Kraj puta

Bilo je nekih osam ujutro…kada je počelo njeno radjanje. Ne verujem da su porodjajne muke njenog stvaraoca bile izuzetno bolne, čak ne verujem da su bile bolne uopšte. Bilo je pitanje samo isčekivanja njenog dolaska na svet. Da svojim prisustvom ulepša dan, ulepša trenutak ili dva, da ostavi trag da je postojala na ovome svetu, da ostavi pečat svog bitisanja, da potom nestane u dubine, ostavivši nas samo sa uspomenom na nju i ukus njenog života. Da ostavi prazninu….i…želju da se ponovo rodi….Njen je dolazak na svet obeležio osmeh na licu onoga ko je prvi ugledao, ispunjen novonastalim mirisom u prostoriji u kojoj je njeno biće ugledalo svetlost dana. Kraj puta jedne gibenice
Nije svako radjanje tako bezbolno, nije svako radjanje tako tiho, tako nestvarno, nije svaki život tako bezbolan kao što je njen bio, niti je svaki život tako kratkog veka, kao što je njen bio. Svaki je život priča za sebe. Svaki je život knjiga, roman, priča, bajka, sve zavisi kako je pišeš. Možda je dobar pisac onaj koji napravi skicu razvoja svoje knjige, skicu njenog života, možda je dobar pisac onaj koji uspe da tu skicu izvede do kraja, da stavi tačku baš tamo gde je želeo da je stavi. Možda….možda je ipak bolji pisac onaj koji dozvoli da knjiga teče svojim tokom spontano, da teče, a ne zna gde teče, da teče u nepoznato, ne znajući da li iza sledećeg zavoja stiže kraj njenog toka, nailazak na liticu, gde će se sunovratiti u nepoznato, ne znajući da li je možda iza sledećeg zavoja čeka jezero, mirna površina, dom zauvek…ne znajući i ništa očekujući…Možda je, pak, dobar pisac onaj koji piše po narudžbi. Piše što se od njega traži, piše ono što prolazi, ono što je najbolje prodavano…Možda…
Sa druge strane, da li je vredno život živeti da bi život ostavio trag ili život treba živeti samo da bi živeo i uživao? Ima li smisla život koji se zaboravi? I…kakvi se životi u biti zaista zaboravljaju? Zaboravljaju li se samo oni koji su živeli tiho, nenametljivo a nasuprot njima, pamte oni koji su bili nemilosrdni u svojoj glasnoći, želji da ih se čuje? Ili život nema pravila?
Život ima svoj tok, koji možemo usmeravati sami, onako kako mi mislimo da je ispravno, putevima koji se nama dopadaju, a da pri tome, ne ometaju tudje tokove. Život ima tok i na tom putu prolazi kraj raznoraznih krajolika. Svi su oni deo istog, svi ga oni čine onim što jeste. Bez njih ni tok ne bi imao smisao. Smisleno je živeti da ipak ostavimo trag, trag u tom krajoliku, neki zaliv, premostiti neku branu, ulepšati nečiji pogled, pustiti umilan zvuk vode koja teče, podeliti sa nekim uzburkanost pri naletu vetra, uživati u smiraju dana. To je trag koji valja ostaviti. Miris koji želiš da odiše tobom, kada te se neko seti, ukus koji želiš da bude ukus tebe, kada se neko bude opustio i utonuo u misli o nečem što je bilo, zvuk koji će se boriti sa tišinom, koju ćeš ostaviti za sobom…

27 thoughts on “Kraj puta

  1. Prvi deo tj uvod neodoljivo me je asocirao na „radjanje“ Stevine gibenice,ali kasnije tekst postaje sasvim drugačiji i odlazi u drugom smeru:Svakako si uspela napisati divne rečenice,spojila ih u priču koja mi se dopada)))

  2. „Mangup“, nem érted, citiram te: „ali ipak, gibanica je bila podeljena sa mnom…“ nemoj sad na neke popularne face da se pozivaš, jer oni, kanda, veze nemaju sa ovim stvarima, i ako sada još malčice porazmislim – bre želim mesto pored Divca u nekom Upravnom odboru
    Upssss! Al sam skroman, ali kad sam počeo da klopam porastao mi apetit

  3. Stevo, kanda bih ovo prihvatila kao veeeeeliku pohvalu i primam je rado kao i gibenicu
    A ono…ti i mangup erted nem erted, samo mene ne bacajte u trošak nemam ja da potplaćujem za dobra mesta u prvim redovima…mada…dobih jedan fini recept od Dude, možda podmitim nekog sa njenom američkom pitom (još samo da je napravim)

  4. Tyuj, prihvati kako znaš i umeš, odluka je na tebi, al’ nemoj sada da se vadite, ‘oću posao u nekom velikom hotelu, makar kao lift boj ili onaj na ulaznim vratima, no nemojte da to bude kao kod Dače u onom crtiću kada je u poseti Halivudu a onaj vratar nikako da ga pusti u filmski grad

  5. Bitno je da budemo zadovoljni svojim životima, da naše potomstvo bude ponosno što ima takve roditelje. Danas mi stariji klinac reče „Ti si najbolji tata kog može da ima jedan dečak“. Mene obradova ova izjava, ali i natera me na razmišljanje. Upitah se da li će ovo reći za jedno 10 godina. Ja ću se truditi da i tad može to da kaže a mislim da je to jedino i bitno. Uspeh naše dece je najvredniji i najupečatljiviji trag koji možemo ostaviti.

Ostavite odgovor