Biti drugačiji

Razmišljam o različitosti. Postoji li tako nešto? Kako se u suštini zaradi epitet različit? Postoji li osnova od koje se kreće, gde smo svi jednaki, pa se sva odstupanja mere kao na grafikonu…ispod crte i iznad crte? Kao neka statistika ili šta? Hodati kroz život kao i svako drugi, hodati kroz život umerJedinstvenostenim korakom ruku pod ruku sa milijardama istih…nešto ne verujem da je takav plan bio kada je nastajala naša, (ne)ljudska vrsta. Nešto ne verujem da smo evoluirali (ili izbačeni iz raja) sa ciljem da kopiramo jedni druge i samo tako uspevamo u životu.
Verujem  da su upravo različitosti ono što nas ocrtava, ono što nas čini nama a ne svima, ono što nam daje etiketu i stvara imidž. Takodje, verujem, da je teško ići kroz život sa stečenom etiketom različitosti, sa stečenim imidžom. Pitanje je – treba li se potruditi izgubiti etiketu i utopiti u more ostalih, pa ići lakše kroz život, onako neprimetno ili zadržati je, da visi…onako upadljivo…i snositi posledice, teškoće koje ona donosi?
Moje je dete odlučilo nositi je. Vući kroz život, tegliti je…a da je teška…jeste. Da li mu je pokušati skinuti, krišom, obazrivo, polako…ili ga podržati u toj različitosti koju mu ona donosi? Ja bih mu je najradije strgnula, časkom, da mu olakšam, da ga poguram, čini mi se, ovako tapka u mestu. Ali, zar ga to neće učiniti nekim drugim, onim što on nije, onim kakvim ga priroda nije namenila da bude? Zar to neće istrgnuti nit njegove duše, njegovog poimanja sveta, njegovog učestvovanja u svetu? Kako postupiti ispravno, pomoći mu, a ne povrediti ga? Pomoći mu da samo malo izmeni etiketu, ne da je skine, jer hrabrost je nositi je, ali ipak…malo ublažiti je.
Ili samo treba naučiti biti strpljiv – dozvoliti životu da otkrije čemu je ta etiketa bila namenjena, dozvoliti da zabljesne oči pravom prolazniku i da je okrene ka sebi i u njoj vidi ono pravo – veličinu i duh jedne osobe, jedne…jedine, neponovljive…