Godišnji odmor (čitaj zamor)

…dadoh ga sama sebi. Onaj pravi – čitave dve nedelje od kojih smo desetak dana lečili bazenske uši. Bazenske uši? Da, baš tako. Valjda hemikalije naprave onim osetljivijima (u ovom slučaju moje starije dete) neki hara – kiri u ušima, pa to jako boli plus svašta nešto (ovo je prava doktorska disertacija na temu – ni oni dr.mr.fr i kr. ne bi bolje znali objasniti). No…elem…ORL – iliti otorinolaringolog (lakše reći nego otkucati) je nešto što bih u što većem luku u nekoj budućnosti (od barem sto godina) želela zaobići.

No, za divno čudo, nisu zahvalni lekari za to. Naprotiv, baš su slatki sa onim okruglim čudom na glavi a i svi na koje smo naišli (a za nedelju plus jedan dan urednog svakodnevnog posećivanja izmenjalo ih se…) su bili jako ljubazni, naročito ako se napomene da je moj hrabri drhtao od straha kada bi video pincetu kako se približava njegovom uvetu sa sve nekim tampončićem koji bi mu ugurali u uši. Šta sad onda ja zvocam i šta mi opet ne valja?

Ljubazna sestrica, najmanje 50 pacijenata + 116 roditelja na površini od malo jače nego 50 m2 , nova zgrada bez ventilacije, bez klime na +168˚C …Ljubazna sestrica = „…ja ovako ne mogu da radim. Pomerite se, ne mogu da dišem od vas….koliko vas ima, ovo su užasni uslovi za rad…neka dodje direktor i sedi tu 8 sati pa onda da ga vidim….neće se ništa desiti dok držite knjižicu u ruci…blablabla…“.

Da…niko od nas, prisutnih…jel, nije imao pametnija posla i veću želju nego doći i provesti pet prepodneva svog godišnjeg odmora sa njom u bolnici. Eto, koje bre more, planine i ostali bakrači. Ništa lepše za odmor duše i tela do nadrndane sestrice nezadovoljne poslom, za kojim…elem, traga pola države…i šta bi neki ljudi dali da su na njenom mestu.

Krenula sam od godišnjeg odmora…misleći na onaj ne baš pravi, što ga dadoh sebi, od blogovanja. Izem li ga, mrzelo me i komp paliti u to ime ( u stvari, skoro pa u bilo koje ime). Možda će me se moja blogerska drugarica čak odreći preko bloga, jer sam lenja i e-mail da napišem ali nadam se njenom zdravom razumu i dobroj duši.

No, šta je ono pisac hteo reći? Da…ništa nisam htela reći, htela sam dati povratnu Stevi sa snimkom sekinog (doduše cele njene familije) kučeta ili kučete Maze sa sve mačketinom Cacom i mojim mladjim detetom. Eh…kako bih volela dvorištance i kučence da nam kaki po travnjaku…ima li šta sladje od toga? 😉

Vreme je za kupanje

…ih…ako ste očekivali nešto što će maštu da vam zagolica, gadno ste se prevarili…nema tu ništa XXX samo papagaji mokrog perja koji skaču na glavu u posudu sa vodom. Plus, tuširaju se uredno, skoro svakodnevno, održavaju higijenu, jel…Uz to, to su naši ljubimci, male Agaporniš Personate,  ljubavne ptice iliti Love Birds. No sad, da ne cepidlačimo, uopšte nije važno što su dva mužjaka u pitanju po svemu sudeći, jer jedan drugog uredno gaze…ali ako mogu oni na paradi, što ne bi mogli i ovi naši kod kuće…Vole se, to je najvažnije. Uredno jedan drugog čiste po ceo dan, spavaju zagnjureni jedan u drugog, čupkaju se, igraju se, ma, sve u svemu, vole se. Ljubav cveta u njihovom kavezu, a i van njega, nema tu šta. Dakle, Kiki i Kićo na delu: