Razmišljam o različitosti. Postoji li tako nešto? Kako se u suštini zaradi epitet različit? Postoji li osnova od koje se kreće, gde smo svi jednaki, pa se sva odstupanja mere kao na grafikonu…ispod crte i iznad crte? Kao neka statistika ili šta? Hodati kroz život kao i svako drugi, hodati kroz život umerenim korakom ruku pod ruku sa milijardama istih…nešto ne verujem da je takav plan bio kada je nastajala naša, (ne)ljudska vrsta. Nešto ne verujem da smo evoluirali (ili izbačeni iz raja) sa ciljem da kopiramo jedni druge i samo tako uspevamo u životu.
Verujem da su upravo različitosti ono što nas ocrtava, ono što nas čini nama a ne svima, ono što nam daje etiketu i stvara imidž. Takodje, verujem, da je teško ići kroz život sa stečenom etiketom različitosti, sa stečenim imidžom. Pitanje je – treba li se potruditi izgubiti etiketu i utopiti u more ostalih, pa ići lakše kroz život, onako neprimetno ili zadržati je, da visi…onako upadljivo…i snositi posledice, teškoće koje ona donosi?
Moje je dete odlučilo nositi je. Vući kroz život, tegliti je…a da je teška…jeste. Da li mu je pokušati skinuti, krišom, obazrivo, polako…ili ga podržati u toj različitosti koju mu ona donosi? Ja bih mu je najradije strgnula, časkom, da mu olakšam, da ga poguram, čini mi se, ovako tapka u mestu. Ali, zar ga to neće učiniti nekim drugim, onim što on nije, onim kakvim ga priroda nije namenila da bude? Zar to neće istrgnuti nit njegove duše, njegovog poimanja sveta, njegovog učestvovanja u svetu? Kako postupiti ispravno, pomoći mu, a ne povrediti ga? Pomoći mu da samo malo izmeni etiketu, ne da je skine, jer hrabrost je nositi je, ali ipak…malo ublažiti je.
Ili samo treba naučiti biti strpljiv – dozvoliti životu da otkrije čemu je ta etiketa bila namenjena, dozvoliti da zabljesne oči pravom prolazniku i da je okrene ka sebi i u njoj vidi ono pravo – veličinu i duh jedne osobe, jedne…jedine, neponovljive…
Biti različit, u našem društvu, povlači za sobom odredjenu patnju, bar dok si mlad.
U tom dobu, uglavnom, svi se oni trude da liče jedni na druge, jer, „to je ono pravo i moderno i sve štima“. Kako odrastaju, tako se, naravno, i formiraju kao ličnosti i postaju svesni da ta njihova različitost ima itekako prednosti u odnosu na druge.
Evo ti mene, npr: u drugom razredu gimnazije, bila sam jedina u razredu „darkerka“, nosila „gaučo“ pantalone od tvida i bila za primer deci „kako ne treba izgledati“ i izvodjena pred tablu da me svi DOBRO vide. Bilo je i onih koji su se smejali, bilo je onih koji su vikali PA ŠTA JOJ FALI, ali, moja razredna, koja me je kasnije zavolela jer sam imala pet iz latinskog (kod nje), nije smatrala da sam „in“, tako mračna. Nije mi bilo baš prijatno, ali sam se pravila kao da mi je sve ravno do Kosova. Nisam joj stavila do znanja da mi je krivo. Da, to darkerstvo je povlačilo i „sigurno se drogira“, pa je na roditeljskom, upozoravala mame mojih drugarica „da se malo obrati pažnja“. A ja, sirota, imala svoj stil oblačenja, jer je to bilo moderno i dobro mi je stajalo! A drogu, NIKADA U ŽIVOTU NISAM NI VIDELA A KAMOLI OKUSILA, niti je bilo ko u mom prisustvu pušio travu ili koristio bilo sta drugo! Ja sam svoje izgurala, nisam se povinovala nekim ismevanjima, bila sam svoja. Šta još da ti kažem a da ti nisam rekla? Nemoj da ga menjaš jer ćeš ti biti kriva za sve što će mu se posle dešavati. On samo treba da kanališe svoj bes i negodovanje zbog reakcije okoline na njegovu „različitost“. Pa zar svi „genijalci“ nisu bili različiti, pa, eto, dobili smo i Nikolu Teslu, Ajnštajna, ma, da ih sada ne nabrajam. Teret je to, pogotovo što je on mali. Konsultuj stručnjake i van škole! Srećno sa malim „čudakom“, šalim se. Podržavam ga, potpuno! Mora ostati svoj! 🙂 :heart:
