Šetajuća antireklama u duelu sa maturantkinjama

Sedim ti ja juče kod frizera (no…i to se desilo!!!)…pa gledam, pa ne verujem…al’ ajd…došla cura od 18 godina na probnu frizuru! Jeee, pa nije valjda da se udaje? Pa se misli, razmišlja, prebira po glavici joj pametnoj, hoće li umetke ili neće? A umetci…ni manje ni više, brat bratu, sestra sestri…pa…tu negde pa stotka (u onim unijinim novcima, jel’…). A kosa? Do guzice…Sreća, pa naš frizer nije govanjce (da prostite…), pa joj je nežno rekao da joj je maltene kosa duža nego umetci…

No…daljim, nenametljivim prisluškivanjem (nisam, časna reč…ali čulo se šta pričaju), skontah da je reč o maturi. Vaooo, pa…moram priznati, kao pravi bakutaner…ni mature, maturske haljine, frizure, nokti, kosa, šminka (a verovatno ni brusevi i gaće) za tu priliku…nisu više ko što su „kadgod“ bili! Princ Vilijem i ona njegova Pepeljuga su dimče na vaginče spram priprema koje ove curice obavljaju za taj dan, dan završetka nekog stepena školovanja. Kako proslavljaju…mora da su sve talenat za talentom.

Kako da kažem…možda ova moja slova odaju neku zavist…ko će me znati…mi smo bili sretni sa cipelicama koje smo kupili u Subotici nam našoj, haljinom za koju sam materijal kupila u Giovanniju (ili kako se već piše…), pa sam je posle nosila i kao trudničku, frizurom na koju me je prisilila Kraljica Majka 🙂 . Da sam se ja pitala (a jesam…ali nisam imala srca to uraditi mami mi mojoj)…otišla bih u farmericama i majici, ne bi mi smetala ni neoprana kosa i osećala bih se odlično!

Situacija danas: haljina se obavezno šije kod poznatih kreatora, cipele se idu kupiti što dalje od Subotice, najbolje ako za taj šoping treba i pasoš, rade se pomenute probne frizure, zakazuje se šminkanje kod profesionalca, unapred se nabacuje ten u solarijumu, pedikir, manikir, veštački nokti…one malo bolje stojeće tatine devojčice sa od prirode datim talentom za ubedjivanje, verovatno umesto zlatnog prstena dobiju kao poklon i silikonske…e sad, grudi…usne…pa onda….protivstrijocelulitske terapije…i tako redom.

Na kraju, mislim ja, kada dodje dan M, svi zaborave i zašto je došao a sve se pretvori u jednu veliku cirkusijadu devojaka namontiranih na štikle kojima bi se, bez sve šale, odlično dale napraviti rupe za palantovanje „paradičke“…Nije da im ne stoje dobro…ali…samo dok stoje. Kada krenu u pohode…pa…recimo samo, uspeh se zove stići od tačke A do tačke B. No, da sad stavim tu svoju kvazi zavist na stranu – zaista su lepe tog dana i verujem da mnoge od njih dobiju pohvale na fotke koje glase otprilike ovako: „…je…kako si bila lepa tu na slici, nisam te ni prepoznala!“

Eh…nije da me neko pita…ali ja sam zaista za onu…malo prirodniju varijantu, gde ne trebaš nositi svoje ime na čelu da bi te drugarica iz klupe prepoznala…Doduše, ja sam uvek za previše prirodnu varijantu, pa kada operem kosu…svi me pitaju…jeeee, šta si uradila sa kosom, farbala si se? Ma jok…samo sam je malo našamponirala. Narasla mi je prilično jako…ali ne zato što sam je puštala, nego zato što je nisam šišala. A još malo da sam sačekala, mogla sam i sasvim solidno, leteće prevozno sredstvo napraviti od nje! Kažu…malo ti je svetlija kako si se ufarbala. Pa sad…diskutabilan momenat, zavisi jel’ ste gledali dole ili gore. Gore tamno, dole svetlo…kao neka šarena torta sa metlom na kraju. Sramota me je bilo i reći ko mi je frizer (ako se odlazak jednom godišnje kod istog smatra imati frizera). Nije me sramota bilo zbog mene, nego zbog njega, da ne brukam čoveka! Kakva bih mu ja samo šetajuća antireklama bila!

