I ja imam porodicu!!!

Danima je naše dete planiralo predzadnji dan škole kao nešto veoma značajno u njegovom životu. Nisu bile u pitanju ocene, nije bio u pitanju otvoreni čas, nije bila u pitanju sama činjenica da je raspust na pomolu.

Čini mi se…bila je to ideja da ćemo Mi doći da ga gledamo. Marljivo su se pripremali sa učiteljicom. Draga i divna žena. Odličan pedagog i predivan čovek. Proteklu školsku godinu doživela je i preživela porodičnu tugu, bolest, gubitak bračnog druga, gubitak još mnogo planiranih godina zajedničkog života…Tuga joj se ogledala u očima. I pored toga, smogla je snage da deca ne ostanu uskraćena za njenu ljubav, njeno zalaganje, njeno znanje pruženo njima…

Pružila je sebe onoliko koliko je mogla i to se osetilo, taj dan, uz tu dečicu, uz njihovu pesmu, glumu, žamor, sitne greške i velike osmehe. Osetilo se u njihovoj radosti da pokažu delić onoga što su naučili, što ih je naučila. Osetilo se u duhu koji je ispunio učionicu dok su sretno trčkarali po njoj…trudeći se da se svako nadje na svom mestu i da što bolje ispuni svoj delić zajedničkog zadatka.

Uspeli su u tome i ona je uspela u tome da od njih učini celinu koja predivno funkcioniše. Razred koji ima zajedničku nit, drugarstvo, sreću, doživljaje.

Mi smo se, naravno, potrudili da stignemo na vreme, čak…ranije. Poznavajući naše manje dete…razgledaće okolo u tuzi ako nas ne vidi odmah tamo, u društvu ostalih roditelja.

Strah da ne bude napušten ponovo…

Svi su izašli da kao pravi domaćini uvedu roditelje. Izašao je i Deki. Već par dana ranije uporno je pitao: „A Dejo…hoće li Dejo doći?“. Nismo hteli ništa obećati, jer loše je obećati a ne moći ispuniti zbog posla, obaveza. Dejo je mogao doći.

Krenuo je po hodniku sa osmehom…koji je polako prelazio u ozbiljan izraz lica. Nije nas odmah ugledao i ako smo stali tako da mu budemo skroz blizu kada izadje. Pošla sam za njim i štipnula ga po ledjima. Osmehnuo mi se i sledeće je bilo pitanje: „A Dejo?“. „Tu je, ne brini“. Zgrabio me je čvrsto za ruku, odveo do Deje, uhvatio i njegovu ruku, obesio se o nas…i…prilično zjalavo i ponosno, poveo nas u učionicu.

Ono, kako je to meni izgledalo i kako sam ga ja osetila, bilo je: „Imam i ja porodicu, imam i ja tatu! Možda nam krv nije ista, ali život koji pružamo jedan drugom jeste život kakav porodice žive!“. Bio je to njegov ponos, njegov uspeh, da pokaže drugima kako i on ima nekoga ko ima ulogu oca u njegovom životu!

I ako to drugari nisu primetili, jer…ne otudjivši se od oca, ne shvataju ni kolika je vrednost toga što imaju, on je primetio i njemu je značilo.

Sretno je bacao poglede ka nama, dok je sa drugarima, sav ozaren, davao sve od sebe da njihov i učiteljicin trud urodi osmesima na licima roditelja. Jer, ko je u stvari roditelj ako ne onaj ko nam pruža sigurnost i utočište, poverenje da znamo – biće tu uz nas i sledećeg jutra!

Kada obećanja ne ugledaju svetlost dana

Šta da im kažem? Nemam više reči. Osećam se slabo. Nemoćno. Donekle…prazno. Bojim se da će se sve srušiti ispod mene kao kula od karata.

Ne umem da odagnam njihovu tugu. Ne mogu da me srce ne zaboli od njihovih reči koje bockaju kao iglice po sred srca. Srce mi plače i ako razum govori da su oni ipak…još uvek deca.

Ono što je neminovno nas je sustiglo. Bilo je učaureno pune tri godine i sad se oslobadja. Mališa ja najzad otvorio srce. Barem ono što je trenutno u njemu. Sada, kada jeste…dodje mi da stavim dlan na uho i da ne čujem, da ne boli tako jako.

Osećam…kao da sve što uradim, pada u vodu. Osećam…kao da svi moji zagrljaji nemaju jačinu jednog njegovog pogleda upućenog deci. Jednog u tri meseca, jednog u dva meseca, kako im se posreći. A da im se posrećilo…izgleda da baš i nije.

Nezadovoljni svojom mamom i željni svoga oca…pate, tuguju. Sada više nego ikada, barem malo dete. Veliko je već dobar deo izbacilo iz sebe, no…posle ovih nekoliko večeri, ništa me više ne može iznenaditi. Mada…ko zna.

Dobili su sestricu, polu – sestricu. Tamo…daleko…nekih 400 – tinjak kilometara daleko. Otac im je ponovo postao otac. Sretan otac. Trebali su da ga posete preko leta, barem nedelju dana. Obećao im je. Nisu išli. Neće ići. Došao je na 2 dana (jedva 2…). Majka njegove ćerkice mora da se oporavlja i nema mesta za njih u njegovom domu.

Naravno, razgovarao je sa njima. Ne znam koji je metod primenio, no…da je urodio plodom, jeste. Dečijim suzama. Mislim da im se u glavi isprepletalo pregršt nejasnih emocija koje pokušavaju da razreše, da razumeju. Šta se dešava? Ono čega me je i strah bio.

Plače. Drugo veče za redom. U neku ruku…imam utisak da to svesno radi izazivajući pažnju, no u drugu ruku znam i da sve što kaže ima svoje zašto. A ja nemam za njih svoje zato.

