Na obalama kruševačkog mora…

Dragi naši…zašto ste nam vas uzeli?

…da znate…baš nam nedostajete. Neka čudna knedla (malo…malo, pa mi se zbog nečeg u zadnje vreme zaglavi u grlu…) opet mi opseda vrat i dodje mi da ga zadavim, pa da me ne maltretira više. No, to se neće desiti jer ja sam faca u ovoj priči i ja odlučujem šta će sa mojim glavonosiocom da bude.

Što bi reklo moje najmladje (a imam ih čak dva komada 😉 ) dete: “Mama…jedva čekam da idemo u Kruševac…no, sa druge strane, baš i ne čekam, jer…kada dočekam, to znači da ćemo krenuti a kada krenemo, to znači da će brzo i proći…“ – tako reče i ne pogreši. Istina. Odbrojavanje traje još od 2007. godine kada smo vas prvi put posetili u vašem novom domu, novoj kući, starom gradu ali sada vašem novom gradu, …daleko od očiju…ali ne i od srca. Traje i pitanje kada ćemo kod Dušana u Kruševac. To je uvek u modi…čak, kada bismo stavili na vagu Kruševac i more – uopšte ne garantujem da ne bi bio Kruševac taj koji bi prevagnuo. Zašto? Jer ste vi tamo.

Zašto vas volimo samo toliko koliko vas volimo a volimo vas ogromno? Zato…što ste naši, zato što ste to što jeste, zato što je bilo nezamislivo kako ćemo kada odete, pa eto ipak, svi preživesmo ali vas se veoma često setimo. Veoma nam često nedostajete, veoma često žalimo što vas je život odveo tim putem (negde malo rdjaviji, negde malo bolji…negde pravi primer kvalitetnog auto – puta…negde radovi još traju), veoma često poželimo da se desi neko lepo čudo i da se vratite…pa taman vašu kuću i na nekom kamionu doneli u našu i vašu…Suboticu.

Draga naša Tetkačo 🙂 bila si tu…uvek. Ako smo mislili nekoga maltretirati svojim kafiranjem, znali smo da uvek možemo računati na tvoju nesebičnu žrtvu 🙂 . Ako su padale bombe…nama su padale kockice za yamb. Ako smo želeli nečije strpljenje i nečiju opuštenost, nečiji osmeh i dobru volju…nečije razumevanje…bila si tu.

Rodio se Boki…rodio se Dušan…rodio se Ivor…rodio se Deki…rodila se Lana. I…svi zajedno…odrastaše u dvorištu jedne ulice pune voća…prašnjave, blatnjave, zatrpane snegom…svih godišnjih doba njihovog najranijeg detinjstva. Voleli su se, svadjali su se…imali su policajca Dušana u svojim redovima…brata trezvene glave koji je kao neutralac najčešće posmatrao i ocenjivao nastalu situaciju. Nekako…uz vas, srce nam je bilo puno.

Nije nama srce sada prazno, prepuno je i dalje, prepuno isčekivanja susreta, sećanja, lepih uspomena…ali…nedostajete, da ga kako okrenem…nedostajete nam. Osećam neki žal za onim danima…ali kada bih mogla da ih ispreplićem sa ovima danas. Neke stvari ne bih menjala…ali ako bih nešto mogla promeniti, to bi bilo postavljanje barikadi na putu za Kruševac…ali trajnih, eto…to bih promenila, čak i ako znam da je vama dobro baš tamo gde jeste, bez obzira što i vas ponekad, ako ne i svako jutro uz kaficu, zaboli srce bar na tren.

Hvala vam na odmoru, hvala vam na danima sa vama…hvala vam na svemu,…ali i onda, zašto je baš moralo tako biti, da nam vas uzmete i odvedete daleko od nas?

Suze i sećanja

Decembar. 2007 – ma godina. Godina preokreta. Godina promena. Zatvorili su vrata, okrenuli ključ i pošli u novi život. Dva dečaka i ona, njihova majka. Takva kakva je, ali…njihova. Zauvek. Nju im niko uzeti neće.

