Reči koje su nedostajale

Ne volim proleće. Sav normalan svet ga voli. Ali ja ne. Pa valjda se i ne uklapam u sve normalne ljude. Jer, da sam normalna, sada bih upijala sunčeve zrake i bila zahvalna na D vitaminu kojima će  početi sunce da nas zasipa (dok ne krene da nas bije ona rupa u ozonu…). Ali jok, ja radije cvrčim, patim, tugujem za zimom. Tako mi je lepše. Tako mi je lakše. Lakše je tugovati, nego uživati u pruženom svetlu. Lakše je prepustiti se, nego upustiti se u borbu. Lakše je pun saveta biti, dobre teorije, podloge za zdrav i sretan život, nego u istom zaista i živeti.

Kraljica Majka imala je jednu bistru izjavu u toku izliva pameti mom starijem sinu: „Put sreće i poštenja je teži put“. Istina. Ne zato što je to Kraljica izjavila, nego zato što zaista i jeste tako. I za jedno i za drugo treba voditi konstantnu borbu sa samim sobom, kako ne bi posustali i prepustili se onom sivom, onom ružnom, lošem i tužnom.

Dogodi se tako, jedna ružna stvar. Ono ružno što korene vuče u prošlosti, ne tako davnoj. Čujem, tako, još po neku ružnu reč. Pogodi me. Kažu mi nešto loše, učine nepravdu, ja je osećam. Celom sobom. U potpunosti me savlada. Dozvolim to. Samo malo i prepustila bih se cela.

Mangup je imao jednu stidljivu rečenicu da mi kaže. Oklevao je. Nije želeo da me povredi. Zamolio me je da ne trošim energiju na ono ružno što mi se dešava, nego da se uživim u sve ono lepo oko nas i da je na to trošim bez žaljenja. Na trojicu mojih muškaraca.

A ja se zapitah, zašto je oklevao? Zašto je mislio da će me povrediti? Možda zato što dozvolim onome ružnom, prljavom i tužnom da me uzme sebi, obuhvati, kao rukama oko vrata i guši, guši…ne prestaje. A ja, kao statua, stojim, ne mrdam, samo održavam neku jadnu ravnotežu i trudim se da ne puknem o zemlju. Otpor ne pružam. Ne dovoljan. Kao da sam isključila onaj deo sebe koji oseća potrebu da se bori, uhvati u koštac sa nevoljama i pobedi ih. Jednu za drugom. Obori ih na kolena, da mole za milost i oproštaj i udalje se daleko od mene…

Ne sećam se tačno kada sam ga isključila. Negde u toku zime. Te zime koju volim. Volim njeno belilo, volim njene tmurne, a ipak svetle dane. Volim njenu hladnoću…a opet…toplinu u sobi. Volim je, deo mene je. Uvuče mi se u kosti. Teško mi je rastati se od nje. Moraću primiti sunce u naručje. A to je teško. Potreban mi je period adaptacije, prilagodjavanja…prihvatanja novih uslova, novih okolnosti. A to mi ne ide uvek jednako dobro.

Za sreću se treba boriti. Sreću treba čuvati. Sreću treba stvarati iz dana u dan. Paziti je, negovati je, hraniti je, voleti je. Tuga je mnogo lakša. Jednostavnija za primenu. Jednostavnija za konzumiranje. Ona dolazi sama od sebe, nepozvana. Ne moraš je ni negovati, ma … ne moraš ništa sa njom raditi, ona radi sve za tebe i uzima sve od tebe. Dolazi kao nepozvan gost, ne čeka pozivnicu. Tuga je prijatelj za slabu dušu, hrana za bol.

Imam ja snagu za sreću. Mogu ja to podneti. Mogu je izdržati. Samo se uspavala u meni. Iscrpela je moja draga zima. Probudiću je ali sama, bezuspešno…No, imam pomoć, hrabre putnike uz mene. Pomoći će mi, da ponesem teret…težak teret… lepog, mirnijeg života. Biću hrabra i odabraću i ja taj teži put…put sreće i poštenja. I ko god želi na tom putu da nam se priduži, mesta ima, sreća je široke ruke…