Molim vas, pomozimo Kraljevu

Kraljevo. Nisam nikada bila tamo. Ne poznajem nikoga u tom gradu. Nisam sigurna ni kako izgleda. Eto…život me nije naveo na tu stranu. No, znam da je našoj Charoliji dom upravo tamo. Ne kuća, ne stan…nego baš to…dom. Znam i to, da u tom istom Kraljevu živi još mnogo čarobnih ljudi, čarobne dečice. Na žalost, svi znamo i to, da su mnogi od njih ostali u tuzi, strahu…sa pogledom u nebo umesto u plafon svoje sobe.

Ne, ne znam kako je to. Ne znam kako je osetiti kako tlo podrhtava pod tobom, ne znam kako je osetiti kako se svakoga časa sve u šta si ceo život ulagao, može srušiti doslovce pod tvojim nogama i zajedno sa sobom odneti čak i one sitne draži koje te sećaju na prošle dane…n.pr. fotografije bebe tek rodjene koje su joj trebale za dvadesetak godina izmamiti osmeh na lice, benkicu u kojoj je izneta iz bolnice da se seća od koliko je sićušnog bića narasla u pravo devojče…

Subotica. Moj rodni grad. Grad koji volim najviše na svetu. Palić. Mesto gde sam odrasla. Mesto gde srce zaigra kada prodjem tuda. Volim ih. Osećam ih kao svoje. Imaju svoje mane, kao i mi…ljudi, niko nije bez greške. Tu živimo, tu je naš dom, naše kuće, stanovi, prijatelji, porodica, poznanici, uspomene…

Nije nam se pomerilo tlo pod nogama. Nismo izgubili taj oslonac u životu. Nismo spavali u strahu. Nismo gledali u nebo. Naša su deca imala plafon u svojoj sobi i nismo brinuli da li ćemo sutra ili ne, imati makar tu privilegiju da se radujemo da smo živi. Nismo šetali noćima na ulicama i nismo se bojali hoće li nas zemlja progutati.

Radujmo se tome u ovoj velikoj nevolji! Radujmo se da nama ne treba pomoć! Radujmo se da smo mi ti koji možemo pomoći. Vremena jesu teška. Istina je, veoma često jedva krpimo kraj sa krajem. Ali ga krpimo. Kako bismo ga krpili da sve moramo krenuti od nule, kako bismo se mi osećali da gledamo u ruševine svoga doma, znajući…da to više nikada neće biti mesto gde ćemo živeti?

Pomozimo! Nikada ne znamo da baš nama sutra ta ista pomoć od nekih drugih dobrih ljudi neće biti potrebna! I nikada ne znamo da li možda ipak „neko to od gore vidi sve“!!!

Odreknite se dela svog zadovoljstva radi pomoći koja mnogo znači!!!


Pošaljite SMS na 1003, vrednost SMS – a je 50 dinara

Dinarski račun

Devizni račun

10 mišljenja na „Molim vas, pomozimo Kraljevu“

  1. drago mi je da si ovakav tekst napisala i pokazuje da postoje ljudi kao ti koji zive daleko a u mislima su sa onima kojima je i lepa rec potrebna.
    Okolni gradovi salju ljude na ispomoc kraljevu, lepo je to, ali je zalosno i to sto mnoge stambene jedinice vise nisu niti ce ikad biti za stanovanje.
    Bio sam danas do kraljeva i zalosno. Za 30 sec. mnogi su izgubili svoje domove. :((

  2. Hvala ti neizmerno. Ja samo mogu da plačem, duša me boli, a kada pročitam ovako nešto budem ponosna na ljude koje poznajem makar i ovako kao tebe, jer znam da dobri ljudi postoje, u ovakvim trenucima i svaka lepa reč mnogo znači.

  3. Strašno je to što se desilo. Na žalost mi ne možemo uticati na prirodu, ali zato možemo i moramo pronaći način kako bismo pomigli i olakšali ljudima kojima je u ovom momentu potrebna pomoć.
    Neki dan sam bila prisutna kad je jedan stariji čovek došao i zatražio od nas da mu pomognemo da ode do Kraljeva, jer on želi komplet struju uraditi za bar tri kuće.
    – Ne mogu više, ali to mogu, rekao je!

  4. Ivane, Charobna, Verkić…nema se tu šta mnogo pričati, to sam i kod Charobne rekla, samo da se nadamo da se neće ponavljati…nikada ne znamo ko je sledeći na redu i dok možemo jedni drugima da na bilo koji način pomognemo, dobro je!

  5. Naravno, pomažemo, jer, nikada ne znamo šta će nas snaći, možda već sutra! Uh, ne daj bože nikome!

    PS: Dodelila sam ti nagradu kod mene na blogu pa te molim da je preuzmeš! :rose:

Ostavite odgovor