Početak Deca Razgovori za okruglim stolom

Razgovori za okruglim stolom

8 min čitanja
19
0
10

…kaže Ženin tata (žena = mama druga mog starijeg „andjelka“)  “…eh…i mi smo nekada aktivno uključivali  stručnjake u vaspitanje naše dece. Leva mi je bila pedagog a desna psiholog.“ No dobro…sigurno je prošlo nekih 5 – 6 sekundi mog čudim – čudim zblenutog pogleda, koji govori „Zar je moguće? Već u ono vreme? Je, kako savremen čovek!“…dok mi do onih malih sivih nije doprlo koja leva i koja desna. Pukoh od smejanja!

Uz dužno poštovanje svim učenim, stručnim ljudima ove naše male, slatke državice a bogami i dalje, ponekad se pitam nisam li pogrešila što i ja iste te, po nečijoj preporuci (a nije da nije bilo takvih predloga) nisam uključila u zdrav i prav rast svoje dece! I onako smatraju sebe decom sa nesretnim detinjstvom, i onako se smatraju tučenima, i onako smatraju da mama samo viče.

Pa…ako je nesretno detinjstvo biti zdrav, imati krov nad glavom, svoju sobicu, biti obučen, obuven, nahranjen, imati svoj tv, računar, igračka brdo jedno, miran san i ljude koji ih vole, imati za obavezu jedino namestiti krevet, obući se, oprati zube, i uraditi domaći zadatak…onda da, zaista imaju nesretno detinjstvo i razlog za patnju.

Ako biti tučen znači dobiti nekoliko puta u životu desnom po guzici + par ćuški po temenu levom u prolazu, koje pri tome više liče na slučajni dodir nego ono drugo…onda da, tučeni su, nema mi odbrane.

Ako je vikanje (no dobro, od toga ne bežim)…ipak…da, vičem. Izem li ga, kada šesnaesti put ponovim istu stvar, zaista više ne mogu da govorim normalnom visinom glasa. Nekako…izoštri se, pa postane prodoran…verovatno prolazi i kroz zidove!

No sad, šta je – tu je. Odlučili smo se više za modernu verziju – teorija maltretiranja dece konstantnim monologom u njihovu korist sa sve psihološko – pedagoškog aspekta bez leve i desne, takodje…i bez stečene diplome. Diplomu nadoknadjujemo aktivnim uključivanjem psihologa, učitelja i ostalih akademskih gradjana u naš život i život naše dece. No, s obzirom da smo na raspustu, u nedostatku stručnih saveta, puštamo mašti na volju i sedamo za okrugli sto.

Razgovaraćemo. Skuvasmo kaficu, čajić, posedasmo…rekoh…“Želite li da ja zasedam ili ćemo pričati?“ Odlučismo se za priču. Dakle…“…izvol’te dragi naši dečaci…šta je naš problem? Šta kome smeta, ko je čime nezadovoljan, ko se oseća ugrožen u ovoj našoj simpatičnoj porodici? Ko je ljubomoran, zašto je ljubomoran, kako da rešimo problem?“

Ispostavilo se da je mali ljubomoran na velikog, veliki na malog. Mali misli da je manje voljen, veliki takodje. Rekoh…“…no dobro, mali…a gde si ti  to izmerio da je manja ljubav prema tebi? Imaš neku vagu ili šta? Još nisam naučila kako se meri količina ljubavi, nauči me!“

Možda se ljubav i može meriti delima, no – količinski? Eto, oni je izmeriše, kako je kome odgovaralo. Jednog više volimo jer je pametniji (opet pomoć prijatelja – vaga za merenje pameti?), zna da savija origami, drugog više volimo jer mu ide sport i radi domaće zadatke. O bože!!! Zemljo otvori se, progutaj me (i ispljuni posle) da ne slušam više te bisere dečijeg mudrovanja. Pa kako se mogu deca više i manje voleti? Mogu različito, jer su i sva deca različita, ali manje i više?!

Ok, povukosmo crtu, obradismo nekoliko tema dnevnog reda, dogovoreni i sastanci za ubuduće. Svi sretni, zadovoljni, deca pogotovo jer počeše da se brinu koliko će dugo ta priča trajati. Priča završena, obradjen način ponašanja ubuduće. Dugo li je trajalo….do sledećeg dana. Šta je bilo? Pa eto…veliki je odlučio poslušati savet kako je računar opasna stvar koja kvari vid i završiti sa igricom u kojoj su se bili zaneli sa mladjim bratom. Da…ugasiti igricu i preći na internet.

