Suze i sećanja

Decembar. 2007 – ma godina. Godina preokreta. Godina promena. Zatvorili su vrata, okrenuli ključ i pošli u novi život. Dva dečaka i ona, njihova majka. Takva kakva je, ali…njihova. Zauvek. Nju im niko uzeti neće.

Kako je bilo? Je li bilo lepo, sretno, ružno ili tužno? Je li život iza zatvorenih vrata bio zaista kao život koji su ovekovečili na cd – u, koji se neko kasnije veče, neke 2010 – te godine okretao i osvežavao dečija sećanja? Je li bio idealan kako se u njihovim malim glavama činilo? Je li sve tada bilo zaista mnogo lepše, mnogo mirnije, mnogo sretnije?

Odrastali su zajedno, u kući. Odrastali su sa bratom i sekom. Odrastali su uz stalno društvo još jednog bratića. Voleli su se, vole se i dalje, deca.  Odrastali su uz jurnjavu po dvorištu, uz igru na vazduhu, uz osmeh na licu. Odrastali su uz oca i majku.

Da…tako kaže cd. A cd ne laže. No…istina je i tad drugačija. Cd ne laže ali i ne pokazuje sve. Kao što je zdrav nastavak života i sretniji put u sutra da ružne isečke od juče odložimo na policu trajne arhive koja služi za sakupljanje prašine…tako je i kamera prisutna u ruci da zabeleži samo ono što je lepo. Da snimi samo trenutke sreće i dečije radosti. Da zabeleži trenutke mira i spokoja.

I kada nakon više godina, deca iz fioke izvade sećanja, puste ih sebi pred oči…sve izgleda nestvarno, kao… nedosanjan san…I…neumitno…suze poteku niz dečije lice, kvaseći ga tugom izgubljenog vremena, tugom za nečim što misle da je postojalo. Tuga za bezbrižnom igrom, tuga za ocem koji nije uz njih, tuga za porodicom iz snova.

Tuga dugo vremena taložena u srcu malog deteta. Tuga za koju nije ni znalo da postoji dok iz srca bojažljivo izašla nije. Tuga za nečim…izgubljenim…nekim neobjašnjivim razlozima. Razlozima koje srce deteta ne poznaje i ne priznaje. Suze i nerazumevanje. Želja da se spoji ono što je bilo i ono što je sada. I…molba…da mama i tata oproste jedno drugome i nastave živeti svi zajedno, njihov veliki prijatelj, mama, tata i oni, kao velika i sretna porodica.

Tuga…u njenim očima. Tuga zbog nemoći da objasni deci da neke stvari moraju ići svojim tokom i da ih ne možemo ili ne trebamo menjati. Nemoć da objasni da je svako zlo za neko dobro. Svako svoj put bira, pa je tako i njihov otac odabrao put koji vodi daleko od njih. I tako dalek…u senci svog bega od stvarnosti, on im deluje kao idealna silueta za kojom pate, ne shvatajući da ga nisu oni poslali na taj put i da je on, svojim izborom puta,  za njih ostavio onaj teži.

Na tom težem putu, za rukice ih drže dvoje odraslih ljudi i prati još mnogo dragih lica. Niti jedno od tih lica nije njihov otac, jer on je pobegao, sam od sebe, od njih, sakrio se u tmini svoje nesigurnosti…Tek tu i tamo, promoli glavu, pokaže im se…samo toliko da ih izbaci iz sigurnog koraka kojim kroče u lepšem danas…

Da li će doći dan kada će se sećati ovog danas kao da je juče bilo i kao da je bilo lepše nego sutra, ne znaju…možda neće ni znati.  Važno je da žive, rastu, da imaju ljubav dragih osoba i podršku uz sebe. Niko ne traži odličja za dobro obavljen roditeljski posao…pa tako ni oni, njihov veliki prijatelj i mama…Najveće će im odličje biti videti ih odrasle, sretne, na životni put uspešno izvedene. I…kao što je njena mama njoj rekla…jednog će dana, kada sve nevolje odrastanja prodju…ona gledati u njih i biti ponosna na svoje momke, uživaće u njima i znati, da su deo njihovog uspeha i oni postigli, samom činjenicom da su bili uz njih kroz sve lepe i sve trnovite momente njihovog detinjstva.

