigosmo i do parčeta za probu na vrata firme u kojoj radim. Preko komentara, stigosmo i do imejliranja ili ti e-maila. Pa tako, po koja poruka Stevo, po koja poruka Duda.  Tako stigoh i do recepta za američku pitu (do sada isprobana samo sa jabukama), kada videh Dudu na slici sa njom. Rekoh ja njoj (napisah, pardon)…deder…molim lepo recept. U nekoliko narednih poštica primih ja dosta kuvarskih saveta od iskusne žene, a po zanimanju nekuvarice. Znači iskustvo – ne škola. Jednom prilikom,  kaže ona meni, mora se naoružati strpljenjem i napisati ćerci recepte za…pa onda čitava lista što ju je ćerka zamolila – jer voli baš tako da napravi kako njena mama pravi. Naravno…Dudo, to da odmah proslediš u dva primerka, elektronska, jel…
I tako…mislim ja nešto, pa pitam mangupa, šta on misli o tome i da li se slaže? Šta će sa mnom, slaže se a kako i neće kada bih mu u suprotnom sedela na glavi. Pustim mejl – dva…gore pomenutim kuvarima, šta oni misle o tome. Oni kažu – dobra ideja. Mangup kaže, ja kažem – onda da počnemo.
Ideja je da se na jednom mestu sakupe recepti. Šta je tu novo? Ništa. Ali, hajde da sakupimo recepte iz naše kuhinje, domaće kuhinje. Ne domaće u smislu sa ovih prostora, nego domaće, isprobane, sigurno dobre i uspešne. Domaće u smislu varijacije na temu. Recepti koje ste sami smislili od postojećeg materijala u frižideru. Naravno i one koje niste, već ste isprobali iz nekih novina i znate da su dobri. Znači, ne ustručavajte se, svaki je recept dobro došao (piše li se ovo zajedno?). Svaki savet, takodje.
Registrujte se i počnite sa pisanjem. Ako imate fotografiju jela o kome pišete – ubacite je ili nadjite neku sličnu na netu, a može i bez nje, ako garantujete da je to o čemu pišete ukusno. Ako zapnete sa načinom korištenja WordPressa, obratite nam se, rado ćemo pomoći. Sugestije – takodje nas kontaktirajte. Ako pak ne želite da se mučite sa objavljivanjem članaka, samo se registrujte, pa ćemo rado pod vašim imenom objaviti recept, ako nam ga pošaljete na e-mail napisan u Wordu.
Budite otvorena srca i naučite nas što vi već znate. Naučite nas kuvati, dajte nam ideje za „šta da sutra kuvam?“ pitanje koje se svakoj domaćici –nu kad ili tad nametne.

U potrazi za novim mestom u svetu – obaveštenje

PreseljenjeSvim posetiocima našeg bloga, jedno kratko obaveštenje: malko smo ovih dana preopteretili mestašce u svetu gde nam se sajt nalazi (da vam ovo mangup piše, bilo bi sigurno stručnije, pošto ne, razumećemo se već nekako), pa su poslali neku opomenicu da obratimo pažnju…ili…kao deci, jel…posledice slede.
Pošto mi, naravno, ne želimo posledice, mangup radi na tome da nas prebaci na neko drugo mesto u svetu, koje će moći da nas toleriše i ugosti sa zadovoljstvom. Tako da…ako dan – dva ne budete u mogućnosti da nas posetite, molimo vas da nas ne stavite medju otpisane, jer nećemo redovno ni otići, a već ćemo se vratiti. Ako pri tome budete ostavili po neki komentar, nemojte misliti da ćemo ga obrisati, moguće je da će se izgubiti u putovanju, kao prtljag na aerodromu. Hvala na strpljenju i hvala na vašim posetama.

Blogovanje ili u slobodnoj izvedbi pametovanje, zezanje i tugovanje on – line, bez krajnjih namera da ispadnemo ( ne znam odakle ) zaista i pametni :)