Šta je bilo dalje? Malom je izgoreo fitilj i kao mala petarda je prso! Pa nije on sisao vesla! Ekran je ekran, bila to igrica ili internet! Palac – dugme – off računar! Veliki – polomiće mu ruku na trideset komada! Toliko o razgovorima za okruglim stolom, raznim aspektima i uglovima gledanja svačijih tačaka gledišta. Ma bre…kasno li je sad za onu…“levu – psihologa i desnu pedagoga“?

E da…da ne zaboravim da napomenem, oni se inače jako vole!!! 😉 Al’ stvarno 🙂 samo to ne izgleda uvek tako…

  • Ko hoće, neka me ‘besi, al’ meni je ovo nepravda!

    Vidite ovako, ja ću sada da kažem, ovako javno...pa ako stradam, stradala sam. Ne volim ne…
  • Lamperija na pola zidova

    Danas je tako lep dan. Sunce je obasjalo celu ulicu, dvorište…kuću. Svetlost zrači, …
  • Pogled unazad

    Sada, kada se osvrnem, ne žalim ni jedno nakuckano slovo, jer sada, čitajući neke ranije n…
Učitaj još tekstova
Učitaj više od Kokica
  • Ko hoće, neka me ‘besi, al’ meni je ovo nepravda!

    Vidite ovako, ja ću sada da kažem, ovako javno...pa ako stradam, stradala sam. Ne volim ne…
  • Draga učiteljice

    Draga učiteljice, Znam da, ako se sretnemo i kada se sretnemo, neću biti u prilici…n…
  • Roditelj

    Kada bi mogao da vidiš dušu svog deteta, kada bi mogao da shvatiš da joj nema kraja, da li…
Učitaj više u Deca

19 komentara

  1. stevo

    13. jula 2010. at 13:04

    :kul: :kul: :kul: He, he, he :yahoo: Dobro sam se zabavljao dok sam čitao :good: da li zbog toga što je dobro napisano, ili zbog tematike, ma :good: tj. svejedno, jer me stvarno nasmejalo :bravo: Dakle, zemaljski dani teku (dobro što vam ne predbacuju onu veliku slanu baru), dečaci rastu i zahtevaju više ljubavi, jer bože moj, oni su još mali :yes: :yes: :yes: dajte onda malo više svetla na tu ljubav: baterijske lampe u ruke :whistle: šta sam ono još ‘teo da reknem… :scratch: ah da, lepi :pozz: :pozz: :pozz: iz susedstva!

    Odgovor

  2. […] This post was mentioned on Twitter by Sanja Glamocanin, Blogovnik.Com. Blogovnik.Com said: http://www.blogovnik.com http://www.subotica.in.rs: Razgovori za okruglim stolom: …kaže Ženin tata (žena = mama druga mog… http://bit.ly/aoC0zF […]

    Odgovor

  3. SanjaKokica

    13. jula 2010. at 14:10

    Stevo, baš mi je drago da sam te uspela zabaviti :yahoo: No, zamisli samo kako je tek nama zabavno! :yes: :yes: :yes: Mislim da nam je računar u dečijim rukama najveći (ili barem veliki) protivnik, no, mangup ga se na 5 proteklih dana bez pardona rešio – uzeo im kabel za struju i mirna kuća :whistle: :kul: Baterijsku se trudimo da ne uključujemo, valjda ima svetlosti i bez nje :heart: Volemo ih do neba i nazad, al’ kad dodjemo nazad sa neba, oni nas „zezadu“ al’ samo tako :wacko: :med: :frka:

    Odgovor

  4. stevo

    13. jula 2010. at 14:59

    He, he, draga moja :yes: oduvek sam znao da je za klince najgori program na kompu konfiskacija gajtana za elektriku :uplakani: a za nas „odrasle“ ponajbolji 😎 Još lepši pozdravi iz szomszédovácá :med:

    Odgovor

  5. mangup

    13. jula 2010. at 18:47

    Hm. Taj kabel je resio nekoliko problema. Deca su narednih dana bila super. Danaas sam im vratio kabel , proslo je 5 dana. No moram priznati dao sam im jedan drugi , njihov sam prodao 😀 i resio problem jednog stampaca :-D.

    Odgovor

  6. stevo

    13. jula 2010. at 19:55

    :namig: „Mangup“-i se snalaze kako znaju i umeju, katkad se ovako lupe po :doh: i kažu „ŠTO SE RANIJE NISAM SETIO :yahoo: :bravo: :yes: :yes:

    Odgovor

  7. ib

    13. jula 2010. at 23:08

    Prica me podsetila na kvazi ljubomoru mene i mog brata kad smo bili mali. A sad, njegovi klinci prokukase sto ja nisam krenuo sa njima na more (zbog obaveza), oni misle stiko dugme pa moze gde hoce i kad hoce :D, a nas dvojica se slazemo sad ekstra – valjda zato sto smo ostarili i vise nismo ljubomorni jedno na drugo.