Dudo, šta da kažem a da ti ovde nisi rekla? Divna si i hvala ti. Ja sam bila hipi varijanta, a kupala sam se redovno, časna reč!!! I mama je dobijala ospice od mene i mog oblačenja…pa eto…ispade čeljade od mene, ili ne? :namig: :whistle: Hvala ti, zaista i u pravu si za ono da treba da nauči da kanališe svoj bes. Mislim da nam je to problem…a to što žali drvo jer ga boli što su mu odsekli granu…ne znam…učiti ga da ne izjavljuje takve stvari ili ne, pojma nemam, učitelj mi je dobronamerno savetovao, jer će ga deca bledo gledati. Što nije daleko od istine :wacko:
Vidim, ove jabuke liče ko jaje jajetu, a svi mi znamo da jaja ni približno nisu ista 🙂 Što se deteta tiče, čini mi se da je još rano da on sam donosi ovakve krucijalne odluke! Kada sazri, svakako će sam odlučiti :bye: I… živela različitost :yahoo: :bravo: B-) :dim: :kul: :med: :plez: :pozz: I još da dodam da je život takav kakav je, osim što s vremena na vreme pomislimo da umemo upraljati njime :unsure:
Ahhh! Fali ono V UPRAVLJATI!
Sanjice ja mislim da ti previše brineš. Ti si jedna od onih majki koja uvek bdi nad svojom decom, da pomogne, da olakša…
Pusti ga neka bude kakav jeste, možeš ti uticati na njega, ali njegova prava priroda uvek će na kraju isplivati…
Svako od nas nadje svoje mesto, neko lakše, neko teže…
Videćeš da brineš previše, sve je to normalno za dete, a niko nije programiran niti savršen
Stevo, nije baš da je on bukvalno doneo odluku, on je jednostavno takav i ne trudi se mnogo menjati. Ne bih ja da se on mnogo menja, samo bih da mu bude lakše. A on opet, sam sebi otežava :unsure: Tako da…videćemo šta će mu život doneti :good:
Zato smo mi uporni i bit cemo takvi ! :good:
EEE Breskvice, ne bih ja da on bude savršen, samo da se uklopi medju ostalu decu da mu bude lakši period škole. Znaš kako je sa decom, čim odskačeš, odmah te nadju zezati. Pa jos ako se prima na to (a prima se zesce, pet puta jace nego sto ga zezaju, cak ucitelj kaze da to zezanje i nije neko strasno…) tim bolje i zanimljivije!!! No kao što kažeš, naći će on svoje mesto, da li lakše ili teže, ali hoće :yes:
Mislim da će biti mnogo više frke kada krene u Srednjak :yahoo: Ali svi prolaze približno iste stvari :med: :pozz:
:yahoo: Stevo, ovo je bilo baš utešno :namig: :bravo: :whistle:
Nisam mislio ninašta strašno 🙂 jer kakav može da bude jedan petnaestogodišnjak? Uglavnom je takav kakav i treba da bude jedan petnaestogodišnjak :kul: naravno da ne mislim na ekstremne slučajeve. Dakle, sve je :namig: :pozz:
Stevo :pozz: razumemo se :yes: Ali ipak, treba to i preživeti (sa roditeljske strane gledano :doh: ) :namig:
Imam petnaestogodišnjake u dvorištu. Nije utešno to što vidim i čujem, bez da ikoga ovde plašim i ne zavidim vam na vaspitanju dece u današnje vreme. Taj uzrast je najgori, čini mi se, i njima samima. Hormoni ih piče i bilo bi najbolje, ali zaista, da se posvete nekom sportu. To je drugačiji život, nema ćoškarenja i zajebavanja. Ovi gluvare, stoje svi sa pivom, puše, psuuuuuju mnoooogo gore od mene, a pričaju, uglavnom o sexu! Neverovatno! Od svih tema, samo to i ko je koga. Da li je moguće? Jeste, čujem svojim ušima!
