Šta je alimentacija?

U rečniku nepoznatih pojmova, pa u nekoj slobodnoj definiciji, to bi bilo otprilike ovako: „Alimentacija je nešto poput čupanja zdravog zuba odbeglom roditelju“.

U životu pak, alimentacija bi bila novčana nadoknada za izdržavanje dece TOG roditelja koji treba da plaća pomenutu nadoknadu, a nalaze se pod starateljstvom drugog roditelja.

U očima TOG roditelja koji treba da od svoje slobode otkine novčanu nadoknadu – ista se smatra nadoknadom za učestale frizure ONOG roditelja (pretpostavka da je ženski roditelj ali što da ne i obrnuto), za praćenje poslednje mode istog – ONOG roditelja, za šminku, manikir, pedikir, lude zabave, ispijanje kafe sa drugaricama, sportske kladionice, ispijanje piva do ranih jutarnjih sati, kotliće, roštilje, ljubavnice, ljubavnike…

U očima ONOG roditelja, smatra se uzročnikom prosjačenja od TOG roditelja koji treba da je isplati.

A šta kaže zakon? U suštini, alimentacija bi trebala da pruži podršku roditelju, koji ima starateljstvo nad decom, neku vrstu sigurnosti, odnosno, učešća u „troškovima“ koje isti taj roditelj koji odgaja decu (pri tome mislimo kod koga su deca) ima u njihovim svakodnevnim aktivnostima a jednako tako i potrebama zdravog odrastanja, razvoja, druženja i obrazovanja. U principu, to podrazumeva kako kupovinu obuće, odeće, igračaka, knjiga, plaćanja članarina za aktivnosti na kojima dete učestvuje, tako i učešće u troškovima struje, grejanja, vode, hrane, telefona, interneta…i svih drugih, danas, svima nama podrazumevanih potreba.

Ovo poslednje, naravno, zvuči grubo, suvoparno i poput „cene koštanja“ deteta, ali, realnost je na žalost ta, da nas sve to prati kroz život i sve to neko, negde, očekuje od nas da platimo.

ONAJ roditelj bio bi najradosniji da ne ovisi o prosjačenju od TOG roditelja. TAJ roditelj, bio bi najsretniji da ništa ne mora izdvojiti za svoje dete ali da se pri tome, može dičiti istim, njegovim ili njenim uspesima, radovati se kako zdravo raste i kako ima sve što je potrebno za normalne uslove današnjice.

Da se razumemo, ako ne pre – onda sada pri kraju. Ovo je banalizovani opis alimentacije kao nečeg lošeg, što nastaje kada roditelj koji treba da odvoji novac iz svog novčanika za svoje rodjeno dete, odbija da shvati da je to nešto najnormalnije i da bi još normalnije bilo da ga zakon na to ne mora primoravati. Tada, onaj roditelj koji ovisi od iste te alimentacije, bude bačen u ralje očajnog osećanja da mora da prosi za pomoć svojoj deci od roditelja iste te dece. Takodje, biva osudjen zbog svoje istrajnosti u tome.

Neki odustanu na pola puta, jednostavno – nemaju se snage boriti za nešto za šta je suluda i ideja da je potrebna borba. Neki – ne odustaju i bivaju smatrani za veštice, vešce, zle ljude, gramzive ljude, proračunate ljude, ljude bez razumevanja…

Nema razumevanja kada je u pitanju dobrobit dece. Alimentacija je pomoć njima i oni imaju pravo na nju.

Svima koji se opravdano nadju povredjeni ovim tekstom, moje iskreno poštovanje (mada…koga briga za moje poštovanje…), jer to znači da vode brigu o svojoj deci bez da ih neko na to primorava. Takodje, ne vode brigu samo rečima već svojim delima i svojom ljubavlju pružaju deci zdravo detinjstvo.


Ostavite odgovor