Blog boardKratko i jasno pitanje šta je blogovanje i šta će mi to? Da li se to jede, pije i kakve ja koristi imam od toga? Dakle, za početak, niti se jede, niti se pije, a koristi? Hmmm, ako očekujemo materijalno se isprsiti i ogrebati tim putem, onda odmah, ajd zdravo, tu nema života u tom smeru. Možda, jednom…ako nekom podje od ruke da zapliva u neke profesionalnije vode…Ali ovako, amaterski, naivno i iz hobija – tu je čisto zabave radi, druženja radi, razmene mišljenja radi, po koje kritike, po koje pohvale, po kojeg smajlija na ekranu….
Dakle, pitanje je bilo – šta je blogovanje? Da li sada da linkujem nekog na tu temu (što je u blogovanju veoma fer i u redu – ne mažnjavati tudje postove, eventualno se pozivati direktnim linkom na iste ili makar citiranjem…mada i to baš ne zadovoljava korektan odnos, ali prolazi…) ili da pokušam nekako to dočarati?
Neću se  niti okačiti, linkovati, vezivati…šta li već…niti ću citirati, (u stvari, linkovati ipak hoću) niti izvoditi prazne definicije pomenute teme, blogovanja. Istorijat blogovanja, izem li ga, koga zanima, neka malo gugluje (opet, po Vuku, jel…). Mene mnogo i ne zanima. Navodno je krenulo kao on-line dnevnik…ono što je bilo štampano kao Dnevnik Ane Frank,  pa ko je bio uporan isčitao je sve, ko nije (kao ja) pročitao je po koji red, pa odustao. Šteta papira, što se mene tiče, u današnje vreme.  Krenulo je tako…a završilo ko zna kako. Nadalje, nemam sada nameru nešto nabrajati moguće teme o kojima razglabaju blogovi, jer razglabaju o svemu i svačemu…jel…svi imamo različita interesovanja, različita zanimanja pa shodno tome, odabiramo i šta ćemo čitati i o čemu ćemo pisati.
BlogovanjeIz mog ugla gledišta, blogovanje je on-line piskaranje onoga što ti je trenutno na pameti. To mogu biti biseri mudrosti mene nemudre ili neki ispadi u toku dana, nedelje, neki kojih se sećamo, napisani na samo nama, svojstven način. Mislim da je blogovanje odraz naše ličnosti, našeg života (da ponovim – pričam o ovoj temi iz svog ugla gledišta – jer to je sloboda blogovanja (ne znam da li ovako nešto postoji, ali evo ja je sada imam)) našeg načina razmišljanja, našeg ličnog stava. Takodje, može biti i odraz našeg dobrog raspoloženja koje želimo podeliti sa nekim, pa ubaciti po koji fazon, vic, zanimljiv snimak, dobru pesmu…Sve je dozvoljeno (sem golotinje koja navodi na blud i surovo je skinu sa youtube-a i pošalju ti upozorenje), jer to je vaš blog. Vaše mesto za pisanje, vaše mesto za protest ako imate zašto da protestvujete, vaše mesto za pohvalu ako imate šta da pohvalite. Nije bauk, nije tabu, nije teško niti komplikovano. Malo osnovnog znanja ponašanja i kulture sa računarima (pošto je to je li…neki vid društvenog života) i svako može imati svoj blog.
Dakle, prvi korak, otvoriti svoj blog…nije težak. Taj prvi korak – napravićemo mi za vas (all free of charge 😉 ), ako želite da vas pridržimo, da ne padnete. Mesto za vaš blog je stranica otvorena upravo u tom cilju.
Vaša je sledeća briga – o čemu pisati? Ko će me čitati? I šta ako se nekome ne dopadne to o čemu pišem? Šta ako me neko iskritikuje?
Kao prvo – uvek se može izbrisati učinjeno. Prva dobra stvar. Druga dobra stvar – a zašto bismo išta brisali? Zašto ne bismo ostavili kao trag i podsetnik da u neko kasnije vreme, provirivši u arhivu učinjenog, primetimo način razmišljanja pre i posle, promene na nama samima koje nam je vreme donelo. Zašto dalje – ne bismo podelili ono lepo što osećamo sa nama dragim ljudima? Jednostavno – napišemo post (članak u blogu) i šerujemo (Vuk) ga sa prijateljima, što imejlom (Vuk), što fejsbukom (Vuk), što već čime nam na pamet padne…Kasnije, kada ih malo uputimo na naše postojanje, oni koje zanima šta imamo da kažemo i sami će se setiti doći na našu – vašu stranu i pogledati šta ste ovih dana napravili, naradili, pokvarili…
Da li smo nesigurni i dalje u to – šta ćemo sa time? Verovatno da da…ali…valja probiti led, posle ide sve kao podmazano. Kao dobro ulje za uklizavanje stižu i komentari prijatelja, familije, nepoznatih kritičara 😉  i naravno, kolega blogera, što iskusnijih, što manje iskusnih i svi su poželjni i oni loši i oni dobri i oni šaljivi, jer svaki je komentar u neku svrhu…iz svakog se komentara može doneti zaključak o postu, o komentatoru, o autoru posta, o mnogo čemu još.
Negativno u blogovanju? Ma ne postoji tako nešto ( 😳 ). Ako i postoji, otkrićete sami kada otpočnete blogovati…(opaka ovisnost – da ipak upozorim na vreme!!!).

