Svi smo mi (sem onih koji nisu 😉 ), prošli period zaljubljivanja, simpatija, maštanja o tome sa kime ćemo živeti, imati decu, provesti život. No dobro, ne znam za muški svet…i ako ne baš rodjena kao tipično – ženski primerak vrste, nisam u mogućnosti da udjem u njihove glave, maštanja, razmišljanja…A kada bih mogla, možda bih zažalila što sam uspela.

Da ne skrećem mnogo sa teme (do koje još doduše nisam ni stigla), htela sam napraviti paralelu izmedju zaljubljenosti mlade devojke i ljubavi zrele žene (sa čime se…opet….prvo moja Kraljica Majka a odmah zatim i Draga Mi Sister…nikako ne bi složile – mislim na deo o mojoj zrelosti).

Zaljubljenost…leganje i ustajanje sa treperenjem u stomaku…voli li me ili pak ne. Svidjam mu se ili ne – nikako? Hoće li mi se obratiti ili samo proći kraj mene kao da ne postojim? I iz te zaljubljenosti, ako nam se „posreći“ stvori se „navodna“ ljubav. Da se razumemo, pod navodnicima je ne zato što sada smatram da to nije ljubav ili da nam se nije posrećilo…nego iz prostog razloga znamo li tada, u godinama kada nas još ni jedna ozbiljna briga nije zadesila, šta je to ljubav, šta je to voleti nekog i šta je to sreća? Tada…samo mislimo da je vrhunac naše sreće osvojiti simpatije onoga čiji se nam se stil, pojava, ponašanje, način govora, način zabave…dopao. Tada…nismo ni svesni da sve to izbledi kada se nadjete izmedju četiri zida i kada više nije važno sve to. Kasnije…kada prodje vreme…i kada prve brige pokucaju na vrata…shvatimo…da je sve to upravo bilo sve ono što nije bitno, nije važno, kako bi neka ljubav postala i opstala. Ali, to i onda ne znači da nismo voleli i nismo bili sretni. Voleli jesmo, na jedan način, način mlade osobe koja tek kroči u život. Bili smo sretni…ne znajući sva lica koja sreća ima.

I još…zaljubljenost, mladost, ljubomora…poverenje i nepoverenje. Kako neko stekne i kako neko izgubi poverenje? Je li to do onog drugog, do njegove sumnjičavosti, paranoje, nepoverenja u sve oko sebe? Ili je to ipak do osobe sa kojom smo?

Prošla sam period u životu kroz koji me je pratila neverovatna ljubomora, neverovatno nepoverenje. Mislila sam, sve to vreme, kako sam u pitanju ja, kako je u pitanju moja nesigurnost, moje nezadovoljstvo sobom. Tada su stigle one pomenute brige, prvo tiho kucajući o vrata a kasnije, kao da su ih nogom razvalile i provalile u moj život takvom silinom, da nisam ni znala šta me je snašlo. Moja je zaljubljenost iz mladosti završila tužno…ili sam ja to tako doživljavala sve dok nije zatvorila vrata sa druge strane. A tada…mir je kročio u moje srce, neki teret pao je sa njega. Otvoren je put nekim novim ljubavima i nekoj novoj sreći.

Zaljubljenost…u pratnji sreće, ljubavi i poverenja…bila je sledeća važna stvar koja mi se desila na putu kojim sam dozvolila sebi da podjem. Jer…sve zavisi kako gledamo na život. Za nekoga…ona bi patnja bila kraj. Za mene, bila je početak, bila je škola, bila je merilo kocke života…i pokazatelj da ništa u životu nije sigurno i ništa u životu nije večno.

Pitanje je samo…koliko verujemo, koliko se moramo truditi da verujemo i koliko možemo da verujemo a da se ne trudimo da verujemo.

Ovo zadnje je ono što nas čini sretnima. Verovanje…onako spontano, iz duše, iz srca, bez uloženog napora. Verovanje…iz prostog razloga što nekoga volimo…ne samo zbog toga što nam se dopada, nego zbog svega onoga što taj neko jeste. Verovanje, zato što je neko čovek koji zaslužuje poverenje jer ničim nije izazvao nepoverenje.

Neki ljudi teraju nas da patimo a da nisu čak ništa loše uradili. Jednostavno…neki ljudi nisu „kompatibilni“ ma koliko želeli to da budu. I tada…dodje vreme kada jedno od njih pregori, sagori, izgubi se i ne može više.