Prema tome Sanja i Mangupe, „uživajte“ u svemu ovome i želim vam da ga dobro usmerite i smirite do 15. 🙂
Dudo, veruj mi, mislim da ću biti jako sretna ako uspemo da ne budu deo takve mase i stariji i mladji. Ne mogu očekivati da budu nevinašca niti očekujem da budu idealni…ali, samo da ih ne zdrma tako žestoko kao momke koje pominješ u komšiluku :maul:
Ma Kokice, nemoj da brigaš, čim se zaljubi ima da se promeni, srediće ga devojka da će sve da se puši :heart:
Po vašem trudu, neće biti kao ovi klinci iz mog dvorišta. Pomislila sam, milion puta, da li se ti njihovi roditelji uopšte pitaju šta im deca rade, kada izadju. Ja sam moje pratila! Dva puta. Samo da utvrdim da li su tamo gde su rekle da će biti. Bilo mi je dovoljno, jer sam im naglašavala da ne trpim laž i dobila sam istinu! Uvek! 🙂
Breskvice, onda smo tek naderali :namig:
Dudo, bravo za tebe! Slažem se za laž, ne u potpunosti nego stopostoitotalitarno. Mrzim laž i mrzim da izgubi neko poverenje kod mene, takodje i ja kod nekog. Ako trebalo i pratićemo ih, par puta, kao ti..samo da se čovek uveri da im može verovati :yes:
Hajde ovako…moj predlog.
Ako ti je dete drugacije od vecine, i ima neki svoj fazon, budi i ti majka koja je drugacija od vecine majki..Ako svi u porodici pokazete svoje razlicitosti i dobronamerno se salite na taj racun, pa i malo zadirkujete jedni druge, shvatice da je lepota upravo u tim razlicitostima. Zezanje ce dozivljavati kao sastavni deo svakodnevne komunikacije,ako naravno , ostane u okvirima pristojnog ponasanja..
Ovako sam ja uspela svojoj deci, koja su takodje bila uvek teski individualci, imali misljenja koja su odudarala od misljenja vecine vrsnjaka, da olaksam i pomognem da se takvi kakvi su, „nameste“ u svetu i drustvu…Eto…to je moje iskustvo
Veco, hvala na savetu. Slažem se da bi trebalo da ga podržimo, jedino…brinem se za njega kako će izdržati, ipak. Ali, ono što smo već spominjali gore, mora da promeni samo način reagovanja, jer on viče i pravi scene, a to mu baš ništa dobro ne donosi. Svaka ti čast što si uspela pomoći svojoj deci da se kao individualci ipak uklope :good:
Sanjice….kada mu u porodici osobe koje voli dobronamerno u zezanju istaknu neku osobinu koja ga karakterise,naviknuce da ne reaguje na negativan nacin. Ispocetka ce biti ljut i mozda i zaplakati od besa, ali veruj da je uspesno, i da ce shvatiti da mora da pokaze da ima i duha da zivi sa svim svojim osobenostima…
Poljubac za sve vas :heart:
Hvala Veco, pokušaćemo, savet je odličan :yes: :yes: :yes:
Samo za tvog sina:
Rasejana pesma -mika antic
Pustite mi na miru
moje ćutljive, pitome,
rasejane dečake,
vi najjači u razredu,
najglavniji u ulici,
vi što sve brzo hoćete
i sve preglasno morate.
Mnoge se prave stvari ne postižu umećem,
nego se prave u mukama
od svoje nesigurnosti.
Pustite mi na miru
moje smešne i smušene
dečake sa uskim ramenima
i očima što žmirkaju
kao da su kratkovide,
kao da se u njima
vreme polako otapa.
…..
Oni sede u razredu
zamišljeni i drveni.
Zabodu nos u knjigu,
ili gledaju kroz prozor.
Ne čuju šta ih pitamo,
jer ko zna gde su baš tada,
u kakvom drugčijem svetu
koji mi nikad ničim
nećemo ugledati.
Ne sanjamo svi jednako
i to nikom ne smeta.
A zašto svima smetamo
kad smo drugačije budni?
5.
Čaroban je taj svet
od izmišljene jave.
Tu su moji dečaci
najveće vojskovođe,
moreplovci i sportisti.
Tu oni vide oštro
kao kraljevski kondori.
Tu njihov govor čini
da vode postaju bistrije
i misao im u vetru
miriše na polenov prah.
Ako bi ikada pristali
da žive kao svi drugi,
čime bi onda rasli?
6.