Voleo bi da tata dodje da živi u Suboticu…ili makar neki grad blizu Subotice. Šta je blizu Subotice, pita me. Šta je tata uradio da se mama toliko naljuti na njega? Voleo bi da tata voli mamu a ne svoju sadašnju suprugu. Voleo bi da živi malo više kod tate jer ga tu svi grde i viču. Njegov je život nesretan i on bi voleo da ga nema jer njegovi roditelji nisu na jednom mestu.

Ne mogu, boli pa boli. Znam da je dete, no ne mogu da podnesem saznanje da bi radije živeo tamo negde…Znam i da je to sada njegov hir, neko ispunjavanje praznine koju je otac napravio svojim odlaskom. Znam…ali i dalje boli.

Šta da im kažem? Da je njihov otac želeo da ode? Da je njihov otac izjavio da će ostati uz nas ako sazna da ipak može biti dobar muž, otac, domaćin? Da im kažem da je shvatio godinama posle njihovog rodjenja da nije spreman za roditeljstvo i da je to i rekao…da nije spreman? Da mu je trebao mir…i da ga je pronašao i ovekovečio na fotografijama sa njegovom mirnom? Da im kažem da sam ga molila da ostane i ako mi je srce bilo prazno? Da im kažem da sam bila na kolenima zbog njih i straha od dece razvedenih roditelja? Zbog straha kako ćemo dalje? Da im kažem da me je hladno gledao sa visine, praznog pogleda i mislima već negde daleko? Da im kažem da je svaki slobodan vikend nalazio razloge da ode, umesto da ih provede sa porodicom?

Na njihovo najnovije pitanje da li bi mogao da se vrati u njihov grad…rekla sam im da je otišao. Odselio se. Zauvek. Neće se vratiti. Rekla sam im da se ne nadaju da se ne bi razočarali. Čvrsto sam se držala toga. Rekla sam im da ih voli i da će im uvek biti tata…ali tamo negde, ne tu, uz njih. Rekla sam im da meni nije važno koliko koga vole, da je za mene jedino važno da su uz mene i da nema toga na svetu zbog koga bih otišla od njih. Nisam ih lagala. Čvrsto sam se držala toga. Neće se vratiti, prihvatite, ne  mučite sebe…rekla sam im. Niste krivi, niko nije kriv, niste učinili ništa da zbog toga ode. On je doneo tu odluku i samo on. Samo bi je on i mogao promeniti. Ne vaše suze, ne vaša tuga. Samo on.

Neće se vratiti. Ima drugu porodicu. Ima novu igračku i nadam se da će to detence imati više sreće…da nakon nekoliko godina ne bude odbačeno kao moji dečaci. Šta je sada u njihovim glavicama?

Tata je tamo daleko, ima dete. To dete ima i mamu i našeg tatu. Zašto je tata uz to dete a uz nas nije? Da li nas se tata tamo seti? Jadan tata…Kriva je njegova žena…kada je nju video, odmah je morao tamo da se vrati. On nas ne grdi kao mama i ne viče toliko….

Opravdavaju ga, jer…ako ga ne opravdaju, to bi značilo da sami svojim srcima priznaju kako ne brine dovoljno o njima i kako ga nema ni blizu dovoljno u njihovim životima u odnosu na ono koliko bi trebalo. Opravdavaju ga i štite svoje duše tim opravdanjima.

A mama…pa mama je tu, to se podrazumeva. Na nju možemo vikati, ljutiti se, povredidjivati je, kriviti je…Nju će proći, odljutiće se…

Zašto tata ne viče i ne grdi ih? Kako bi i mogao, kada nema prilike, nije prisutan…a ja, mama..imam sve prilike ovoga sveta. Zašto vičem? Sigurno ne zato što želim, sigurno ne zato što uživam u tome…Nije da moram. Ne moram. Ali hoću. Zato što želim da ih izvedemo na dobar put, Dejan i ja. Zato što želim da nauče šta je u redu a šta nije. Zato što trebaju da poštuju (sem što vole) one koji su uz njih, zato što ne dam da nas gaze…a deca to umeju, ma koliko nevina i mala bila.

Ako je cena toga veća ljubav prema ocu, platiću je. Skupo je, ali hoću. Ja nemam izbora. Nemam ga, zato što je on imao. Istina…i da mi je dat izbor izabrala bih njih, bez razmišljanja.  Oni su moja sreća i moja tuga ali…sakupiću snage da i večeras…ako suze nastave da teku…budem uz njih. Stroga…ali moram. Ako treba da plačemo iz dana u dan, plakaćemo…dok ne shvate da će tata ostati tamo gde jeste…daleko od njih. Surova sam, možda…gruba. Ne želim da ih uljuljkujem u laži i smirujem srca lažnim obećanjima. Uljuljkaću ih istinom koju će morati da prihvate. Moj je izbor da se borim za njih i njihov mir…ma kako oni to prihvatili. Roditelj sam koji greši…ali ko ne? Nadam se samo…da će jednom naći oproštaja za sve što misle da nisam dobro činila…

Tatin stomak

smile

Dečak uleti u roditeljsku sobu i vidi svoju mamu na tati kako skače gore-dole, gore-dole. Roditelji su odmah prestali i dok se majka oblačila dečak je upita:

– „Šta ste ti i tata radili?“

A majka mu objašnjava:

– „Znaš sine, tata ti ima veliki trbuh pa se tu i tamo mama popne da ga pomogne tati izravnati.“ Na to će sin:

– „Pa mamice uzalud trošiš svoje vreme. Kada si ti na poslu dolazi komšinica, klekne na kolena i naduva ga opet nazad.“