Za razliku od njih…neki ljudi, samim svojim prisustvom čine da se osećamo sigurno, dobro i samouvereno, čineći nas na taj način kompletnim osobama, osobama koje umeju da vole prvo sebe a potom i druge. To su osobe sa kojima zaista želimo provesti život i duše koje čine da se osećamo spokojno čak i kada dolaze vremena briga. To, upravo to, bilo bi ono što bih ja nazvala pravom ljubavlju i napravila bitnu razliku od zaljubljenosti koja dovodi do vrhunske sreće u beloj dugačkoja haljini i velike tuge kada se probudimo iz sna zvanog mladalačka zaljubljenost.

To bih ja nazvala pravom srećom, srećom za ceo život. A tu sreću – ne bismo imali – kada bismo drhtavo zatvorili sva vrata pred sobom u strahu od jedne neuspele ljubavi. Jer, jedna neuspela ljubav može biti ključ uspeha prave ljubavi, ako samo dozvolimo sebi da iz nje učimo i ojačamo, a ne dozvolimo joj da nas slomi!

Draga prijateljice, znaš da je ovo tebi upućeno…..nisam pametna…ali ti budi! Veruj ljudima koji su poverenja vredni i ne dozvoli da jedna miš – osoba, izazove da izgubiš poverenje u osobu koja ti je najbliža – sebe samu. Jer jedna, miš – osoba, je parazit i takva osoba je nesretna sama sobom, živi od toga da se na tudj račun jača. Ti si dovoljno jaka i dovoljno vredna i dovoljno hrabra da to prebrodiš i otvoriš vrata ka nekim novim ljudima i nekom novom, zanimljivom sutra! Puno sreće na tom putu!

  • Znam da si ponosna!

    Draga seko, neću te dugo zadržavati. Kasno je. Ili bolje, rano je...mislim da je tu negde,…
  • Dani i godine

    I dodje momenat kada suze same krenu, nekontrolisano, teku, kao neslane, a slane su...oset…
  • Lamperija na pola zidova

    Danas je tako lep dan. Sunce je obasjalo celu ulicu, dvorište…kuću. Svetlost zrači, …
Učitaj još tekstova
Učitaj više od Kokica
Učitaj više u Razmišljanka

6 komentara

  1. stevo

    4. juna 2012. at 14:11

    Život je jedna lepa stvar, a ljubav je smišljena da nam obogati život! Dakle, što više se voleli, život će nam biti bogatiji!
    Lepi pozdravi, Kokice!

    Odgovor

    • SanjaKokica

      4. juna 2012. at 15:05

      Pozdrav Stevo…ljubav je čudo! Čini nas podjednako sretnima koliko i nesretnima 🙂 Hvala ti na poseti, još jednom…šteta što zatvaraš „radnju“ ali…nećeš ti dugo bez nje, biće nova. Istina da nemam vremena mnogo da pratim…ali lepo je znati da smo tu da se čitamo i saznamo ponešto novo jedni od drugih 🙂 Pozdrav i sretno!

      Odgovor

  2. MamaSaveta

    4. juna 2012. at 20:34

    Draga Kokice, hvala na lepim rečima.
    Puno smo već puta pričali na tu temu i mislim da je to poglavlje, konačno, gotovo.
    Dopadaju mi se sve tri sličice, ali ipak poslednja ocrtava pravo značenje svega!
    U nekim trenutcima, često se prisetim one Šekspirove :“Samo hrabri vole, kukavice čekaju da budu voljene!!!“ Smatram da sam hrabra, a treba i ti da budes.Zaslužile smo!!!
    Kiss kiss :-*

    Odgovor

    • SanjaKokica

      4. juna 2012. at 21:44

      Ma nego šta nego da smo zaslužile!!! Još kako!!! Glavu gore i da vidiš…ako ništa drugo, volem ja tebe a valjda i voleš ti mene 😀

      Odgovor

      • MamaSaveta

        5. juna 2012. at 06:37

        Ne treba ni da pitas 🙂

        Odgovor

        • SanjaKokica

          5. juna 2012. at 06:44

          …mada…ja ću još razmisliti nakon onog razbijanja u kuglanju od sinoć 😉

          Odgovor

Ostavite odgovor

Pogledajte i

Dan kada su Majorovi ostavili svoju prvu turšiju (i zimnicu uopšte)

...Obukla sam paradnu uniformu za nabavku na pijaci, možda će ga biti sramota da idem sa n…