Kizur Ištvan – škola koju volim i poštujem

Da krenemo od same izjave: „…poštujem…“. Škola nije živo biće i kao takvu – kako je možemo poštovati? U redu, a ko je vama rekao da škola nije živo biće?

Sada bih trebala da nastavim…kako se to uvek kroz razgovore provlači…sa onim tipičnim: „…eh…u naše vreme to nije bilo tako…“. E pa nije. Ovo nisu ta vremena i ne želim se ni osvrtati na njih. Mada…možda ipak, malčice samo da 🙂 .

Kako je to bilo u „ona“ savršena vremena? I da li su svi koji tu rečenicu izvlače kao kec iz rukava nekada pomislili kako deci oduzimaju upravo ono što sam gore „pogrešno“ izjavila? Kako da deca poštuju školu, učitelje, nastavnike, profesore, pedagoge, psihologe, prosvetne radnike, kada im se u startu formira slika: ovo sad i ono nekada. Pa zašto je samo to nekada valjalo? Hehe, možda zato što je sada teško biti žandar i vratiti se u istoriju i proveriti tvrdnje 🙂 .

U „ona“ vremena…i mi smo bili kampanjci. Čak…što da ne…i kampanjci sa Vukovom diplomom*** (a jel se Vukova piše velikim ili malim slovom? 😉 ). Učili smo kada je prigustilo (sem…svaka čast mojoj Dragani koja je jedina imala svesku u koju je prepisivala suštinu iz knjige…i pre svakog časa uredno ponavljala sa sve rukama na ušima…ali o tome drugom prilikom), izvukli se al’ za dlaku, završili školu i eto nas, ljudi smo.

Elem…šta sam ono htela reći, pogubih nit. Da…danas smo nešto ponovo razgovarali i shvatila sam koliko sam u stvari sretna što moja deca idu upravo u školu „Kizur Ištvan“ (u lepoj nam našoj Subotici 🙂 ).

Prvi razlog: deca su u školi učila da čitaju i pišu, oduzimaju i sabiraju, množe i dele. Šta je tu neobično? E pa…neobično je. Postoje škole koje su zaboravile zašto su prvaci prvaci. Očekuju od dece da stignu naučena u školu. Ako je tako…onda je naša učiteljica radila „suvišan“ posao, ali kao takav – obavila ga je odlično. Nema jurnjave, nema preticanja – ima samo želje da se gradivo nauči, da ga sva deca nauče, neka bolje, neka lošije…ali, nismo ni svi isti. I – ne ide se dalje dok se sva deca ne nauče osnovama, koje se sa razlogom nazivaju upravo tako.

Sledeći razlog…koji je doduše sazreo pre prvog…ali nije ni bitno, ne pravim tu sad neki hronološki pregled razloga, jeste saradnja na relaciji dečiji psiholog – roditelj – pedagog – učitelj – učitelj u boravku – dete – deca – razred. Jedan začarani krug ali ovom prilikom to je krug začaran magijom želje da se ostvari kontakt sa detetom, da se dete razume, da se utvrde koreni problema i da se isti rešava postepeno i strpljivo uz mnogo razgovora, pažnje, saradnje.

U prvom mahu, kada sam primila poziv od dečijeg psihologa u našoj školi, onaj prastari instinkt je proradio u meni: „Pa moje dete nije ludo! Šta će mu psiholog i odakle im ideja da razgovaraju sa detetom?“. Bila sam pozvana i ja na razgovor. Sama ideja o tome jako mi je loše pala, da budem iskrena. Sad ide ona: „U naše vreme to nije bilo tako. Kakvi psiholozi, kakvi bakrači? Problemi su se rešavali sami od sebe.“ Ih da…how yes no, kako da ne.