Obukli smo novo odelo

Danima već, Kokica neumorno burla po netovoj prodavnici besplatnih tema. Kao u svakoj dobro opskrbljenoj, tako i u ovoj, nametnu ti problem da od viška (ovaj put boli glava) ne znaš šta uzeti da obučeš. Kao neka ženskica kada se sprema u svatove, pa je neodlučna, kao da će biti jedina zvanica (manje više mlada i mladoženja) pa će svi pogledi biti u nju upereni.

odela

I tako oblači, svlači, oblači, svlači, jednu za drugom teme, maltretira okolinu (čitaj Mangupa) sa konstantnim pitanjima, jel ova dobra ili je ona bolja, možda ova na ovom delu lepše stoji, ali onamo još štrči ovo i ono…Mangupovo strpljenje je na zavidnom nivou. Sa velikim strpljenjem pogleda šta je u ponudi, daje komentar, gleda praktičnost obučene teme, mrda glavom na administratorski način (nisam sigurna da znam kako je to, ali tako mrda kada vam kažem), sad…nekada zadovoljno, nekada razočaravajuće nezadovoljno.
Menjali, isprobavali, moguće je zbunjivali narod ili slučajne prolaznike kraj izloga Blog Subotice, koji navratiše tamo baš u momentu presvlačenja. Verovatno su svašta imali videti!!!
No, stidljivost na stranu, nije da je ikome bila od neke velike pomoći, sinoć u kasne sate, odabrali su odelo, Mangup i Kokica, hrabro ga obukli, pa sad videće…kako će to onaj, pitanje je koliki broj, očiju prihvatiti.
Imali smo jedan tekst gde pomenusmo onu poznatu – o ukusima ne valja raspravljati. Ali je dozvoljeno. Svako ima pravo da kaže šta misli, a onaj se drugi zbog toga baš ne bi morao uvrediti. Što naravno, ne znači da će onaj kome je upućeno promeniti muziku koju sluša ili odelo koje nosi.
Kao svako odelo iz dućana, tako i ovom trebaju sitne korekcije, jer…nismo svi po konfekcijskim merama, zar ne? Te će prepravke odraditi Mangup, čim mu vreme, naravno,dozvoli. Već je uložio veliki trud, sinoć, noćas, u kasne sate u svakom slučaju, popravljao na nekim mestima, da to bude prihvatljivije za oko i praktičnije za nositi. Pa sad, vreme će pokazati koliko smo dobro odabrali.
Staro je odelo odloženo u ormar, da sačuva uspomenu na neke lepe trenutke i lepe dogadjaje u njemu. Ustupilo je mesto novom, sad da li lepšem i da li modernijem, da li veselijem ili sumornijem, to će znati osetiti svi oni koji kraj nas, prodju a nadamo se i zastanu da bolje pogledaju.
Ne zamerite ako nam neki konac negde visi, etiketu je Mangup već skinuo, to je to, ovo za sada nosimo, mogu se desiti samo sitne promene, poneki šešir uz to, ili druga košulja….ali, ne menja se odelo svaki dan! Ako vam se dopada, uživajte malo u našem novom odelu, ako ne…slobodno recite, nećemo se uvrediti (jok i nećemo!!!)…U suštini, važno je ne biti siv i totalno neupadljiv, nego ostaviti utisak, pa sada, nekada dobar, nekada loš…

E dosta više sa tim plastikanerima!!!

