Džepno izdanje karikature života – uvod

Objavljeno od Kokica dana feb 8, 2010 u Razmišljanka | 14 komentara

Počelo je nekim neobičnim plačem, kao prigušenim ali ipak, prodornim. Kako i ne bi…kada je dete odlučilo na svet doći u nedelju, pa još na materice, pa još u 12.15 h, taman na ručak (ne bi me čudilo da je to bio plač mame (plač u vidu glasa razuma – šta li je to donela na svet… – no, još je bilo rano za to…)). Pri tome…nije ni moglo kao sav normalan svet da se rodi normalno. Ne…moralo je već tada da zaplete sve konce, šparge, vrpce…šta se već našlo pri ruci. Odmah…dva puta sebi oko vrata, svet baš nije delovao obećavajuće, pa ko veli…da se ’besi na vreme. Plus, deralo bi se ali i dalje ne ide kako valja. No…iz nekog kasnijeg ugla gledanje, možda je baš tako bilo kako valja. Sve svoje zašto ima zato. Jezik prilepljen za dole. Ne mož’ … ne mrda, samo lopata bezveze, ograničenim kretnjama zbog tamo neke kožurice, čega li već, što je naraslo do vrha laprdajućeg mišića u usnoj šupljini (tada još nosna nije bila toliko razvijena)…
Prvo mišljenje lekara – ništa strašno, lakša govorna mana. Drugo mišljenje – treba seći! Roditelji se odlučuju na kardinalnu grešku – poslušati drugo mišljenje. Lekar – reže, više nego što treba, što dovodi do urnebesne vike koja se čuje sa sedmog sprata pa do prizemlja bolnice. Već tada trebalo je da znaju, taj će im potez biti skupo naplaćen u budućnosti. Sa razlogom je Majka Priroda želela držati taj mišić pod kontrolom…No, eto šta se dešava kada želimo da joj kontriramo. Od toga dana, taj mišić nije prestajao da batrga…a sve u nekom grču, strahu, da se ne zalepi ponovo…

Nastaviće se…

14 komentara

Exxx | 8. februar 2010. u 16:07

Kao što kažeš doktori bi da budu bogovi ali u dosta slučajeva pokazju da su samo obični ljudi
stevo | 8. februar 2010. u 16:45

Eh, ova novorodjenčad Ne zna se kome stvaraju veće probleme, lekarima ili roditeljima
SanjaKokica | 9. februar 2010. u 11:52

u ovom slučaju akcenat treba dati na bebeca koji će odrasti u laprdavu Kokicu….greška je bila odluka roditelja…kasnije je bilo teško zatvoriti joj usta
SanjaKokica | 9. februar 2010. u 11:53

Stevo, mislim…roditeljima. Lekari ih trpe par minuta…a roditelji bebeca poput ovog, ceo život. Eh da samo možeš pitati moju Kraljicu Majku kako joj je
stevo | 9. februar 2010. u 15:50

Kokice, valjda i Mangup ima neka iskustva sa ovom „bebom“
Charolija | 9. februar 2010. u 16:15

Ta resica koja spaja jezik je secnuta i mojoj Jovani. Zahvat nije opasan i komplikovan, ali su posledice doživotne. Laprda za četvoro dece. Potpuno razumem tvoju Kraljicu Majku. hahaha…
Danijela | 9. februar 2010. u 17:15

Vrlo zanimljiv tekstic,jedva cekam nastavak
Sta da ti kazem,kod nekog onaj „laprdajuci“ misic nenormalno radi i bez hiruskih zahvata Takve stvari su nasledne…valjda
SanjaKokica | 9. februar 2010. u 20:22

uh…Stevo…ima…to ni u šali ne smem pominjati…možda kada dodjemo do tog poglavlja…
SanjaKokica | 9. februar 2010. u 20:23

eto, drago mi je da sam podelila ovo sa svetom i vama. Sada vidim da nisam usamljena u tom svom svetu Samo napred za Jovanu, dok radi…nek ne staje A Kraljica Majka…joj…čega se ona naslušala
SanjaKokica | 9. februar 2010. u 20:24

može biti, može biti!!! Vidiš, ću da prosledim Kraljici ovaj komentar, pa neka se postavi u znak čudjenja …tata mi je ćutljiv tip
Dudaelixir | 11. februar 2010. u 15:10

Ja, mislila da treba da čekam nastavak, pa zato nisam komentarisala.
Ljudi greše, neminovno i obično onda kada žele da urade sve najbolje. Ja verujem u ono BIĆE DOBRO, SIGURNA SAM! No, vidim, ne pravi to tebi problem, VEĆ NAPROTIV!
sanjar u prolazu | 11. februar 2010. u 18:51

ma sve hoću da pitam otkud nick kokica sad mi je jasno
SanjaKokica | 11. februar 2010. u 19:58

Hehe, meni naravno ne pravi problem, pravi okolini (što mene mnogo ne sekira )
SanjaKokica | 11. februar 2010. u 19:59

Da…moglo bi se pomisliti da je od toga što stalno kokodačem ali, jok! Kokica sam zato što sam matorija od mangupa tri godine…pa ono, za njega sam, blago rečeno, Kokica da ne bih bila kokošketina (za to ima vremena…)