Ne prihvatam!!!
Ja jednostavno ne mogu i nikada neću shvatiti roditelje koji ne žive sa svojom decom i nikada se ne zapitaju od čega ta deca žive. Jedu li oni vazduh, grickaju zidove ili imaju normalan obrok na stolu?
Ja jednostavno nikada neću dokučiti misteriju onog skrivenog u ljudima što uspešno čuči u tmini i probudi se nenajavljeno i uplaši nas kao zli duh u polumraku naše naive, trgne nas iz životne dremke, uljuljkanosti onog što ne znamo. Trgne…tako jako da srce zakuca zastrašujućom brzinom, tako…da ga čujemo i bez hladnog dodira stetoskopa na koži…
Ja jednostavno nikada neću prihvatiti da postoji takvo biće koje ne zanima šta njegovo dete čini, da postoji čovek čije se interesovanje svodi na kratak SMS koji kao da je sačuvan u skicama i samo se ponavlja, rutinski, možda jednom nedeljno,…čak i redje.
Ja jednostavno ne mogu i neću da prihvatim da postoji roditelj koga u doba zaraze ne zanima da li je njegovo dete zdravo i da li odlazi na časove u školu ili ne.
Ja jednostavno to ne mogu, ne želim, ne umem i ne dozvoljavam svojoj savesti. Odbijam da prihvatim da postoje deca koja su zaslužila takvu nebrigu roditelja. Odbijam, guram od sebe, neću, bežim, zavlačim se, sakrivam ono što vidim, jer neću da vidim. Jer oni to nisu zaslužili.
17 komentara
nov 18, 2009 @ 09:10:44
Svaka odluka ima svoje posledice. Kakve ce one biti to zavise od odluke!
←
nov 18, 2009 @ 09:25:34
Nadam se da će biti takve kakve zaslužuju :mail:
←
nov 18, 2009 @ 13:05:09
Ne vredi da odbijaš i sklanjaš se, jer takvi ljudi postoje, vrlo dobro znam, a i ti verovatno.
←
nov 18, 2009 @ 14:00:36
Postoji levo-desno, gore-dole, napred-nazad, plus-minus i tako dalje, bez obzira prihvatili mi ili ne :pozz:
←
nov 18, 2009 @ 15:31:48
Charolijo, ja ću verovatno morati da prihvatim :irre: ali to kod mene ne ide jednakom brzinom kao kod svog ostalog normalnog sveta :namig:
←
nov 18, 2009 @ 15:32:31
Stevo, kao što rekoh i Charoliji…ja malo kasno palim ali kad upalim onda sam upalila :kul:
←
nov 18, 2009 @ 17:55:57
Kokice, zapravo radi se o sledećem: U prvom planu je ono kako ti radiš sa svojom decom! Ako se budeš grizla zbog ostalih, a ima ih podosta, stvar je u startu propala. Jednostavno to je to, i protiv toga je kugla zemaljska nemoćna. Naravno, može da se ublaži, ali i dalje će postojati. Negirati se ne može, ali niko ne kaže da treba da se prihvati
←
nov 18, 2009 @ 21:38:36
Isto sam mogla i ja da napišem! Premda to kod nas mnogo druže traje i odavno smo pomireni sa sudbinom da tata ne postoji! Seti se rodjendana, pošalje SMS čestitku, isto za novu godinu i to je sve. Što bi se on štrecao da li i njegova deca imaju šta da jedu, važno je da ona, sa kojim živi trenutno, imaju pun sto!
Ima ko da im obezbedi! Želim im i dalje to isto, a ja sam se trudila da moja deca imaju u meni i tatu i mamu. I dalje to činim! A njih će već stići sve po zasluzi! :maul:
←
nov 18, 2009 @ 23:13:49
Uh, mogu da zamislim da dečaci žele očevu pažnju… Tužno je to što neko nema osećanja za sopstvenu decu… Ali možda je i bolje tako, bar će shvatiti kakav je, bolje je da se ne javlja nego da se folira kako je brižan… Imaju tvoja deca i pažnje i ljubavi i ništa im neće faliti.
←
nov 18, 2009 @ 23:47:33
Kokice, taj period „prilagodjavanja“ na nemar, bezobrazluk, ne pokazivanje ljubavi, ide postepeno, dok jednog momenta ne ukapiraš da više ne razmišljaš o tome. Mene kada neko sada pita „a šta tata?“ , ja se prosto trgnem i zabezeknem, koliko sam zaboravila da je on, uopšte i živ, jer to baš nikako ne pokazuje (sem SMS 2 x 2 godišnje). Dzaba ti je da se nerviraš, jer bez živaca nećeš koristiti svojoj deci. Ja sam mom bivšem pričala, pričala, pričala, ali ništa nije vredelo! :unsure:
←
nov 19, 2009 @ 08:44:16
Stevo, tako je, prihvatiti ne mogu, jer bi značilo da razumem, a da razumem – e pa vala NE RAZUMEM!!!
←
nov 19, 2009 @ 08:49:57
Dudo, razumemo se. Ja sam u samom početku pričala, onda sam shvatila da se to moje pričanje uzima za zlo i sada više uopšte ne pričam :negative: Kao što kažeš, deca imaju sve što im je potrebno i našu ljubav i brigu. Trudim se da se što manje brinem,…e sad, to i nije tako lako, ali trening je čudo :dim:
←
nov 19, 2009 @ 08:52:03
Breskvice, sigurno da im nedostaje, za sada. Drže to pomalo u sebi. Ali zato im naše ljubavi i pažnje ne nedostaje, barem onoliko pažnje koliko u ovoj stisci sa vremenom čovek može da pruži :unsure: Ne bih baš rekla da nema osećanja za svoju decu…ali ih slabo, skoro nikako ne pokazuje…ali, to je njegov i ničiji više problem, kao što rekoste.
←
nov 19, 2009 @ 09:40:23
Ovo me je bas dirnulo…Ja imam troje dece..nedavno sam pocela da radim i veoma mi je tesko bez njih..i tesko mi je sto ne provodim vise vremena sa njima…Prijavljena sam i za Hraniteljsku porodicu…a pored svega toga zelela bih da imam svoje Cetvrto dete…jednostavno ih obozavam.Nemogu da zamislim svoj zivot bez moje DECICE… :bye:
←
nov 19, 2009 @ 10:58:44
Mirela, svaka čast na stavu. Ja iskreno ne mogu reći da mislim da bih izdržala taj tempo, ali čovek nikada ne zna :yes: . Žalosno je pri tome i ovo vreme, kada roditelji (i oni koji žive sa decom) decu vide nekoliko sati na dan…a u tih nekoliko sati još mnoštvo obaveza imaju :negative: Šta ćemo, takva su vremena, treba se truditi iskoristiti ono malo što imamo na najbolji način, što, priznajem, ne uspeva baš uvek. :unsure:
←
nov 21, 2009 @ 12:23:58
Ti JESI uz svoju decu. Ti JESI ona koja o njima brine. Ti JESI ona koju njihova ljubav čini srećnom.
Svi čine onako kako mogu. Ni manje ni više. Posledice tog činjenja ili nečinjenja, vraćaju se kao bumerang. Nekog će boleti…Neko će biti blagosloven srećom svoje dece..
←
nov 22, 2009 @ 20:13:19
Veco, na ovo takodje ne moram ništa da dodam. Mislim da si pogodila u srce i dušu.
←