Visa karticaHajde da me neko uputi…imam problem…nisam sigurna da li sam dobro upoznata, ali čini mi se da su VISA kartice platežno sredstvo, ne govorim u svetu, nego naravno kod nas, u Srbiji. Moram da proverim, jer znate…kod nas ništa nije kao u svetu,…pošto mi nismo svet…mi smo, je li…sami svoji. Pitam, jer od kada su se pojavile, sve mi je to nešto sumnjivo.
Da sada ne promovišem ni jednu od sedamnaest hiljada banaka u Subotici koje pojedoše naš Korzo, pa šire u centar, a bogami i dalje odatle….još kada je medju prvima jedna banka iz zemlje koja naročito voli da istakne izgovor slova rrrrrrr, zakoracila u naš grad, hrabro sam i sa puno isčekivanja naručila kod njih neko plastično parče dimenzija za stati u novčanik, sa kojim su mi rekli da na pojedinim mestima mogu plaćati. Čak mi i spisak takvih objekata dadoše sa osmehom i velikim optimizmom da će se isti spisak uredno dopunjavati.
Dobro sad, ajde, nema veze što baš nisu ažurirali spisak, važno je da se zaista pojavljivao sve veći broj vlasnika hrabrih da naplate svoju robu i usluge gurajući plastiku u neki razrez, pa sad jel’ uspeo prolet kroz isti ili nije, zavisilo je od „motorike“ prstiju, a bogami i šake, prodavačice koja se latila tog zahtevnog posla.
Pa još kada se i u našem tadašnjem naselju nam, zamalo pa seoskom, na putu izmedju Subotice i Palića, pojavio STR sa sve tim uredjajem (sad sam pametnija – POS terminal bi bio naziv te čudotvorne mašine) mojoj ushićenosti nije bilo kraja. Problem je nastao kada sam shvatila (ima tome verovatno nekih pet godina) da jedino ja i možda pojedinci sa iste adrese, hoćemo da nam se kartica provlači kroz razrez (POS terminala, naravno). E onda mi je sinulo zašto se sve prodavačice razbeže sa blagajne kada me vide da ulazim u prodavnicu sa ciljem da kupim, a i pošteno platim ono što uguram u korpu. Pri tome sam morala uvek da najavim da ću koristiti predmet ove diskusije, iliti plastikanera, kao sredstvo plaćanja, kako one u trgovačkom zanosu ne bi veoma hitro lupile sumu i da im ona fioka sa parama ne uskoči u krilo previše rano. I tako…uglavnom mi je uspevalo da im na vreme taj doživljaj najavim…a ponekada i ne…Ali na kraju krajeva, da li je to moja obaveza, ili je moja obaveza samo da platim što sam uzela?
Jednom prilikom, nije mi ni pamet bila dovoljno brza, a ni jezik nije iskočio brže od pameti, pa sam opušteno stajala kraj kase, još opuštenije izvukla visu i pružila je prodavačica. Jeeee, koja je paljba tada nastupila, krenuvši od gadnog pogleda (koji mogu podneti, često me ljudi tako gledaju, sad il’ sam ja jako gadna, il’ ponekada  imaju problem sa mnom…)pa dalje ka podizanju tona na kupca koji je uvek u pravu (jeste…da…baš…), ka prebacivanju kako nisam najavila plaćanje na drugi način a ne gotovinom (kao da podižem stotine hiljada evrića iz banke), pa kako ona sada ne zna šta da radi, pa kako to treba stornirati, pa šta će ona sad…i tako redom. Rekoh joj, vidi ovako, uopšte me ne zanima tvoj problem, ja keša nemam, pokriće na kartici imam, piše da je primate u prodavnici, vidim POS terminal (da se malo razbacujemo izrazima) vam nije pokvaren, ti si trgovac ja kupac, ti treba da znaš svoj posao, ja tvoj ne moram da znam. Reši kako znaš i umeš. Meni sve  što je u korpi treba i hoću to da platim, ne da ukradem. Dakle…rešavaj. Šta je radila? Stornirala je…e baš me briga kako će objasniti gazdarici storno i šta me briga što lupa brže od pameti.
Ima onih kojima to nije predstavljalo problem, ali nikako da nabodu kako treba provući, pa vuče polako, pa vuče brzo, pa malo zameša, pa ništa ne uspeva. Onda u pomoć zove iskusniju koleginicu, provlačila sigurno i pedeset puta. Ova uzima problem u svoje ruke i uspešno ga rešava. Naravno, onda upućuje mladju i neiskusnu koleginicu kako treba da se kreće kroz već pomenuti razrez na već pomenutom uredjaju. Eh da…i obe me gledaju kao državnog neprijatelja broj jedan!
Znači, …i taj je deo nevolje zvane kupac sa visa karticom prošao, sve dok se ne oglasi ono čudo sa pištućim zvukom i porukom kako transakcija nije uspela…jooooo, zaboravile su javiti gazdarici da ne telefonira, da se skine sa hot lajna, iliti da oslobodi jedinu telefonsku liniju u te svrhe (ko je još mislio da će zaista biti problematičnih koji će želeti na taj način da plaćaju…?!) Malo sad već kvrckam prstima o šta stignem, malo nervozno, ali ne dam se…i gazdarica se skida…sa telefonske linije…idemo dalje, u avanturu naplate jednog belog hleba, dva mleka i pavlake…opet se oglašava ono čudo…transakcija nije uspela, molim, pokušajte ponovo….ne oseća se baš dah strpljenja u STR-u 20 m2 sa magacinskim prostorom zajedno…I onda, ajmo Jovo nanovo, sem gazdarice, uklavirila je da važna ogovaranja ostavi za kasnije. Sledeća poruka…kartica odbijena, mrki pogled obe, za svaku pohvalu, trgovkinje! Ja stojim, ne mičem se, hladnokrvno odgovaram, kartica ima pokriće, izvol’te ponovo. Nisam došla u radnju bez para, sad jesul’ papirne, il’ plastične, šta vas briga! Jeeee, prošla je, sad ona iskusna objašnjava onoj neiskusnoj gde, koliko i šta trebam potpisati, pa gde šta ona da upiše, pa procedura kome koji papirić i zahvalan pogled što mi najzad vide ledja!!!
To je bilo pre nekih već „ošacovanih“ pet godina, danas su problemi preopterećene telefonske veze (neka me neko ispravi ako je ovo loš termin), loše telefonske veze (isto molim za ispravku ako treba), šta ja znam šta sve još, pa onda i po pola sata (a možda i više) na svim kasama u gradu stoji po jedan nemoguć kupac koji je želeo da uredno plati sredstvom plaćanja – visa karticom! Ne znam kako ostali, ja više nemam volje čekati, i nemam volje da me svi kupci u prodavnici gledaju kao lopova, jednostavno ostavim kesu na kasi, možda se zahvalim na saradnji (ako sam dobre volje), i produžim dalje.
Sutradan, naravno, ponovo dodjem sa namerom da platim plastikanerom i tako ću i svaki naredni dan….pa taman glavom kroz zid prošla!!!

