Dan izbora, slava velikog broja pravoslavnih vernika, nedelja…Za neke ljude – sasvim običan dan. Drugima…izuzetno važan praznik koji okuplja prvenstveno porodicu i prijatelje. Ove godine…ujedno i dan nekih…navodnih odluka, možda promena a možda istih…utabanih staza po kojima kročimo sada već…dosta nevoljko i razočarano.
Za mene, sretan dan. Lep dan. Dan zaokružen nekim pozitivnim osećajem. Mogu reći, posle dosta godina, da volim, cenim i raduje me da je tako…drage ljude koji su roditelji čoveka koji je poslednjih godina učinio više da unesreći svoju decu, nego da ih usreći. Ja više sa time nemam ništa, ali deca – ne bi smelo tako biti. Danas je dan kada je trebao biti uz njih. Prvo uz svoje roditelje a posle uz svoju decu. Nebitan je. Svaki čovek bira svoj put, on je svoj odabrao i neka šeta njime kako mu je drago.
Raduje me da su deca bila uz baku i dedu. Drago mi je da su mogli učestvovati u svom prazniku. Drago mi je da sam čiste duše mogla otići pred njih i preći prag njihove kuće bez griže savesti da sam nešto loše učinila. On je jedna priča – oni su druga priča. Oni su baka i deda moje dece i radosna sam da je vreme donelo mir i razumevanje, a odnelo neku gorčinu koja se nametnula a nije ni trebalo da je bude.
Kada čovek malo popusti, dozvoli onim pozitivnim mislima da ga obuzmu, lakše je biti sretniji. Ili makar, lakše je pružiti sebi i drugima barem poneki sretan trenutak u vremenima kada je takvih sve manje. Ne zato što smo nesretni, nego zato što ne stignemo da primetimo, osetimo i udahnemo sreću koju u stvari imamo.
Uživajmo u tim treptajima pozitive koja nam navre ni otkuda, izazvana ničime, jednostavno…dozvolimo im da nas zaokupe i ne dajmo nikome da nam iste zameri. Nema ništa loše u tome da volimo ljude koji su deo nekoga ko nas je povredio. To nisu bili oni i nisu zaslužili da za isto ispaštaju. Povredjeni smo jedino ako dozvolimo da to budemo…a ja to odavno nisam. Hvala ti bože što još uvek – umem da volim i ne umem da mrzim!
I…sretna slava svima koji je danas slave!
I meni je jako drago kada čujem da nije prekinut kontakt sa bakom i dekom od „bivšeg“ tate. Sreća je na dečijoj strani.
Kod mene nije bio taj slučaj, na žalost. A ostala im je samo jedna baka koja se nije oglašavala, skoro 16 godina. I udala joj se unuka, ništa, i porodiće se i opet ništa. E, neka, Bog je spor, al dostižan!
Eh…Dudo, neka je nama zdravlja i da ti uživaš u unučetu a Mima u svom detetu…babi i ocu…na dušu neka je…oni gube, znaš već kako mi to kažemo 😉