Puž i ružin bokor

Ispričaću vam jednu priču, sad kako kome, nekome za laku noć, nekome za dobar dan, a nekome, opet, za dobro jutro. Neću je napisati, jer napisana je već davno, zapisao je jedan čiko koji se zvao Hans Kristijan Andersen. Ipak…možda baš i nije priča, više je bajka, u stvari, baš je bajka…ali nije ni važno kako se viče, važno je da se odazove  u srcima, najpre dečijim, a kada malo bolje razmislim…i odraslim.

PužićKaže čika Hans ovako nekako….da je bila jednom jedna ruža, koja je rasla na sredini neke livade, koja je opet bila okružena leskom, i gde su pasle ovce, šećkale se krave i sav ostali…običan svet. Ispod ruže bio je jedan puž…bilo ih je možda i više, ali je ovaj jedan uzet iz mase za primer. Doduše, to i nije bila jedna ruža…jer onda ne bi imalo smisla, procvetala bi, opustila latice i više je ne bi bilo. Bio je to ružin bokor, ceo celcat!
I tako…puž je nešto umislio kako je jako pametan, pa ga je pride i priroda obdarila raznim talentima, pa kako je on vredan i kako će zadiviti svet. U toj svojoj samozadovoljnoj pojavi, potcenjivao je ružin bokor, svaki put zavirivši iz svoje kućice, samo je pogledavši i komentarišući kako ništa novo nema, opet ista ruža…isti cvet, sve je po starom. Uporno se zatvarao u svojoj kućici sa namerom da zadivi svet, svojim mislima koje su vrednije od svih na svetu, svojom pameću koja nije za baciti, što nije bio slučaj sa pameću celog sveta, svojim ja…svojim egom. Svake je godine bila ista priča, bokor bi, jednostavno,svake godine samo isterao pupoljak, procvao…bacio latice, osušio  se, zatim malo odspavao pod snežnim pokrivačem, da bi u proleće, iznova, vrteo isti krug.
A puž….on je bio nešto posebno, i dalje je mislio, i dalje, kao i svake ranije godine, i dalje…čekao je da zadivi svet. Jednog je dana, nakon već mnogo mnogo dana, uveravao bokor da mu je vreme da napusti svet, jer je suv, omatoreo i proveo je život ni u šta, samo ponavljajući jedno te isto, iz dana u dan, iz godine u godinu (sad već koliko bokori ruža godina mogu da sklope….).

RužaMedjutim, bokor je bio neopterećen mišlju o svetu, živeo je za momenat, živeo je za sreću da ga neko pomiriše, pa čak i ubere, pokloni nekoj devojci, ili dobroj majci, stavi u vazu da ulepša dan i ispuni vazduh prijatnim mirisom. Živeo je opušteno i radovao se tome. Puž je pak, proveo život u čekanju svog momenta, u čekanju da napravi nešto veliko, uporno….odlažući življenje za neko kasnije vreme.
Na kraju, ako kraja ima, jer sve se vrti, sve u krug ide, sve je ovo bilo i ponovo će biti, da li je shvatio ili nije, ali…uveo je jednako kao i bokor, osušio se u svojoj kućici, sam, bez sveta, jer čekajući na svet koji za njega nije valjao i pripremajući sebe, previše valjanog, za taj isti svet….nije ni primetio da je izgubio vreme dato mu za život.
Sada, na tom istom mestu…neću reći da živi neki drugi bokor, ružin bokor, niti da je ispod zasigurno neki puž, mislilac puž, ali…ako i nisu tamo, sigurno će već biti….
Deca su ovu priču shvatila kao priču o ruži i pužu, jednostavno, naivno, živeći za to da je čuju, da se posle zavuku u svoje krevete i spavaju. Odrasli…pa možda su osetili neku poruku u ovoj, da se ispravim, bajci. Deci sam pokušala malo razjasniti je, ako nisam pogrešno shvatila šta je  čika Hans želeo da kaže, odrasli su se zapitali, umeju li živeti kao bokor ruže, opušteno i neopterećeno?