Šta je alimentacija?

U rečniku nepoznatih pojmova, pa u nekoj slobodnoj definiciji, to bi bilo otprilike ovako: „Alimentacija je nešto poput čupanja zdravog zuba odbeglom roditelju“.

U životu pak, alimentacija bi bila novčana nadoknada za izdržavanje dece TOG roditelja koji treba da plaća pomenutu nadoknadu, a nalaze se pod starateljstvom drugog roditelja.

U očima TOG roditelja koji treba da od svoje slobode otkine novčanu nadoknadu – ista se smatra nadoknadom za učestale frizure ONOG roditelja (pretpostavka da je ženski roditelj ali što da ne i obrnuto), za praćenje poslednje mode istog – ONOG roditelja, za šminku, manikir, pedikir, lude zabave, ispijanje kafe sa drugaricama, sportske kladionice, ispijanje piva do ranih jutarnjih sati, kotliće, roštilje, ljubavnice, ljubavnike…

U očima ONOG roditelja, smatra se uzročnikom prosjačenja od TOG roditelja koji treba da je isplati.

A šta kaže zakon? U suštini, alimentacija bi trebala da pruži podršku roditelju, koji ima starateljstvo nad decom, neku vrstu sigurnosti, odnosno, učešća u „troškovima“ koje isti taj roditelj koji odgaja decu (pri tome mislimo kod koga su deca) ima u njihovim svakodnevnim aktivnostima a jednako tako i potrebama zdravog odrastanja, razvoja, druženja i obrazovanja. U principu, to podrazumeva kako kupovinu obuće, odeće, igračaka, knjiga, plaćanja članarina za aktivnosti na kojima dete učestvuje, tako i učešće u troškovima struje, grejanja, vode, hrane, telefona, interneta…i svih drugih, danas, svima nama podrazumevanih potreba.

Ovo poslednje, naravno, zvuči grubo, suvoparno i poput „cene koštanja“ deteta, ali, realnost je na žalost ta, da nas sve to prati kroz život i sve to neko, negde, očekuje od nas da platimo.

ONAJ roditelj bio bi najradosniji da ne ovisi o prosjačenju od TOG roditelja. TAJ roditelj, bio bi najsretniji da ništa ne mora izdvojiti za svoje dete ali da se pri tome, može dičiti istim, njegovim ili njenim uspesima, radovati se kako zdravo raste i kako ima sve što je potrebno za normalne uslove današnjice.

Da se razumemo, ako ne pre – onda sada pri kraju. Ovo je banalizovani opis alimentacije kao nečeg lošeg, što nastaje kada roditelj koji treba da odvoji novac iz svog novčanika za svoje rodjeno dete, odbija da shvati da je to nešto najnormalnije i da bi još normalnije bilo da ga zakon na to ne mora primoravati. Tada, onaj roditelj koji ovisi od iste te alimentacije, bude bačen u ralje očajnog osećanja da mora da prosi za pomoć svojoj deci od roditelja iste te dece. Takodje, biva osudjen zbog svoje istrajnosti u tome.

Neki odustanu na pola puta, jednostavno – nemaju se snage boriti za nešto za šta je suluda i ideja da je potrebna borba. Neki – ne odustaju i bivaju smatrani za veštice, vešce, zle ljude, gramzive ljude, proračunate ljude, ljude bez razumevanja…

Nema razumevanja kada je u pitanju dobrobit dece. Alimentacija je pomoć njima i oni imaju pravo na nju.

Svima koji se opravdano nadju povredjeni ovim tekstom, moje iskreno poštovanje (mada…koga briga za moje poštovanje…), jer to znači da vode brigu o svojoj deci bez da ih neko na to primorava. Takodje, ne vode brigu samo rečima već svojim delima i svojom ljubavlju pružaju deci zdravo detinjstvo.

Na optuženičkoj klupi

Zgrada. Velika gradjevina. Obložena mermerom. Hladna. Kao i sve što se u njoj dešava. Još jedna zgrada. Velika. Stara gradjevina. U centru grada. Toplih, bordo tonova. Topla kao i ono što se u njoj dešava. Ona prva razdvaja ono što ova druga spoji. Druga  – kao noć u kojoj ne razmišljamo o sutra. Prva – kao dolazak neočekivanog sutra.

