Kraj puta

Bilo je nekih osam ujutro…kada je počelo njeno radjanje. Ne verujem da su porodjajne muke njenog stvaraoca bile izuzetno bolne, čak ne verujem da su bile bolne uopšte. Bilo je pitanje samo isčekivanja njenog dolaska na svet. Da svojim prisustvom ulepša dan, ulepša trenutak ili dva, da ostavi trag da je postojala na ovome svetu, da ostavi pečat svog bitisanja, da potom nestane u dubine, ostavivši nas samo sa uspomenom na nju i ukus njenog života. Da ostavi prazninu….i…želju da se ponovo rodi….Njen je dolazak na svet obeležio osmeh na licu onoga ko je prvi ugledao, ispunjen novonastalim mirisom u prostoriji u kojoj je njeno biće ugledalo svetlost dana. Kraj puta jedne gibenice
Nije svako radjanje tako bezbolno, nije svako radjanje tako tiho, tako nestvarno, nije svaki život tako bezbolan kao što je njen bio, niti je svaki život tako kratkog veka, kao što je njen bio. Svaki je život priča za sebe. Svaki je život knjiga, roman, priča, bajka, sve zavisi kako je pišeš. Možda je dobar pisac onaj koji napravi skicu razvoja svoje knjige, skicu njenog života, možda je dobar pisac onaj koji uspe da tu skicu izvede do kraja, da stavi tačku baš tamo gde je želeo da je stavi. Možda….možda je ipak bolji pisac onaj koji dozvoli da knjiga teče svojim tokom spontano, da teče, a ne zna gde teče, da teče u nepoznato, ne znajući da li iza sledećeg zavoja stiže kraj njenog toka, nailazak na liticu, gde će se sunovratiti u nepoznato, ne znajući da li je možda iza sledećeg zavoja čeka jezero, mirna površina, dom zauvek…ne znajući i ništa očekujući…Možda je, pak, dobar pisac onaj koji piše po narudžbi. Piše što se od njega traži, piše ono što prolazi, ono što je najbolje prodavano…Možda…
Sa druge strane, da li je vredno život živeti da bi život ostavio trag ili život treba živeti samo da bi živeo i uživao? Ima li smisla život koji se zaboravi? I…kakvi se životi u biti zaista zaboravljaju? Zaboravljaju li se samo oni koji su živeli tiho, nenametljivo a nasuprot njima, pamte oni koji su bili nemilosrdni u svojoj glasnoći, želji da ih se čuje? Ili život nema pravila?
Život ima svoj tok, koji možemo usmeravati sami, onako kako mi mislimo da je ispravno, putevima koji se nama dopadaju, a da pri tome, ne ometaju tudje tokove. Život ima tok i na tom putu prolazi kraj raznoraznih krajolika. Svi su oni deo istog, svi ga oni čine onim što jeste. Bez njih ni tok ne bi imao smisao. Smisleno je živeti da ipak ostavimo trag, trag u tom krajoliku, neki zaliv, premostiti neku branu, ulepšati nečiji pogled, pustiti umilan zvuk vode koja teče, podeliti sa nekim uzburkanost pri naletu vetra, uživati u smiraju dana. To je trag koji valja ostaviti. Miris koji želiš da odiše tobom, kada te se neko seti, ukus koji želiš da bude ukus tebe, kada se neko bude opustio i utonuo u misli o nečem što je bilo, zvuk koji će se boriti sa tišinom, koju ćeš ostaviti za sobom…