5. oktobar

Dan moje mame…
ničiji više…
Mislite da imate nešto za reći?
Mislite da ovaj dan ima drugi smisao?
Da je simbol nečeg većeg?
Nečeg značajnijeg od jedne osobe,
jedne jedine…neponovljive…
moje mame?
Slobodno recite…
verovati vam neću.
Viknite glasno u protest,
dozovite hiljade ljudi…
dozovite stotine hiljada ljudi…
da viču, da pale, da ruše…
verovati vam neću.
Dovezite bagere,
polupajte stakla sva,
provalite, urlajte, svadjajte se…
verovati vam neću.
Sve je to ništa i
sve je to nevažno, malo, sitno…
za mene neprimetno.
Jer danas je njen dan,
jedne jedine…neponovljive…
Moje mame.
Ne trudite se, ne trošite dah.
Uzalud je sve.
Za mene je ona bila miss sveta,
kada me ubedjivaše da to nije.
Za mene je ona psiholog svih vremena,
i ako diplome nema.
Drugarica? Ne, to nije…
Prijatelj, to jeste…i to od one vrste…
i u dobru i u zlu.
Nesebična, dabome, za sve i svakoga
uvek i svugde, sem za sebe, tu uvek štedi.
Žena Fittipaldi, za volanom zmaj, uvek na putu
i uvek u trci sa vremenom.
Žena koja sve stigne, koja sve može jer mora.
Život pitanja postavljao nije…
Svako od nas ima ili je imao
jednu…jedinu…neponovljivu,
svoju mamu.
Zar i dalje mislite da je 5. oktobar
nešto više od rodjendana moje mame?