Hodnik. Unutrašnjost mermerne zgrade. Hladni stepenici, užurbani ljudi sa aktovkama u ruci. Svi u nekim problemima. Svi jure. Ona sedi. Na optuženičkoj klupi. Kakav je zločin počinila? Zločin iz strasti? Zločin sa predumišljajem? Šta je njen zločin? Preskupa deca. To je njena optužnica. Kakva će biti presuda? Hoće li biti u njenu korist ili njegovu? I dobija li iko u ovom slučaju? Ima li pobedničke strane? Ili samo krivci? Ili samo krivac? Ona je kriva. Dušom i telom, jeste.  Jer nije popustila. Jer se borila za decu. Jer smatra da zaslužuju sve što i sva druga deca ovoga sveta.

Sedi. Razmišlja. Kako će sve to proći? I kako uopšte može da prodje susret dvoje ljudi koji decu dele i ništa više sem toga? Kako može proći borba oca protiv svoje dece? Borba protiv njihovih interesa umesto za njihove interese? Kakav apsurd. Kakva ironija. Čovek se bori za svoja prava kako bi obezbedio sebi bolje uslove za život, a sve u cilju mogućnosti pružanja deci boljeg sutra. Čuje li neko nelogičnost koja odzvanja iz ovih redova ili je to samo u njenoj nemirnoj mašti? Nekom njenom imaginarnom svetu, gde se svi roditelji za svoju decu odriču…Čovek se bori za prava svog još nerodjenog deteta preko prava svoje dvoje rodjene i već poodrasle dece.  Nije li to prilično tužno? Ili je i to tužno samo u tom njenom svetu, svetu fantazije i mirnog života?

Ponosna je. Na svoju decu, na svog partnera, na sebe. Jeste. Može da šeta uzdignute glave. Može da upre pogled u svačije oči i da ga ne skida. Ona to može. Oni to mogu. Jer su zajedno uz njih. Jer pružaju deci ono za čime ona žude. Ljubav, toplinu, podršku, opomenu, savet, zagrljaj, poljubac, grdnju…Toplu sobu i pun stomak. Sličice za album i tazose za album. Budno oko na treningu, osmeh na vratima po dolasku iz škole. Kašikicu leka za zub koji nikako da naraste. Strogu ruku za odgovornost u školi. Razgovori, razgovori….crtani filmovi na okupu u nedeljna popodneva, kratko ležanje uz njih za lakši san i bolje jutro. Poljubac u sred noći i ušuškivanje otkrivenih ledja. Bolji i lošiji dani. Dani uz osmehe, dani uz suze. Ali su to sve njihovi dani. Njihovi zajednički dani.

Sretna je. I pored toga što je na optuženičkoj klupi. Sa ponosom sedi na njoj. Ona je dobitnik. Bez obzira na presudu koju neko ovekoveči na papiru. Jer to je samo papir. A papir trpi sve. Deca ne. Deca ne trpe uskraćenu ljubav. Deca vole i ljube. Dok su deca. Dok ne narastu. Deca rastu. Postaju ljudi. Kada deca postanu ljudi, vole i dalje. Ali njihova ljubav postaje manje nesebična. Ljudi shvataju ono što mala deca ne shvataju. To će biti krajnja presuda. Njoj i njemu. Njemu – tužiocu, njoj – optuženoj. Presudiće im u svojim glavama ozbiljnih i zrelih ljudi. Na osnovu života koji su vodili, na osnovu života koji su im pružili.

Mirna je. Njena je duša čista. Dok je ima i dok joj ona energija koja život znači to dozvoli, biće uz njih i voleće ih, davaće im, pružaće im. Ako treba, grdiće ih. Nisu sretni kada to radi. Ali mora. Ljubiće ih, jer to vole, jer zaslužuju. Jer su dobri dečaci. Pomoći će im, koliko to može, koliko to ume. Hoće, ima podršku, lakše joj je. Nije sama u tom teškom poslu koji se roditelj zove. Usmeriće ih, njih dvoje, zajedno, da postanu ljudi, dobri ljudi, pametni ljudi, pošteni ljudi. Ljudi koji će nadalje svoju decu ljudima napraviti. A on, tužioc, biće sam svoj sudija, učinivši sebe gostom u njihovim životima. Presudiće sam sebi, osudom na gubitak dečijeg zagrljaja. Jer, deca su ta koja bezuslovno vole onoga ko se roditeljem zove. Ali on tu dečiju ljubav nikada osetiti neće. Jer…sam je tako izabrao…