    Protivnik sam da se deca maltretiraju (tj. ubijaju od batina – ali brate iskreno, meni i mom bratu nije nista falilo – izrasli smo u normalne i zdrave ljude kad nas otac kaisem po zadnjici, a majka i po koji samar.)
    Ovo sad sto su izmislili ovi „novi“ – ili jos bolje gledam neke psihologe daju savete kako odgajivati decu, sta treba sta ne treba – a pitam slucajno: „izvini ima li on/ona decu?“ – kazu: „nema“ – pa sta onda seru – jedno je teorija nabiflana napamet, a drugo je praksa – nego on/ona pod hitno da rodi/napravi decu pa tek onda da mi daje primer i to sa odredjenom dozom prihvatanja, jer od takvih ljudi – deca izrastu u ono sto ne do bog nikom pozeleti – socijalni problem!

    Tako da, vaspitavaj onako kako najbolje umes i znas jel ces ih jedino ti umeti izvesti na pravi put – roditelji deci zele najbolje – a za ove druge sto uvek imaju koji pasus u knjigama – pusti ih… trebace njima nekad i tvoj savet.

    Pozdrav

    Odgovor

  8. SanjaKokica

    15. jula 2010. at 07:12

    Ivane…kako da kažem…nemam pojma! :doh: Ne znam više šta je pametno. Ja inače izuzetno cenim mišljenje ponekih pedagoga i psihologa, barem iz škole u koju moja deca idu. Zaista žele da pomognu i zaista sam mnogo toga od njih naučila. No, ima situacija u kojima mi se čini da jednostavno treba postupiti po inerciji…no, na sreću, trudim se koliko god mogu da ne, inače bi posle, kada ljutnja prodje, svi bili tužni :uplakani: Nadam se da ćemo uspeti u vaspitanju…no, to je mnogo teži posao nego što mislimo kada se oni mali bebci ispile iz naših stomaka :good:

    Odgovor

  9. Charolija

    15. jula 2010. at 13:04

    Njihove međusobne probleme ih pustim da reše sami. Dobro je sve dok ne počnu da rade motke. :wacko: Svaki put kada sam pokušala da se umešam i rešim neki njihov međusobni problem na kraju sam ja ispala aždaja, a oni se pokupe odu u svoju sobu i nastave da se igraju kao da ništa nije bilo, izgle se, izljube i gotovo, nastave dalje. 😎

    Što se tiče ljubomore, e tu izuzetno pazim da nijednog od njih ne favorizujem ni u čemu i nikada. Banalan primer, čak i kada im sipam sok ili supu, ili im seckam meso, uvek gledam da redosled bude različit. Nema prednost ni najmlađe, ni najstarije dete, a ni ono srednje.

    Možda nisam normalna, ali pazim na to. Čak i uveče pred spavanje ih uvek ljubim različitim redosledom. :heart:

    Ne dozvoljavam im da međusobno jedni, druge vređaju, ali kad „zakuvaju“ oko igračke, igre i ako i padne po neka šljaga onako između njih, pustim ih. Mislim da treba svako od njih da nauči da se mora izboriti za sebe, kako među braćom i sestrama, tako i sutra u životu, među ostalim „zverima“. :whistle:

    Za okrugle stolove smo još mali, jer nas ne drži mesto, ali pričamo, pričamo, pričamo… :yes:

    Odgovor

  10. SanjaKokica

    15. jula 2010. at 13:23

    Charolijo, ni mi ne pravimo razlike, barem se trudimo. No, oni – deca, uvek mogu da nadju razloge koje samo oni u svojim glavicama vide. Deca jesu drugačija i različito im se mora prići. Što pali kod jednog, ne pali kod drugog. U pravu si za rešavanje problema medjusobno. No, ponekada se moramo umešati kako bi im pomogli. Mi polako stasavamo u odraslije dečake, pa se može pričati za stolom…ali ni nas baš ne drži jaaako dugo mesto, no, nije na odmet pokušati, sa vremena na vreme, praviti se velik :namig: Učimo i mi, uče i oni, kroz život, probleme i neprobleme. Verujem, izvešćemo ih na dobar put samo da istrajemo :yes: :pozz:

    Odgovor

  11. malabreskva

    15. jula 2010. at 18:41

    Kazu stručnjaci da razgovor pomaže. Da ja sad ne delim savete, nemam pojma šta pomaže 🙂
    Mene su tukli ko vola, pa sam dobro ispala (bar se nadam )

    Odgovor

  12. Dudaelixir

    15. jula 2010. at 21:21

    Ja sam od onih koji su vaspitavani metodom AKO NE DODJEŠ ODMAH, SLEDI TI ŠAMARČINA. Kod mene je upalila metoda, ali mojoj sestri nije, tako da je svakodnevno dobijala batina varjačom, a ja sam bila ta koja je mamu ubedjivala da je tuče, jer, „evo, obećala je da će biti dobra, mamice, nemoj molim te“, no, mama je bila razjarena i vitlala je varjačom, pa sam i ja dobila po nogama.

