Put izgubljenih dečaka

Zvonilo je za kraj časa. Upakovao je knjige u torbu, pravac čiviluk, jakna, kapa i sve po redu, pa sve u društvu drugara origami majstora – pravac kući. Po već ustaljenoj ruti, pozdravili su se na ćošku, pa jedan levo, drugi desno. Onako mali i sitan, žurio je, da mu se mama ne brine. Navikla je na njegovu odgovornost i imala puno poverenje u njega.

Ustaljena ruta podrazumevala je najsigurniji put do kuće, sa što manje velikih raskrsnica i sumnjivih uglova. Iznenadili su ga drugari. Ako se drugarima mogu nazvati. Iznenadili su ga – ali na sasvim pogrešan način. Deca, jedanaestogodišnjaci. Za pojam razumnog bića – još jako mali za grubosti koje umeju da nanesu. Ne mogu čak ni reći nesvesno, već naprotiv, vrlo svesno, smišljeno, namerno, zlobno i zavidno.

Iznenadili su ga i preprečili mu put. Vredjali su ga, čupali i gurali. Zašto? Da li im je dao dovoljno dobar razlog? Da li im je dao razlog uopšte? Da li im je bio potreban razlog ili samo meta? Podložna meta. Dobroćudno dete, koje izbegava svadje, nevolje, agresivne reakcije, bilo kakve neumerene ispade. Jedno mirno, vaspitano, inteligentno, vredno i radno dete. Dete uz koje i origami majstor postaje mnogo smirenije dete. Dete, koje zrači mirom i toplinom.

Ipak – uz sve nabrojano, dao im je dobar razlog. Sebe. Takvog kakav jeste. Zbog svega što oni nisu ili ne uspevaju da budu. Zbog svega što njemu polazi od ruke a njima ne. Zbog toga što oni iz sebe crpe ono loše, negativno a samo kada bi se malo potrudili, mogli bi pružiti jednako dobrog koliko i on, dečak koga su maltretirali. Potrebna je samo želja, hrabrost, biti ono što jesi, biti dobar, uzoran, biti ono što je teže biti. Ovako, prepuštajući se lakšem, nizvodnom toku, dozvoljavaju reci nestašluka da možda preraste u nešto mnogo veće, da se uzburka, pretvori u bujicu ružnih i grubih dela…a tada…tada će već biti kasno da se bilo šta promeni.

Možda će i pokušati,…ali…sve će biti mnogo teže. Prepreke će biti mnogo veće a posledice jednako tako oštre kao nepravda koju ovako maleni nanose svome drugaru. Nanose mu tugu i uživaju u tome. To je još veća ironija cele priče. To ih čini zadovoljnima, to ih čini uspešnima. To ih čini boljima od njega. U njihovim očima i njihovoj duši.

Kome treba pružiti pomoć? Malom, dobroćudnom dečaku, koji se nije odupreo, koji nije uzvratio, nego je samo pokušao naći novi put do kuće? Njemu, koji je i pored njihovog nestašluka, nastavio tražiti pozitivno rešenje problema? Ne, njemu nije potrebna. Nije čak ni želeo da se tuži u školi. Možda delom iz straha, možda delom iz ponosa. Da ne bude onaj dečak koji se tuži. Njemu nije potrebna pomoć, on je ima. Ima je u svojoj majci, ima je sam u sebi. Ima je u zdravom odrastanju i razgovoru u kući.

Pomoć je potrebna njima. Izgubljenim dečacima. Izgubljenim u ovom svetu, koji možemo deliti samo na dobar i loš. Izgubljenima negde u sredini. Jer svako se dete rodi kao neiskvareno biće. Svako je jednako nevino svojim dolaskom na ovaj svet i niti se jedno nije tražilo na isti. Sva su deca na svet došla odlukom odraslih, nadajmo se i zrelih ljudi. I kao takva, nevina i u život neupućena, zaslužuju da im se pruži pažnja, jer nisu se izgubili zato što su morali. Izgubili su se jer im neko nije objasnio pravi put, nije ukazao na pravila ponašanja na tom putu, neko ih je…jednostavno…pustio da sami pronadju pravi.

