Cimeri XXI veka

…iliti glavni adut domaćina prezentacije vunene posteljine (nisu platili reklamu – e baš neću da im navodim ime). Ko su naši cimeri? A ima ih mnoooogo….Pa, jasno, grinje…No, ne bih ja sada njima da posvećujem mnogo pažnje….evo linka, pa ko voli nek se obrazuje o svojim sustanarima, koji bespravno naseliše naše vlaknaste površine stana. Takodje, nisam ni obučena da držim prezentacije. Ali – ono za šta jesam stvorena – jeste da gundjam. Moram. Jače je od mene.
Glavni adut! Ako neko ima glavnog aduta onda u tog aduta mora biti siguran! Kaže on – naši cimeri, cimeri XXI veka. A ja pitam – pa dobro čiko, gde su oni bili u XX veku? Kaže on – ma nećemo se vraćati u prošlost (poremetila sam mu koncepciju u samom startu). A šta sam ja u stvari htela da ga pitam? Zašto su nam tek sada, u XXI veku postali neprijatelji? E pa zato što su sada (mada i na kraju onog prošlog veka, milenijuma, pre kraja sveta, jel…) otkrili silna, za preživljavanje neophodna nam sredstva. Opet – e baš neću nabrajati, jer nisam ovlašćeni domaćin njihovih demostracija kako ostati živ a ne imati posudje sa ultra specijalnim dnom, kutije koje ne vaksiraju….ovaj…vakumiraju, oklagije koje se ne pune vrućom vodom, usisivače koji ne stvaraju kiseonik umesto biljaka, pokrivače koji se ne moraju prati, a leče, ma bre LEČE!!! Pita on – šta najviše košta? Mi svi mislili – zdravlje. Kaže on – nije, nego bolest. Pa dobro, de…igra reči. Pa…nije da nije. No, do kraja prezentacije shvatismo da je vuneni pokrivač skuplji i od bolesti i zdravlja zajedno.
Posle se pitam – a ne osporavam istinu svih podataka koje nam je uslužno servirao – kako su onda oni pre nas, a bilo ih je…morate priznati, uspeli da prežive? Te grinje bre živeše i 1694 – te, a rekla bih i pre…samo tada ih je spazio čile koji je smislio onog što uveličava sve što, u suštini bolje da i ne vidimo…Znači – sitna sam ja zverka, ne razumem, pa to ti je….
A sad…“za ozbiljno“…ne kažem ja da sve to nije dobro….samo….jedno veliko samo…jedan sitan problem. Kada bismo kupili sve što oni tvrde da je neophodno za današnjicu, a opravdanje je – ljudi, pa je li vam za zdravlje žao dati?…naše bi nas rate kredita za život odvele u takav minus, da bi nam i bilo neophodno da nam isti produže, samo da uspemo isplatiti dugove, a ne ostaviti ih u nasledje našoj deci, sa sve vunenim pokrivačem koji se testamentom prenosi sa kolena na koleno (ali zdravo koleno, zahvaljujući prethodno pomenutom).
No, da nam uljeti nešto tipa loto, ili odlično nagrebanih novaca, rado bih kontaktirala čoveka i priuštila celoj familiji zdravlje. Medjutim – e…vala jok, ovo je bila jedina, jedinstvena, nikad ponovljiva šansa. Ništa vizit karte, ništa kontakt telefon, ništa savetovanje sa bračnim ili vanbračnim drugom. Jok!!! Sad ili nikad! Zamalo da iz levog džepa izvučem dve hiljadarke onih Unijinih novaca. Jedino što sam obukla pogrešne farmerice – svoje. U njima se tako nešto ne dešava…Pa dobro kad je nikad više – onda se na licu mesta opraštam od života, pa koliko cimeri još odluče da ćemo živeti, toliko će nam biti taman.
Zanimljivo je kako sam se na brzinu zabrinula i za zdravlje čoveka koji zdravlje prodaje. Izdade ga strpljivost kada je shvatio da niko ne želi to što on nudi. Pa sad – nije da ne želi, ali nije to za svakog. Sav se uznemirio, uzvrteo, primio sve na svoju dušu, greška je u njemu, pa sedne, pa nasrće na nas, pa koliko, pa zašto, pa kako ne možete, pa samo što nam džepiće poizvrtao nije…Brže nas je ispratio, nego što nas je uveo…Toliko o dobrom domaćinu.
No, u svakom slučaju, ostah bez pokrivača, a da sam došla sa njim – mogla sam se i ogrnuti odmah i prespavati u parku – jer mangup reče – NE KUPUJ NIŠTA!!! Eh…alaj bi mi se koža nadisala, svež vazduh i vuna koja diše. Ali  ljudi – šta će mi vuna australijske ovce, kada sam i sama ponekada ista, jedino – domaća.

P.S: mnogo i duboko i jako se izvinjavam svima koji MLM sistemima zaradjuju hleb svoj nasušni, nije mi bila namera da bilo koga uvredim, nego sam zbunjena neshvatanjem društva kako neke stvari jednostavno nisu dostupne običnim ljudima koji rade 8h dnevno, svaki dan, da zarade za najneophodnije potrepštine a sve u cilju  da preguraju od prvog do sledećeg prvog u mesecu.


Ostavite odgovor