Da li su uistinu deca uvek dobrodušna?!!!

Uopšte mu nije bilo jasno kako je to moglo njemu da se desi. Njemu, koji govori engleski od pete, šeste godine, njemu, koji nije ni išao na časove engleskog jezika, niti je ulagao neki poseban napor da ga nauči. Jednostavno, počeo je da ga govori…crtani, ne crtani, ali govorio ga je čak i gramatički dosta ispravno. Njemu, koji je prvi i drugi razred osnovne škole proveo u društvu malog Amerikanca baš iz tog razloga, mogli su da razgovaraju na miru o čemu su hteli…engleski, naravno. Njemu, koji je u društvu sa tim dečakom imao još dve drugarice i koji i dan danas, u četvrtom razredu, kada se nadju, pošto više ne idu u istu školu, pričaju engleski.Bojice
Jednostavno, ne razume. Dobio je jedan. Naravno, ljut je zbog toga jer smatra da je nepravedno. Možda i nije napisao ispravno brojeve od jedan do deset. Možda, istina…ako je tako i jeste zaslužio jedan, ali i dalje ne razume kako je to dozvolio sebi i to ga čini nervoznim, tužnim, čini da ga sramota izjeda, mnogo jače nego ocena.
Deca, deca kao deca, jedva čekaju da pronadju slabu tačku onome na koga su zavidni, ma iz kog razloga. Deca kao deca, zadirkuju svakoga ko se zadirkivati da. Pa pri tome još, ako je reakcija više od očekivane tim bolje. Njihovo zadirkivanje uzima maha i oni se pronalaze u tome, to je njihovo zadovoljstvo, smisao njihovog dana, da unesreće neko dete, koje je možda malo drugačije od njih. Neko dete, koje drugu decu ne zadirkuje. Neko dete, koje samo želi da ga ne zadirkuju. Neko dete, on, koji je toliko emotivan, inteligentan, spretan, osećajan, a opet…toliko izgubljen. Toliko nesnalažljiv u društvu. Neko dete, on, koji ume da kaže za dobro dete da je dobro dete, jer je zaista dobro dete, a ne dete interesantno zbog svog bezobrazluka, zbog svoje pakosti, zlobe i zavisti. On, koji samo želi da ga ne diraju i prihvate kao takvog kakav jeste. Onog momenta kada bi ga takvog prihvatili, njegov bi bes bio mnogo manji. A bes se krije u njemu. Bes, neobičan bes, bes valjda na sebe samoga, bes, što ne ume da promeni svoju reakciju, bes što je nemoćan. Bes što ga namerno čine nesretnim.
Ali, daje sve od sebe. Trudi se. Dobar je. Mnogo je mirniji. Ipak to njemu polazi od ruke. Ima mladjeg brata, tu je, smišlja plan za njega. Kako da pomogne starijem bratu. Jer…zadirkuju ga. Diraju ga. A on…on je tako pažljiv prema njemu. On, koji ide u školu po mladjeg brata i dolazi kući po hladnoći  u majici kratkih rukava jer je bilo hladno i obukao ga je da se ne bi prehladio.
I dalje ne razume. Zašto njega? Zašto je on zaslužio da bude upisan u dnevnik? Zato što je učiteljica engleskog čula njegov udarac šake o sto? Udarac, koji jeste bio udarac besa, ali bes iz nemoći…bes koji su izazvala deca koja su se radovala njegovoj jedinici. Ne razume…ako je on upisan, u redu…ali zašto nisu i oni? Da li je to pravedno? Njemu beleže tragove lošeg vladanja, njemu, a on je samo dete koje ne zna kako da se izbori sa drugom decom. A sutra, kada izadje na ulicu, isto će ga to dete presresti, ponovo će početi priču od neki dan, izazivaće ga, na putu, počeće da ga šamara…on će početi da beži, ovaj će ga juriti i neće biti ništa…on će doći kući uplakan, potrešće ga groznica tuge, a ono će nevaljalo dete doći kući sa osmehom, njegovi roditelji neće ni slutiti šta se dešava, jer, bilo je na ulici i to nikoga ne zanima…