Dok ludilo razmišljanja ne prodje…

Malo sam zastala, uhvatila sebe kako razmišljam (da…i to se dešava…) zašto u stvari pišem. Čemu? Kome? Dragim posetiocima koji navrate da pogledaju kakvih novosti ima na našim stranama, koji odvoje vreme da pročitaju po koji nažvrljani red? Nepoznatim ljudima koji, da li ciljano ili sasvim slučajno budu dovedeni guglovom putanjom pravo do nas? Poznanicima koji znaju da nešto piskaramo pa to usput i podelimo sa svetom? Familiji, koja ponekada odatle sazna šta se sa nama ili pak u nama dešava? Sebi? Svojoj duši, svome budućem sećanju?
Uspomene na dlanuIstina? Poslednja stavka. Mislim da me je moje neobično ponašanje u vidu razmišljanja dovelo upravo do tog zaključka. Ne brinem se…brzo će proći,…sešću u neki izolovani ćošak i čekati da napad prodje. A proći će…ne drži to mene dugo. Ne brinem se…barem za to ne.
Razmišljanje – nerazmišljanje. Jurnjava i brzi život vode me (pričaću isključivo u svoje ime, jer čini mi se, ja reagujem na taj način) u zaborav. Ne stignem ni upamtiti ono čega želim da se sećam. Jer to čega želim da se sećam proleti kao tren, a ono čega ne želim, uporno dolazi kao dosadni predsednik kućnog saveta na prag mojih uspomena,  dosadjujući svojim ružnim nametanjem i upornim podsećanjem na postojanje istog. Troši moje dragoceno vreme. Vreme za koje postoji nebrojeno mnogo načina da se pametnije utroši. I šta je uopšte pametno utrošeno vreme? Da li je ovo piskaranje gubljenje vremena? Da li je važan broj onih koji će to pročitati? Važno li je da li će se to nekome dopasti?
Naravno da jeste. Jer da nije, zadržala bih to ili u svojoj glavi u kojoj zaista postoji dovoljno slobodnog prostora ili pak u računaru, gde već, moram priznati, polako nastaje problem u vidu skučenog prostora. Za hvalu ili ne, moja glava ostavlja više onih slobodnih gigabajtova nego računar. Što – varate se, nije rezultat mog velikog kapaciteta, nego neracionalno iskorištenog prostora, koji ostavlja rupe na sve strane. Ko razume, shvatio je.  Dakle, važno je. Ali nije dovoljno. Toliko sam naučila da je kvalitetno samo ono što se od srca radi, ono u šta čovek ukleše i svoju dušu, svoje emocije, svoja razmišljanja, deo sebe, deo svoga srca. Meni je važno. Izuzetno važno. Važno mi je jer sam u redove na ovim stranicama ostavila minute i sate svoga razmišljanja, svoje tuge i svoje sreće. Ostavila sam uspomene kojih već sada ne stižem da se sećam. Ostavila sam uspomene koje već sada želim da živim i čitajući ih, ponovo oživim. Ostavila sam ih da me podsete da i posle kiše sunce sija. I…shvativši to, shvatila sam i to da ni jedan minut potrošen za kuckanje ovih redova, ma koliko ponekada mislila da je mogao biti korisniji, nije skup, nije potcenjen, nije uludo potrošen. Svaki je utrošen upravo onako kako je trebao biti. Jer to sam ja, svaki red koji napišem. Da li me to čini tužnom, sretnom, nervoznom, zjalavom, odgovornom ili neodgovornom osobom, lošom ili dobrom majkom, zanimljivim ili dosadnim drugom za živeti sa, tu sam, u svakom od njih  i dok god plaćamo hosting biću tu…da se podsetim na ono čega nisam stigla da se sećam. A posle…ostaće tekstovi, daleko od sveta ali i dalje blizu moga srca, da kao verni saputnik podele sa nama, sve ono što je bilo, što jeste i što želimo da sačuvamo.

