U laži su kratke noge

BojeHaos, nered, rušenje, sastavljanje, lupanje, bušenje, krečenje, gletovanje, guranje, tesnac, prašina bile bi reči kojim bih opisala dane iza i pred nama. Jes….tako nam i treba kada bi mi fensi stepenice u stanu, a ne one sklepane na licinom mestu od komada gvoždja i dasaka. Eno ih…naše nekadašnje stepenice…leže u dvorištu, kao da nikada nisu ni služile da stignemo do one naše tzv. ostave u potkrovlju od 27m2.
Stigle nove…dobro, nisu stigle u jednom komadu, stigle su u mnogo komada pravac iz stričkove garaže i iz inspirisane glave drugog strička pravo na papir u vidu projekta od čitavih tridesetosamipostranicakomada mnogo. No…o tome neki drugi put, kada sve bude na svome mestu, usporedba pre – posle.
Nego, šta sam ono htela reći…krečićemo, pardon, krečimo, tj. majstori kreče. Kažu oni prekjuče…idi, izaberi boju, zapiši broj boje na papir, a mi ćemo sutra sa tvojom mamom otići da kupimo koliko treba od koje boje. Odem ja u zadatu mi farbaru, najavim čoveku da se opusti i odmori, da će to sa mnom potrajati. Kaže on meni…neće moći, još pola sata radi. Ajd dobro onda, požuriću, mislim se. Uhvatim se one palete boja i zagnjurim u već zadate mi boje u glavi: zelena, crvena, žuta. Jeeee sad tek vidim, ako ih poslažem drugačijim redosledom, dobićemo semafor u stanu. No dobro, baš me briga. Dečija soba ima da bude kiwi zelena (već jeste). Našu dnevno – spavaću (više spavaću nego dnevnu) sobu iz milošte zovu crvena soba, e pa to će i ostati, samo ćemo malo da je osvežimo (pride, nije čisto crvena, ima i vanila zid), a sve ostalo, što je bila vanila sada će da bude hmmmm? E tu sam zapela u odabiru. Dakle…da sada ne detaljišem šta sa čime ide i ne ide, sve u svemu, stepenice su svetle, čisto drvo i baš mi je bezveze da se stope sa zidom. Hoću jaču boju zidova i kraj. Tačka. Odaberem žutu. Ne limun žutu, ne jaku žutu, nego nešto na prelazu sa žute na narandžastu, pa taman se svi ukućani i ostali razbežali. E ovako će sigurno doći do izražaja rad tate i stričkova i tatinog poklona nama, redovnih stepenica, jer one više nije mogao da gleda.
Sva zadovoljna, izlazim iz radnje i isčekujem sutrašnji dan i početak radova.
…majstori mažu li mažu onu zelenu, kažu…neće biti dosta koliko su kupili. Gazdarice, mogli biste vi odjuriti do farbare kupiti još malo, tačnije, još toliko koliko smo već kupili? Mogu…a što ne bi mogla?! Seda gazdarica u juga, varijanta, vežite se polećemo (a možda i nećemo), staje pred farbaru i opet isti trgovac (mamicu im njihovu trgovačku, plećkuše jedne da jedne da mi se sad ne uvrede dugogodišnji trgovci koji ovo čitaju…). Pita on mene…jel vam ono juče bila mama? Ajaooo, hvatam se za glavu, šta je sad naradila (trebala bi ona da se hvata, a ne ja…) Pa ništa…kaže on…onako je, malo…kako bih rekao…Kažem ja njemu…razgaljena? Zjalava? Pa da, on će sa olakšanjem…opuštena…svašta je tu zjalila dok su majstori kupovali. Bože…žena sabila 61 godinu u nemalu guzicu i zjali se po prodavnicama. Ma…trgovac on, trgovac bila ona, ceo život, velika firma, puno ljudi, dobro društvo…dobra atmosfera. Kaže on meni dalje…rekla je da je zelena super, crvena kao crvena, pa recimo…jaka, ali da je žuta, ni manje ni više, nego ODVRATNA!!! Ali, naravno da je rekla majstorima da mi ništa o toj izjavi  ne kažu. Pa…oni i nisu. Nije računala sa time da ću ići u prodavnicu po još!
Nazovem ja moju mamu, brže bolje, valjam se od smejanja i merim je od glave do pete, ne kažu džabe da je visoka metar i žilet. Kratke noge…jel…nije da joj je i nos pod manom (aludiram na Pinokia) (kao ni moj, doduše) Rekoh joj…mama, pa je li to lepo lagati? Pa šta je sad…na to će ona nevino? Pa rekoh…kako šta je? Jesi li ti mene učila da nije lepo lagati, ja treba u radnju da odem i da se sramotim? Zezam je ja…Ona opet naivno, pa šta je bilo? Rekoh…ti meni reče da je žuta super, divna sve vaooo, a ono ODVRATNA!!! Kad se ona odvalila smejati….Pa otkud znaš? Pa otkud, svaka se laž dozna, pa i ona sitna, mala, nevina! Hehe, kako znam…odao te tvoj drug trgovac, plećkuša!!! Kad je onda krenula dalje da se vadi…pa nije bila skroz izmešana, pa to onako u kantici, pa to…Aman ženo, pomirila sam se sa time da imamo različite ukuse (ako se moj semafor može zvati ukusom uopšte…) I tako…nasmejala mene moja mama…mogu samo da mislim kako će joj prijati piti kafu kod nas uz tu divnu boju baš taman po meri…evo je, upravo zove, od sada joj se obraćam sa…hej…gde ste kratke noge?!!!