Smajliji (po Vuku) za WordPress

Pošto ovo nije uvod ni u kakav roman, niti knjigu koja traži izdavača, a ja baš nisam ekstra u pisanju stručnih tekstova, jer malo za šta sam stručna, ne bih mnogo upakivala ovu temu, nego bih odmah prešla na stvar.

Suština je da već sada niste sigurni da li se šalim, ili lupetam gluposti, ili pokušavam (neuspešno, naravno) biti zanimljiva. Šta je ono što nedostaje u ovom razgovoru (ako čitanje sa ekrana možemo tako nazvati…)? Nedostaju nam emocije. U svakom razgovoru u četiri, šest, nedaj bože sedam, ili osam očiju, a bogami i više, prisutne su, te pomenute emocije, koje, sad neko manje, neko više, iskazuje osmesima, raznim grimasama, prevrtanjem očima (naravno da one ostale oči ne vide), lupanjem po čelenki, i čime li već sve…

Ono što je dobro u četovanju (lepo nas je Vuk učio, čitaj kako je napisano, sad…nezgodno bi bilo da pročitate c h a t o v a n j e, ili biste jezik izlomili ako nije dobro istreniran) je da oni koji inače bezuspešno žele da sakriju emocije, tom prilikom to lakše mogu. Sad naravno, ako im ruke ne idu po tastaturi brže od pameti. Ali šta je sa onima koji vole da sagovornik zna na čemu je (stajem u prve redove), sitna ispravka, ovo na čemu je ne zvuči baš najbolje, ali da se gledamo, shvatili biste da nisam ni na čemu…Ponekada nam baš uzfali da ubacimo koji osmeh, uzdah (primereni), da pokažemo da nas je sram što smo lupili glupost, pa ostali čitavi, ponekada zafali i po koja suza, ili široki osmeh i zlatan zub (sad za ovo zadnje ne verujem da baš ima rešenje), češkanje po glavi u vidu razmišljanja, mada ne znam kako to pomaže, jer da pomaže, ja bih već svu perut sa glave sačešala…

E tom prilikom, da sada već zaista predjemo na stvar – temu, čike su izmislile smajlije ili WordPress Smilies, namerno navodim za WordPress, jer trenutno mi to nedostaje, do sada bi se već ceo tekst žutio i zelenio, da se nisam izuzetno kontrolisala da ih ne ubacujem. Pa da pokušamo da ih ubacimo sve na gomilu (ne bih sa sigurnošću tvrdila da su baš svi na gomili, ako neko zna nekog zagubljenog drugara, neka ga slobodno ubaci i objasni kako je nastao, mislim od koje kombinacije karaktera).