Pustite mi na miru
moje ćutljive, smušene
rasejane dečake.
Jar samo oni mogu
sutra da nas odvedu
sa one strane istoga,
ako iznesu iz glave
te neobične čarolije
i nauče nas kako se
pentra po samome sebi
do snežnih vrhova nade.
I puste nas da zajedno
živimo u tom svetu
nemogućem i njihovom,
i mi sa ovim uskim,
i mi sa širokim ramenima,
i mi najgori sportisti,
i mi najjači u ulici,
i mi, naizgled nevažni,
i mi, zasad najvažniji.
….
ima još al da ne davim… dosta od mene 🙂
Breskvice, nemaš pojma kako si me obradovala ovim stihovima, hvala ti, ne bih mnogo više dodala na ovo, stihovi govore sami :heart: …stvarno ti hvala što si se potrudila da ih pronadješ za mog sina :yes:
Sanja, nema na čemu, Mika je moj idol, uvek kad ga čitam nešto novo otkrijem 🙂
Ove stihove sam zapamtila, ali nisam mogla da ih nadjem, slučajno sam ih pronašla na FB u Antićevom fan klubu i odmah ti prenela…Pesma je malo duža, izvini na kradji prostora 🙂
Nemam ništa protiv da nam neko ovako „krade prostor“, hvala ti još jednom!!! :good:
Svrha je i biti drugačiji jer to te uzdiže od mase jednobraznosti i običnosti. Biti drugačiji znači biti neshvaćen, neprihvatan i odbijan ali to je teret koju nosi različnost. Sa druge strane samo oni koji ne pripadaju klišeu i stereotipu mogu učiniti velike stvari. Biti različit znači biti nadčovek zato ih obični ljudi i ne prihvataju jer nikad ne mogu razumeti tu veličinu.
Ne znam na šta će to sve izaći, nadam se da će biti dobro za njega. Ne brine me okolina, samo da on bude dobro i da se snadje u životu. Pametan je dečak i nadam se da će umeti to da usmeri na pravi način. Mi se trudimo da mu u tome pomognemo…da li ćemo uspeti? Ne znam…život će pokazati…
100% sam na njegovoj strani. :good: Samim tim i na tvojoj, jer sam sigurna da to što on jeste, nećeš ugušiti.
Strašno je kada vidimo da nam deca zbog nečega pate, a nemoćni smo da pomognemo. MIslim da treba da im usadimo to nešto, da imaju bezgranično poverenje u nas. Poverenje je najvažnije. Kada ima poverenja nema laži, a ako znamo šta ih muči možemo i da se potrudimo da im pomognemo.
S obzirom da sam i sama uvek bila drugačije, mislim da je prirodno što su i moja deca takva. Ovi mali se još uvek kreću u poznatom okruženju, pa ne mogu doći u situaciju da budu ismejani ili povređeni na neki drugi način, ali Jovana ide u školu i to je već druga priča. Ako uzmemo u obzir i da je svoja od kada se rodila, pa na to dodamo i da je najsitnija, možeš onda da zamisliš samo kakve „ratove“ vodi. Sve probleme rešava sama, uz moju podršku naravno.
Opet sa druge strane i ako je drugačija, uvek je do sada bila prihvaćena od druge dece, jer je rođeni vođa. B-) Na kraju se uvek ispostavi da se pod njenim uticajem i ta nevaljala deca menjaju na bolje.
Ne znam koliko sam umela da objasnim ono što mislim i da li sam u opšte nešto i rekla, jer me stalno prekidaju, ali uglavnom mislim da drugačiji uvek pobeđuju. :yahoo:
Uspela si Charolijo sasvim solidno da objasniš. Sad da li si to mislila što sam ja shvatila pitanje je i moje mogućnosti razumevanja :wacko: :wacko: :wacko: Zezam malo. Baš i da hoću…ne mogu ugušiti njegovu drugačiju narav. Jedino me brine njegov odnos prema nama, odraslima…ponekad…no…u drugom momentu on je divan dečak. Malo sam izgubljena i ako mi to kao roditelju nije dozvoljeno :unsure: Tvojoj ćerkici, svaka čast. Trebaju nam dobre vodje :good: Ko zna u šta će još izrasti :mail: Nadam se da će umeti tu svoju sposobnost i pozitivan uticaj iskoristiti na najbolji mogući način.