Zašto Kokica?

Eto, zato. Ili hoćete dužu varijantu? Onda evo, sedite da vam ispričam priču…

Bila jednom jedna teta. No, ona još u suštini i nije bila neka teta, bila je mlada žena, zbunjena, pomalo uplašena. Uplašena…od života kakav nije planirala.

No, uspemo li svi mi odživeti život onako kako ga osmislimo?

Ta je teta, tako zbunjena, odlučila da najzad krene putem troje, više ne četvoro. Četvoro je davno prestalo biti četvoro, a sve više petoro. Kažu ljudi…od viška glava ne boli, no srce ipak da. I…taj put u troje, sa dva mala dečaka, bio je mnogo lepši. No, ona nije imala sa kime to da podeli. Nije imala uveče, kada dečaci zaspu, krilo u koje bi se zavukla i ugrejala. Nije imala sa kime da podeli sve lepo i sve ružno što bi joj se toga dana desilo.

Otkrila je druženje preko ekrana. Zašto? Ima li šta loše u tome? Upoznala je neke ljude, drage ljude, koji su joj svojim rečima pomogli da prebrodi strah. Pomogli su joj da vrati veru u sebe koju nikada nije ni imala. Pomogli su joj, da otkrije sebe i ono lepo koje do tada nije ni znala da ima.

Jedne joj je večeri jedan Dejan poslao poruku. Sa smeškom. Taj je Dejan bio dečko iz njenog grada. Taj je Dejan imao zamalo pa tri godine manje od nje. Taj je Dejan bio mladić, slobodan…Razgovarali su…skoro svake večeri po malo, ponekada…po malo više.

Dopalo joj se sa koliko ljubavi priča o svom nećaku. Dopao joj se čitav njihov razgovor. Nije bilo ružnih i provokativnih reči, nije bilo nikakvih poziva na kratka druženja. Samo razgovor. Veoma često, tema su bili i računari i neki njeni planovi da nabavi lap top. Pa planovi kako će on njoj da instalira sve što je potrebno. Pa planovi kako bi mogli da se upoznaju i druže.

Ona je planirala selidbu u već kupljen stan. On još nije ni planirao. Ona se još uvek selila i nakon tri meseca…on se već preselio u stan koji je u medjuvremenu našao.

Počele su šale na račun godina. Ona mu je uporno terala kako je matora za njega a on se uporno šalio sa njom i njenim iskustvom. I tako je ona njemu rekla da je ona kokošketina matora za njega a on je njoj rekao da nije, da je kokica. I tako je to njoj, toj teti, postalo simpatično i prozvala ga je Kokanom.

Malo po malo, razmenili su oni i brojeve telefona i večiti dogovor kada ćemo se upoznati. Ona je uporno terala kako nije kafanski čovek i kako bi najradije volela da se upoznaju kraj jezera Palić. No, bila je zima, pa su se u tu priču ubacili i termos sa kafom i dugačke gaće koje mu je za tu priliku obećala nabaviti.

Prolazile su nedelje, ništa se nije izdešavalo, Kokica je uporno odlagala susret…imala je drhtavicu u stomaku i neverovatnu tremu. Ali zašto? I onako su planirali samo da se upoznaju i budu drugari, šta će on sa njom, pa još dva dečkića pride? Pala je prva čestitka za Novu godinu…sa 2007 – me, na 2008 – mu. Baš joj je prijala. Sedela je tih dana kraj jezera u toplom kutku sa pogledom na zaledjeni Palić, klizače koji ispijaju čajeve. Setila ga se i setila se dogovora koji nikako nisu zaživeli…No, ni dalje nisu…

Jednoga dana, ta je teta uredno išla kući sa posla…takodje je uredno stajala na semaforu i pazila da ne pregazi pešake i bicikliste. I…učinio joj se neki poznati lik na biciklu kako razgovara sa prijateljicom. Odmah je prepoznala Kokana u njemu. Prva prilika, zaustavila je auto i poslala mu poruku da pazi kako vozi bicikl i prelazi ulicu. Nasmejao se u poruci nazad i rekao „…to si bila ti…Kokice! Nisam bio siguran, no učinilo mi se, pošto si gledala u mene…“. I…tako smo se nekako i dogovorili da se ipak nadjemo.

Teta je odložila odlazak na trening (više nikada nije ni otišla), hrabro je otišla kod njega na kafu i odnela mu brdo WC papira u poklon za useljenje. Pobegla je da se ne susretne sa prijateljima sa posla koji su stizali nakon nje…I…usledio je drugi susret kod nje…zakazano gledanje filma…filma se teta baš i ne seća, no svega posle, seća se sa velikom srećom.

Teta se seća i toga…da su vrlo brzo odlučili da se ugnjezde u istom gnezdu, da ne kažem, kokošinjcu, da mogu jedno drugo čuvati, maziti i paziti…

Trebalo je samo malo vremena da teta Kokica prihvati da je Kokan pravi mangup, divan čovek, koji voli njenu decu, koji je polako i pažljivo, nenametljivo, ušao u njihov svet, njihov život. Trebalo je…i još uvek treba, mnogo vere, poverenja i ljubavi da shvati da neće pobeći od nje i da neće pobeći od obaveza. Treba još mnogo vremena da teta Kokica shvati kako na ovom svetu zaista postoje dobri ljudi, koji umeju da cene prave vrednosti, koji poštuju pojam porodice i koji u njoj uživaju.

Treba još mnogo vremena da Kokica prihvati kako je sretna i kako nema ni jedan valjan razlog za tugu koja je ponekada uhvati. Tugu, koja je odraz straha, skrivenog u njenom srcu…a izazvanog nekada davno od nekoga ko nije zaslužio ni delić njenog srca, samo zahvalnost na deci koju je poklonio njoj i jednom mangupu. Deci u kojoj uživaju, deci sa kojom se bore, deci za koju se bore.

Sada se Kokica samo boji da ne bude ona kokica koja puca od kukuruza kokičara, jer…ponekada, dodju joj i takvi dani i onda…tim danima, Kokica bezrazložno strahuje da će ostati bez svog Kokana…Inače, ostalim danima, ona je mala kokoška koja se nada da neće nikada odrasti u kvočku koja neumorno kljuca…

I tako ide ta priča…nadam se da može i onaj kraj da se ubaci: “I tako su oni živeli srećno…do kraja njihovih života!“.

Čiča – Miča…gotova je priča.


Ostavite odgovor