No…takodje, nije potrebno dete uvek voditi za ruku dok ulicom korača. Potrebno mu je pružiti i odredjenu slobodu. Ali, ta sloboda sme da doseže samo dotle, dokle je dete u vidokrugu onoga ko je za to dete odgovoran. Onoga, ko je doneo odluku da to dete poseti ovaj svet. Onoga, ko je imao toliko smelosti da ga iznese na životni put. Onoga, ko na tom putu treba da ga čuva. Onoga ko treba da ga usmerava.

Ne…ne treba našem dečaku koga nisu pustili ni jednim putem da dodje do kuće pomoć, on je i pored toga na pravom putu. Pomoć je potrebna izgubljenim dečacima, koji su sprečavajući njega, odvlačili sebe daleko od smera kojim su trebali poći…

Džepno izdanje karikature života – poglavlje…7

(nepotrebno izostavljeno) (a nadovezuje se na poglavlje 3)(al’ može i bez njega)

Nije da Kraljica Majka nije bila odgovorna majka…naprotiv. Al’ ne možeš ti sa opaljotkom izaći na kraj. U stvari, ako i devojčica (?!) nije bila opaljotka, postala je vremenom. Još u veoma mladim danima, kada je veoma rano da roditelji usmeravaju decu ka odredjenim sportovima (morate priznati, sve ispod tri je rano…), ona se uspešno bavila treniranjem udaraca svoje glave. To joj je, pokazalo se, odlično polazilo za istom. Pokušala je izazvati potres mozga u nekoliko navrata. Naravno, uklizavanje sa petog na četvrti sprat, direktaš u komšijina vrata od stana, nije dalo očekivanih rezultata. Ostale su samo zabezeknute face istog, koji je otvorio vrata i ako nije delovalo kao obično kucanje i Kraljice, kojoj se bebecka otrgla iz ruke, pa pravac na niži sprat.
Ništa – prvi neuspeh nije je obeshrabrio. Usledio je niz padanja, rasturanja kolena, sitnijih udaraca dok, najzad, jedan nije izazvao pijano šetanje po dvorištu. Što je, naravno, Kraljici bilo sumnjivo, pa pravac bolnica. Lakši potres mozga. Najzad uspeh. Osvojeno zlato! Sa ovim je sportom završila. Postigla je što se postići moglo, dala svoj maksimum i okrenula se novim izazovima.
Griženje. Sa sebe, prešla je na okolinu. Mislim da je krenula od rodjene sestre, koja je urnebesnim krikom (nevaljalica jedna) prenela tatu iz vožnje, Kraljicu iz sna (put ka moru)! Šta se dere dok vozim – mislio je tata?!!! Možda zato što je ona lujka ugrizla, ni manje ni više, nego za obraz?!
To je leto obećavalo. Manje više za kupanje i sunčanje. Opekotine od sunca nisu nikoga zabrinjavale. Ono što je preokupiralo roditelje, bake i deke, bila je u bukvalnom prevodu sa madjarskog jezika – grižuća devojčica iliti devojčica koja grize. Nadmetali su se ko može više, brže i bolje da skloni svoje dete od iste. Kada je god bila na slobodi, ne u ketrecu (ili moderno – ogradici)(a primerenije za nju – kavezu), pretila je opasnost iz prikrajka. Baka i deda su svoje dve preslatke unučice neumorno sklanjali. Jednostavno – nije tolerisala njihove lepršave haljinice i uvek uredan izgled. Zar to nije dovoljan poziv i drsko izazivanje?! No, nije videla neke šanse za napredak, takodje, niko nije odobravao ni ovaj sport…pa je opet, silom prilika, od istog odustala…
Poriv u njoj zauvek je ostao ali je vreme naučilo da se izbori sa njim…donekle. Možda bi ipak trebalo okačiti na vrata od njenog današnjeg mesta stanovanja, umesto broja, kao kod sve normalne čeljadi, tablu sa upozorenjem: „Oprez, kera laje ali možda i ujeda!!!“…

…nastaviće se…