Tako da…svi gornji navodi kokoške vam koja ovo piše, prilično su sumnjivi i teško prihvatljivi, samom njenom nepodobnošću, neupućenošću, činjenicom da je možda sve samo zavist koja govori iz nje…činjenicom da samo kokodače a nema pojma o tome šta je lepo i šta danas prolazi…mada je ona davno već prošla i davno već zaostala…

Dragi tata, jesmo li se upoznali?

…mi smo tvoji dečaci, znamo da znaš, sretnemo se ponekada, provedemo i neko vreme zajedno…no, nismo sigurni, poznajemo li se? Hteli bismo ti se predstaviti, bilo bi nam drago da nas poznaješ, znaš…mi te volimo…Sećamo se…u izmaglici sad već doduše…kakav si bio, šta smo radili ili šta nismo radili…sećamo se, no, kakav si sad?

Ja sam tvoj stariji dečak. Znaš…onaj filozof…onaj dečak što je slagao kockice na inženjerski način još u pelenama. Posle ste mi kupili knjigu origamija, pa sam je svu izlizao…no, čini mi se…to ti nisi stigao da vidiš. Ne sećaš se…da…otišao si, znam, razumem, trebao ti je mir. Jasno. Naravno, ja sam dete i trebao bih to da razumem. Pa dobro, ja ti ništa ne zameram, za mene si ti uvek na stepenici više od svih. Nema veze, šta god da ne uradiš, ja  ti opraštam i imam opravdanje za tebe, ništa ti ne brini. Da, otišao si…u potrazi za mirom, samo si meni ostavio nemir u glavici. Dugo je trebalo da to shvatim, dugo će trebati i da prihvatim. Znaš…ti nisi tu a moj nemir traži mir i mora negde da izadje…Tu su mama i tu je on, čovek koga ona voli, koga mi volimo i čovek koji voli nas. Ponekada ih iskoristim kao ventil, izduvam se..znaš, potrebno mi je to. Ponekada mi se desi i u školi. Ne znam šta je to…ali, dosta mi je teško da kontrolišem. Oni se trude…ali dosadni su, da znaš. Mnogo pričaju sa mnom, a to me smara. Raduje me da ti to ne radiš. Da…i raduje me što me ne mučiš mnogo sa školom…znaš, oni i to stalno rade! I da…zamisli, teraju me da perem zube pre škole a meni se to baš neće! Počeo sam nekako čudno da se znojim i da ne znam šta bih sa samim sobom, pa oni insistiraju da to proveravam i održavam higijenu. Čini mi se da stalno spominju neku reč – pubertet…ako i oni znaju šta to znači…Poslali su me da idem sa izvidjačima, da se malo družim, pošto mi to baš ne ide dobro ovih dana. Bilo je baš dobro, svašta sam naučio, spavao sam u šatoru…no, to sam ti doduše ispričao onomad kada smo se čuli telefonom. Telefon je tako dobra stvar, baš si dobar tata, tako preko telefona…ne razumem zašto ti mama zamera što nas ne dolaziš ćešće videti…mada, stvarno je rekla da se više ne ljuti na tebe, da više ne možeš da je povrediš…