:) :-) and :smile:  🙂
:D :-D
and :grin:    😀
:( :-(
and :sad: 🙁
:o :-o
and :eek:    😮
8O 8-O and :shock: 😯
:? :-?
and :???: 😕
8) 8-)
and :cool: 😎
:lol:
😆
:x :-x
and :mad: 😡
:P :-P
and :razz: 😛
:o ops:
😮 ops::cry:    😥
:evil:
👿
:twisted: 😈
:roll: 🙄
;) ;-) and :wink: 😉
:!:
:idea: 💡
:arrow:
:| :-| and :neutral: 😐
:mrgreen: :mrgreen:

Zaštitite vaše dete dok krstari internetom – OpenDNS

OpenDNS

Često se postavlja pitanje kako da zaštitite svoje dete od nepoželjnih sadržaja, kojih je sve više i više, na internetu. Spominju se razni popup blokeri, proksi serveri, antivirusi itd.Nedavno sam imao potrebe da rešim i ograničim mirno krstarenje netom. Podelio bi svoje iskustvo i rešenje sa Vama. Nadam se da ću nekome da skratim muke.

Računari na internetu se prepoznaju preko ip adresa i komuniciraju (pozivaju se preko njih). Računar sam ne zna na kom računaru se nalazi prezentacija blog.subotica.in.rs. Kako onda on zna da otvori potrebnu stranicu? Jednostavno koristeći DNS. DNS je izrađen servis koji prebacuje ime tipa blog.subotica.in.rs u ip adresu koja je njemu jasna 79.136.113.195 . Ako zatražimo nesto što ne postoji DNS će dati odgovor da ne postoji prezentacija sa tim imenom.  Nekim ljudima je to dalo ideju da naprave DNS server na kojem će omogoćiti filtriranje sadržaja kao uslugu za mirno i sigurno surfovanje. Tom projektu su dali ime OpenDNS !

Šta je OpenDNS i kako on može da filtrira kojim sajtovima možemo da krstarimo a kojima ne?

OpenDNS je besplatan DNS server koji može svako da koristi. Osim što nudi filtrirani odgovor DNS servera prema korisniku on ujedno u većini slučajeva radi brže od DNS servera lokalnih provajdera (ima smisla samo kod brzih internet konekcija). Sadrži bazu sajtova koji su nepoželjni i podeljini u kategorije. Za svaki nepoželjni sajt koji želite da otvorite a podesili ste da koristite OpenDNS dobit će te poruku da je blokiran pristup stranici.  Na ovaj način smo ograničili pristup internetu ali još uvek nemamo kontrolu nad DNS-om ako ipak neku stranicu želimo da propustimo. Ima rešenje i za to.

Poruka o blokiranom sajtu (može da se menja)

siteblockedmessage

Besplatan nalog na OpenDNS-u

Servis nudi besplatan nalog sa kojim možete da dozvolite/zabranite pristup stranicama bilo kategorizovanim ili pojedinačnim, da dodate novu stranicu u neku kategoriju. Da upravljate potpuno računarom i internetom na istom koji koristi taj servis.Postoje nekoliko nivoa zaštite koje Vam nisu dostupne bez besplatnog naloga.

Administracija naloga

dashboard

Mogući nivoi zaštite

basicfiltering

Lična filtracija po kategorijama i lista svih kategorija

customize

22

Blokiranje/odblokiranje određenog sajta i posebnog dela na njemu

blockindividualdomain

blockmyspace

Statistika posećenih/blokiranih stranica

statsandlogs

OpenDNS vaš nalog vezuje za ip adresu koju posedujete dok ste na internetu , ako je ona dinamička postoji aplikacija za Windows (verujem i za linux , nisam gledao) koja vrši update vaše ip adrese u njihovu bazu tako da ste 99% zaštićeni onako kako Vi konfigurišete Vaš nalog. Za podešavanje računara , rutera i mreže da radi sa OpenDNS pročitajte na njihovom sajtu upustvo.

Sajt: http://www.opendns.com