    Eto, tako smo mi vaspitane i ni jednog momenta nisam pomislila da ne volim svoje roditelje zbog toga. I mislim da sam dobro ispala.

    Mladja je dobila jedanput batine i to onako dobre :maul:, zbog očiglednog laganja, dok je starija dobila možda kvrcku po guzi i to je sve.

    Teško je bilo šta reći na ovu temu. Znam samo da lako možeš :irre:, ili :unsure:, :wacko: ili :med: ili :kafa: ili :juuu: ili :suze: da ne bi na kraju :neeeee:!

    Nije lako, nikako! Najgori mogući posao roditelja!
    A sad :bravo: za vas i samo napred! :good:

    Odgovor

  13. Dudaelixir

    15. jula 2010. at 21:24

    Eto, napravih grešku: Molila sam mamu da je NE TUČE (nešto mi koči komp i drhtulji do kuckam pa moram polako, zato i progutah ono „ne“).

    Odgovor

  14. ib

    15. jula 2010. at 22:47

    vidim ja da nisam jedini kome nije skodilo malo batina u detinjstvu – ima jos ovih „zlostavljanih“ hahhaahaha – salim se, ali iskreno mislim da reci sa dodatkom normalnog (ne sadistickog) tretiranja po turu, po zasluzi, nece da skodi.

    Odgovor

  15. Dudaelixir

    16. jula 2010. at 21:36

    Ima dece kojoj batine pomažu, zaista, ali ima i onih koje možeš lomiti, ali ih nećeš i „slomiti“. Ti su i „najgori“. Ja sam ćutala dok me mama ložila, sećam se jedanput, zbog polomljenih ukrasa za jelku. Tukla me je varjačom, naravno, a ja sam stisnutih zuba trpela i čekala da prestane. Pošto se nisam derala, mama nije znala kada treba da prestane. I, na kraju, po prestanku batinjaja, odlazila bi u kuhinju da odloži varjaču, a ja bih tiho, sama u sobi, plakala da ona ne čuje. A kada bih čula da se približava sobi, brzo bih brisala suze i pravila se da se igram! Čudo od deteta! 🙂 :irre:

    Odgovor

  16. milininsvet

    17. jula 2010. at 22:01

    :bye: Kad das od sebe sve moja Kokice,kad pruzis maksimum onda nemoj sumnjati.Ljubav je najvaznija deca to shvate kad tad.A te sitne ljubomore i decije zvrcke to je sastavni deo zivota.Sve to dodje na svoje… :juuu: :frka: :maul: :irre: :yahoo: :bye:

    Odgovor

  17. zelena

    24. jula 2010. at 12:47

    Meni govorili da je batina iz raja izasla pa sljus i eve me spicene :kul:

    Odgovor

  18. SanjaKokica

    25. jula 2010. at 19:44

    Breskvice, možda su te tukli ko vola, no vo nisi. Jesil dobro ispala, pa valjda jesi, zvučiš dosta razumno :namig:

    Dudulesku, mama na seki jeste slomila varjaču, no ja sam bila ta koja je (valjda) više batina dobila jer sam i srazmerno bila DOSTA rdjavija. Ja ove moje ne bijem, no stvarno…nekada bi valjalo. Al…proćiće ih (ili nas…) :wacko:

    Ivane, neka si ti našao ovde svoje „sapatnike“ :namig: I ti si dosta dobro ispao, kanda :kul:

    Milina…iz tvojih slova u dečije uši :namig: valjda će se i ovi naši dečaci dobro „ispasti“ :heart:

    Zelena…dobro su te spičili :namig:

    Odgovor

  19. […] Razgovori za okruglim stolom Napisano: 13.Jul.2010. 000000 13:11:21 na blogu: http://www.subotica.in.rs […]

    Odgovor

Ostavite odgovor

Pogledajte i

Dan kada su Majorovi ostavili svoju prvu turšiju (i zimnicu uopšte)

...Obukla sam paradnu uniformu za nabavku na pijaci, možda će ga biti sramota da idem sa n…