Draga Sanja (no…i ovo se retko čuje…vidi…piše…), zaustavi se, koncentriši i pogledaj sebi ravno u oči, pa tim putem pravo u dušu (ako je imaš…a valjda je nisi izgubila), pa zadji duboko, što dublje i priznaj nam šta si tamo našla. Prvo i prvo, biće dobro ako si je našla. Drugo (a već smo na konju ako smo do drugog stigli), još bolje ako si morala duboko da zaroniš…to znači da si ipak samo čovek od krvi i mesa, koji pri tome ima i osećaje. Treće…podeli sa nama ono što si tamo iskopala a što te je sramota da priznaš (što znači da opet imaš i malo obraza…). Niti je lepo, niti je dobro ali je ljudski. Jer…ljudski je grešiti. Naravno, ako prihvatimo da je ljubomora greška. Greška u ljubavi. Greška u voljenju. Greška – sebičnost u voljenju.
Priznajem, evo i pokrivam se ušima (nije da nemam čime…). Stid me je i sram, ako ta dva nisu ista ali…i ako su ista, nije mnogo, jer to što osećam, jako je…Ljubomorna sam. Ne…ne…ne…nije to manguparija ništa naradila,…niti sam ljubomorna na njegove poteze, naprotiv, manguparija je mnogo dobar i ako mi se posreći, tu mesta za takve osećaje biti neće (no, dobro…malo, onako…tek koliko je zdravo – ako takva granica postoji). Ljubomorna sam. Na one što mi u život dece retko navraćaju a kada navrate, sebično želim da i ne navrate ali im naravno dozvolim da svrate jer bih bila prava zlica kada bih im rekla da ne svrate. Šta da radim…mogla bih ali mi se ne da boriti protiv toga. Ljubomorna sam. Zašto – zato. To je kao komšija kada provede dva sata u mesec dana sa malim komšijom i kaže – bože…kako divno i mirno dete. Šta komšija zna…Nije da dete nije divno i nije da dete nije mirno, mada…možda i nije ali komšija to ne može znati. Zašto – zato. Zato što nije proveo jutro sa njim i nije proveo noć sa njim i nije proveo deo dana sa detetom kada je dete imalo problem i nije proveo deo dana kada je dete boleo stomak…Zato što nije proveo vreme sa malim komšijom, kada je mali komšija trebao da uči i nije prisustvovao saopštenju malog komšije da je dobio jedan iz domaćeg zadatka. Zato što nije bio uz malog komšiju kada je trebao da uči a baš mu se učiti nije dalo. Zato što nije bio tu kada su ga deca zadirkivala. Zato – što…kad bolje razmislimo…skoro da uopšte nije bio tu. Samo je slučajno navratio.
Onako u prolazu…došao da ode…da ga ništa ne nauči, samo da malo uživa u njemu. Da uživa da kaže kako je to dobro dete. Da se ponosi nečim što je neko drugi postigao. Da se ponosi, bez trunke uloženog truda. Da uživa u svom neimanju obaveza, a opet, druženju sa malim komšijom kada mu baš taj mir, ničim zaslužen, dosadi. Da ne mora da bude babaroga, da ne mora da bude učitelj, da ne mora da bude psiholog, da ne mora da bude lekar, da ne mora da bude kuvar, da ne mora da bude higijeničar, da ne mora da bude organizator druženja, da ne mora da bude….ma…da jednostavno bude…samo komšija – opet…komšija u prolazu…
Ljubomorna sam. Da li se stidim? Kada malo bolje razmislim – ipak i ne baš toliko koliko sam mislila. Nije me stid mojih majčinskih osećaja. Komšija uskoro stiže a ja se spremam na tišinu u dečijoj sobi. Ostaje mi da nekoliko dana gledam četiri zida i pomalo napravim reda unutar njih. Komšija stiže – da malo uživa, da napuni pluća dečijim dahom ljubavi, da mu uliju malo energije u vene, da krv proključa zadovoljnim osećajem…ponosom….
….ja sam otac ove dece. Dobre dece. Lepo vaspitane dece. Srećne dece. Ja sam Veliki Tata. Ja sam, pa ja sam….to je moja krv. Moji dečaci. Moja krv teče njihovim venama. Ja sam ih stvorio.
….jeste, nije da nije…što jes jes…krv nije voda ali joj treba oplemenjivač. E tu je komšija zakazao. Tu je izostao i tu izostaje. Tu su oni koji su uz njih svakodnevno, da oplemene njihovu krv, da osvetlaju njihovu dušu, da ih nauče životu i da ih osposobe kroz život….
Ljubomorna sam. Još se samo malo stidim. Stidim se zato što, hteli mi to ili ne, priznali ili ne, trošimo se. Ljudsko telo, ljudska duša, razum, nervi i psiha. Potrošni materijal. Kraj priče. To je tako i to je istina. Trošimo se na našu decu, trošimo se iz ljubavi. Trošimo se jer ih volimo. Da li nas naša deca vole? Vole nas, naravno…Da li se naša deca ljute na nas? Ljute se, naravno…Da li se ljubimo i grlimo….da li se svadjamo i vičemo? Da, naravno i volimo se i ljutimo se. Da li se zalažemo za našu decu, da li se odričemo za našu decu? Da, odričemo se i nije nam žao.
Da li naša deca vole one koji tek navraćaju u njihov život a opet, krv su, ne voda? Da…naravno da ih vole. Da li je to tako dobro i u redu? Naravno da jeste i samo tako treba da bude. Da li se oni odriču, troše i umaraju za decu? Ne, naravno…i to tako nije u redu.
Ljubomorna sam. Zašto – zato! Jer za ni malo uloženog truda oni dobijaju mnogo. Nije da je to mnogo onoliko koliko dobijamo i mi ali mislim da je mnogo više od zasluženog. Zašto se mi koji smo tu moramo boriti za njihovu ljubav, dok oni koji tu nisu to dobijaju gratis?
Ljubomorna sam i više me uopšte nije stid. Ljubomorna sam i to priznajem, hrabro dižući glavu i pogled gore. Ponosno – jer sve što primamo mi smo i zavredili!!! Sretno – jer mi nismo samo u prolazu!!!