Ono što dolazi posle…

DekiNovi radni dan je na pomolu. Peti za redom od povratka u stvarnost. Sad…ne bih rekla surovu, jer kao što se kaže, hvala dragom bogu imam gde doći raditi, a pre toga, imala sam priliku biti na godišnjem odmoru čitave tri nedelje. Istini za volju, u uslovima koje život danas pruža, to i nije nešto što po prirodi stvari sleduje zaposlenim ljudima ovog užurbanog vremena. Nekima ni ne sleduje odmor (nekima, doduše, čak ni redovna plata ne sleduje), uz razna opravdanja, ako opravdanja za to postoje. Neki svoj godišnji odrade pre nego što odu na isti, a i nakon što se vrate sa istog, pa se posle čovek zamisli, trebao je njemu uopšte taj godišnji?!
Sad…kako da vam kažem…naravno da je trebao!!! I naravno da ga je trebalo što pametnije iskoristiti!!! Opet, relativno šta je kome najbolje, dobre domaćice i žene za svaku pohvalu bi prvu nedelju iskoristile za spremanje kuće, izlizivanje parketa, tepiha, prozora, ćoškova, tavana, podruma, polica, ormana…Drugu bi nedelju iskoristile za ostavljanje zimnice na sveže očišćene police i na rondzanje na kišu, jer joj je uneredila prozore, a tek ih je oprala….Treću bi nedelju iskoristile za odmor od naporne dve nedelje i pripremu za nove radne pohode….
Dakle, ja to poštujem i sa stidom i sramom da me sram bude, mama me moja nije tako učila….ja se teško uspevam uklopiti u to društvance. Nije da sam baš i pokušavala, jako i nadasve mnogo se trudila, ali kad ne ide, onda i pre nego što počneš znaš da ne ide…
Sve u svemu, mi smo to nekako drugačije zamislili. Punih 18 dana na moru!!! Ko brine za špajz (ni nemam ga, hvala bogu), prozore da sam oprala već bi se odavno ponovo uprašili, spremanje, izem li ga, neće nigde pobeći, ali more, slana voda, sunce, putovanje, sad ili…sad…ne bih baš rekla nikad….
I tako…bilo, prošlo i nadam se ponovo došlo, makar sledeće godine, kad ranije ne može. Dakle, sigurno smo kući već nekih nedelju dana, a ja još ni dva slova o tome kako nam je bilo nisam sastavila. Pričamo tako na tu temu, pa nešto kontamo, šta reći? Bilo nam je lepo? Bilo nam je prelepo? Dobro smo se odmorili? Mnogo smo plivali? Uživali sa decom? Obilazili okolinu i okolne gradiće? Proveli prijatne trenutke sa najdražima? Malo trošili novaca? Lizali mnogo sladoleda? Šetali se uz obalu mora i kraj mnoštva jahti uparkiranih? Bili opušteni, ne razmišljajući o poslu, i problemima kojih se uvek nadje?
U razgovoru i razmišljanju na tu temu nastaje pitanje – podeliti ili ne lepa osećanja, uspomene i emocije sa ljudima koji nisu bili deo istih? Odavno sam prestalna nasilno prepričavati dešavanja u porodici, osećaje prema svojoj deci i ljudima koji su mi dragi. Shvatila sam da moje suze ili moj osmeh nailaze na zid nakon što reči predju preko usana. Nije da jako zaboli taj udarac, ali i ne prija, jer kao da pokušava oslabiti sve ono, što srce oseća.
Pa tako, eto u par redova i nadam se nenametljivo, spomenuh kako nam je bilo. Ko je rad slušati i čitati, zadovoljiće ga i ti redovi, jer govore malo, a ipak sasvim dovoljno.
Ono što nakon toga dolazi, jeste povratak u dane sa redom vožnje radnim danima od 816 h, boravkom kod kuće najranije od 16.30h, vremena za porodicu komada veoma malo…čekanje vikenda (sreća ko ga ima) i prelistavanje fotografija u slobodno vreme, kao podsećanja na dane koje vredi  iznova čekati.
Naravno, podelićemo sa vama još po neku fotkicu…