I ja sam tu tata! Čuješ me? Tu sam, halo, tata? Aha, prekinuo si…pa dobro, nema veze, ja ti ne zameram, čućemo se drugi put, nije problem što si zaboravio pitati za mene ili poželeti čuti mi glas. Ja sam tvoj manji dečak. Nema veze, odoh ja kod mog velikog imenjaka, on i ja smo super tandem. Mi svugde idemo zajedno. Znaš, on mene uhvati za ruku, kada moj stariji brat nije kući i kada vidi da sam tužan i prazan, pa me vodi…ide svugde sa mnom, ispunjava mi vreme i vodi me na sladoled. Mi jako dobro vozimo aute, znaš….i da…jurimo i trista na sat! Zamisli to! A sedimo u finom, toplom sobičku  i smejemo se i navijamo. Ja tako, ponekad, pogledam ih, mog imenjaka i mamu, pa mi dodje lepo, pa ih zagrlim kraj kase u prodavnici, poljubim i baš tamo, na tom mestu…kažem im da ih volim! Šta ima veze…ja znam da to osećam i znam da im se lica ozare kada to uradim i svima nam je lepo. Ja sam ti narastao u jednog jako maznog dečaka. Šta ću…kada volim da me maze, volim da me grle, volim da ih grlim. I…baš sam rekao mami pre neki dan…meni ne treba ništa za rodjendan…imam ovde sve što mi treba, imam vas! Čini mi se da im je prijalo i da su bili ponosni na mene. Volim ja svakog, svakog ko brine za mene i za moju porodicu. I ti si moja porodica, kada dodješ, kada dozvoliš da to budemo. Imam mnogo drugara i svi me vole. Dok me ne diraju, ne diram ni ja njih, ali ako me neko dira i ako vidim da nekog diraju, ja ne dam na sebe ni na druge! I moj stariji brat se trudi da me brani, samo…ponekad mislim, lakše bih ja njega branio nego on mene…jer znaš tata, njega uvek za nešto zezaju…ali, proći će…prebrodićemo to zajedno, moj stariji brat, ja, mama i moj veliki imenjak. Pričaću ti…ako stigneš naredni put… E da…i osvojio sam svoju prvu medalju, za treće mesto na turnirčiću koji je bio za vikend. Proveli smo šest sati na suncu sa imenjakom, pocrveneli smo doduše…i bio je njegov rodjendan…i dolazili su mu gosti, no…on je ipak odlučio da sačekamo proglašenje pobednika jer je znao koliko će me to radovati…I došli smo kući sa ogromnim osmehom na licu i hvalio me je svima i svima se hvalio sa mnom. Znaš tata…to tako godi imati porodicu, no…ti to znaš…imaš je, stvorio si sebi novu, verovatno je ova mnogo mirnija i ja ti želim svu sreću…čuvam jednu četkicu za zube što sam dobio u školi, mislio sam, mala je pa će možda biti dobra našoj sestrici…

Pričaćemo ti mi još o sebi…ovo je samo onako, na brzinu…ima još mnogo toga što ne bi smeo da propustiš…

[quote]Dečije uši nisu otrovane ovom pričom…ovo je samo priča iz srca jedne majke koja oseća šta njena deca osećaju…[/quote]

EPP – Kokicin novi blog

…neko bi pomislio…ih, nije joj dosta Blog Subotica.in.rs pa je prešla na kuvanje, na kraju ne stigne ni na jedan od ta dva (a da ne pričamo o poseti ostalim blogovima koji imaju i šta zanimljivo da kažu, za razliku od nje)…pa je sad smislila još jedan. No ipak, poslednjih dana više je vremena utrošeno na doterivanje tog novog projekta 🙂  Bacila se Kokica u narodnjake, pa sad…godišnje jednom izdaje novi projekat.

Ovaj projekat je nešto sasvim novo, nešto sasvim drugačije, no – i pored toga – kako za prethodne, tako ni za ovaj projekat nisam ugradila silikone ni dole ni gore, niti sam ispolirala zubalo, niti istesterisala nosnu grbu. Takodje, nisam ni smršala dvadeset kilograma bez po’ muke.

Šta sam onda uopšte uradila? Pa ništa posebno 🙂  Pokušala sam organizovati moj bensedinčić,  zvan heklanje, u neki sajtić, gde bi eventualno zainteresovani slučajni posetioci dobre volje i relativnog ukusa ( ovo je na moj račun… ) mogli videti šta je to što pravim, videti koliko ja to cenim i slobodno me iskritikovati do mile volje.

No, ako se pri tome nekome nešto i dopadne, pa poželi nabaciti to za sebe ili ko zna koga 🙂 , može da mi piše i emajlirano pismo sa željama, čestitkama i pozdravima 🙂

Sve mož’, samo treba pitat’ 🙂

Pa onda, pošto Kokica trenutno baš nema puno šta da kaže (možda da najzad počne da kokodače…), pogledajte šta ima da pokaže 🙂

 

[button link=“http://nakit.subotica.in.rs/“ type=“big“ color=“green“ ]Kliknite ovde za posetu novom blogiću[/button]