Kada skazaljka ubrza više nego što treba…

Vreme…tako relativna stvar…uvek neka borba sa njim. Prolazi kao trkač na duge staze…sigurno, umerenim tempom, a opet brzo, dok se kraj ne nazire, niti je unapred ucrtan cilj, niti treba da bude. Prolazi, protiče brzinom na koju mi uticati ne možemo. Life passing by

Vreme – u čijem se manjku konstantno nalaze ljudske duše u potrazi za kvalitetnim utroškom istog. Vreme – neprocenjivo blago, poklonjeno nam u vidu života koji nam je ostavljen na milost i nemilost…da vidimo šta ćemo sa njim. Godine iza, momenat sada…godine ili meseci, dani ili sati koji dolaze…nepredvidivo vreme. Kao madjioničar…igra se sa našim životima. Gde ćemo sutra biti i hoćemo li biti? A ako nećemo biti, šta smo danas uradili, zbog čega ako sutra ne budemo nećemo žaliti? Šta je to što bi bilo vredno utrošenog vremena? Deca, porodica? Da se ne lažemo, to je prva i najveća sreća svakog pojedinačnog ljudskog života. Da sada ne uletim u tok reke koja uvek i uredno ustaljenim koritom teče, bez želje, bez snage da pokuša promenuti svoj tok, a tok glasi ovako…važno je zdravlje, sreća, ljubav i porodica. Naravno. Hajdemo na trenutak biti neskromni i reći da nam je ta sreća podarena milošću neke nama nepoznate energije. Hajdemo to prihvatiti kao da nam sleduje (mada nije tako, to shvatimo tek kada izgubimo ono što smo mislili da je naše i da nam niko ne može uzeti)…Hajde da se tada vratimo na pitanje, šta bi to bilo vredno da nas sutra nema, a da smo uradili danas? Sitnica, neka mala, možda drugim činiocima vremena, nevažna ista sitnica. Sitnica, neka reč, neka rečenica, neki pogled ili dodir ruke. Specijalan. Neki osmeh u očima. Neki razgovor deteta i majke, razgovor koji je doveo od suza do osmeha, koji je doveo od reči besa, do reči sreće. Razgovor…davno zaboravljeni razgovor. Razgovor koji nam je ukralo vreme. Ono isto, skupo, preskupo, a opet,…neprecenjeno vreme…Sitnica jedna…vremena vredna.