Kako je bilo? Je li bilo lepo, sretno, ružno ili tužno? Je li život iza zatvorenih vrata bio zaista kao život koji su ovekovečili na cd – u, koji se neko kasnije veče, neke 2010 – te godine okretao i osvežavao dečija sećanja? Je li bio idealan kako se u njihovim malim glavama činilo? Je li sve tada bilo zaista mnogo lepše, mnogo mirnije, mnogo sretnije?

Odrastali su zajedno, u kući. Odrastali su sa bratom i sekom. Odrastali su uz stalno društvo još jednog bratića. Voleli su se, vole se i dalje, deca.  Odrastali su uz jurnjavu po dvorištu, uz igru na vazduhu, uz osmeh na licu. Odrastali su uz oca i majku.

Da…tako kaže cd. A cd ne laže. No…istina je i tad drugačija. Cd ne laže ali i ne pokazuje sve. Kao što je zdrav nastavak života i sretniji put u sutra da ružne isečke od juče odložimo na policu trajne arhive koja služi za sakupljanje prašine…tako je i kamera prisutna u ruci da zabeleži samo ono što je lepo. Da snimi samo trenutke sreće i dečije radosti. Da zabeleži trenutke mira i spokoja.

I kada nakon više godina, deca iz fioke izvade sećanja, puste ih sebi pred oči…sve izgleda nestvarno, kao… nedosanjan san…I…neumitno…suze poteku niz dečije lice, kvaseći ga tugom izgubljenog vremena, tugom za nečim što misle da je postojalo. Tuga za bezbrižnom igrom, tuga za ocem koji nije uz njih, tuga za porodicom iz snova.

Tuga dugo vremena taložena u srcu malog deteta. Tuga za koju nije ni znalo da postoji dok iz srca bojažljivo izašla nije. Tuga za nečim…izgubljenim…nekim neobjašnjivim razlozima. Razlozima koje srce deteta ne poznaje i ne priznaje. Suze i nerazumevanje. Želja da se spoji ono što je bilo i ono što je sada. I…molba…da mama i tata oproste jedno drugome i nastave živeti svi zajedno, njihov veliki prijatelj, mama, tata i oni, kao velika i sretna porodica.

Tuga…u njenim očima. Tuga zbog nemoći da objasni deci da neke stvari moraju ići svojim tokom i da ih ne možemo ili ne trebamo menjati. Nemoć da objasni da je svako zlo za neko dobro. Svako svoj put bira, pa je tako i njihov otac odabrao put koji vodi daleko od njih. I tako dalek…u senci svog bega od stvarnosti, on im deluje kao idealna silueta za kojom pate, ne shvatajući da ga nisu oni poslali na taj put i da je on, svojim izborom puta,  za njih ostavio onaj teži.

Na tom težem putu, za rukice ih drže dvoje odraslih ljudi i prati još mnogo dragih lica. Niti jedno od tih lica nije njihov otac, jer on je pobegao, sam od sebe, od njih, sakrio se u tmini svoje nesigurnosti…Tek tu i tamo, promoli glavu, pokaže im se…samo toliko da ih izbaci iz sigurnog koraka kojim kroče u lepšem danas…

Da li će doći dan kada će se sećati ovog danas kao da je juče bilo i kao da je bilo lepše nego sutra, ne znaju…možda neće ni znati.  Važno je da žive, rastu, da imaju ljubav dragih osoba i podršku uz sebe. Niko ne traži odličja za dobro obavljen roditeljski posao…pa tako ni oni, njihov veliki prijatelj i mama…Najveće će im odličje biti videti ih odrasle, sretne, na životni put uspešno izvedene. I…kao što je njena mama njoj rekla…jednog će dana, kada sve nevolje odrastanja prodju…ona gledati u njih i biti ponosna na svoje momke, uživaće u njima i znati, da su deo njihovog uspeha i oni postigli, samom činjenicom da su bili uz njih kroz sve lepe i sve trnovite momente njihovog detinjstva.