Otišla, pričala, preživela i shvatila koliko je to u stvari bilo neophodno a ja na žalost nisam istrajala u tome do tada, dok oni, prosvetni radnici i psiholozi, nisu primetili potrebu i pokazali ogromnu želju da pomognu. Mom detetu, meni, razredu. Da svi zajedno, usaglašenim metodama, pomognemo detetu da se izvuče iz briga koje su ga morile. Nežna reč drage Dijane, zagrljaj, strpljenje, koje, da budem iskrena, ni ja kao majka ne mogu da izvučem iz sebe, a ona ga je izvukla. Brojanje do 10 sa mojim sinom, umivanje, 100 metoda za njegovo mirnije sutra. I…još toliko saveta meni, nama, porodici, kako da prevazidjemo problemčiće koje smo imali. Samo strpljivosti dragih ljudi u školi, mogu zahvaliti što je kako – tako, moj sin pregurao jako težak period. Da li je sada sve u redu? Nije, sada je stigao pubertet 😉 a tu nema leka sem pokušati zdrave pameti sačekati da napuni neku…recimo 19 – tu godinu 😉 .

Pa onda…malo dete zapada u „krizu“. Što je najvažnije – ne ostaje neprimećena. Učiteljica je odmah potražila pomoć koleginice pedagoga, primetivši kako dete gubi koncentraciju, ima besne ispade, ukratko – puca po šavovima, a što sve nije njegovo uobičajeno ponašanje. Da se to primeti – dete se treba i poznavati, a da se reaguje – dete se treba i voleti. Ponovo, velika pomoć od učiteljice i pedagoga, koja je odvojila svoje vreme kako bi meni kao roditelju prenela svoje utiske i predložila načine kako da se izborimo sa novom preprekom. Moje je bilo samo da prihvatim savete nesebično mi date.

Škola – nije samo učenje i ocenjivanje, škola je i život, sticanje prijatelja, a što da ne…i neprijatelja, škola je put odrastanja. Taj put može biti lep i manje lep. A…ako na tom putu naidjemo na Ljude koji žele da pomognu i da daju sebe deci koja su im poverena, taj put može biti mnogo lakši i hvala svima koji se za takav bore.

Suština, ono što htedoh reći a nije baš ni lepo: „Strašno ne volEm kada se u jedan košar svrstavaju svi učitelji i svi ljudi koji rade sa decom. Dalje, strašno ne volEm kada su svi oni od samog starta u OVA vremena osudjeni na to da su loši, ne postoji čak ni podela na dobre i loše. Dalje, još više ne volEm kada roditelji bez razmišljanja zauzimaju stranu svoga deteta, kao jedinog ko može da ima svoju istinu. I još, ne volEm kada daju sebi za pravo da napadaju prosvetne radnike zbog svega što njihovo dete ne može da postigne, ne dajući mesta mogućnosti da jednostavno – njihovo dete nije rodjeni genije. E da…i ona varijanta – daju im takve zadatke da ih ni ja kao roditelj ne mogu rešiti. E…i to baš ne volEm. Pa ako si roditelj, nisi i svršen odlikaš, samo imaš malo više godina iza sebe a malo manje ispred sebe.

I tako, svašta nešto još ne volEm…al da ne nabrajam…evo šta volEm, baš volEm školu Kizur Ištvan, jer je živa, od temelja do krova, od ograde do terena. VolEm je jer je divni ljudi čine…a deca k’o deca, neka nestašna, neka malo manje ali i to je život i to nas jača.

###Ideja za fotku je potekla od MamaSavete 🙂 ###

***Objašnjenje vukovca preuzeto sa Vukajlije: „Vukovac je dečak ili devojčica (ali uglavnom devojčica) koji su u svim razredima prolazili sa prosekom 5.00. Vukovci uglavnom u nižim razredima nose poluver. Umeju da napišu najbolji sastav u razredu iz srpskog jezika ma koja da je tema u pitanju.

Kada vukovac završi školu, obično se dešava da na ulici mora da pita gde je sever i kako to da sever nije uvek ispred njih gde god da se okrenu.

– Moja ćerka je vukovac!

– Stvarno?! Pa svaka vam čast, a gde vam je ćerka!

– U drajzerovoj, skida se sa koksa.“***

P.S:  Hvala čika Balašević Djordjetu na uzrečicama „volEm i ne volEm“.

P.S.2: Nemoj da je neko pomislio da se uvlačim – ocene su već zaključene 😉 (doduše,…to je samo za ovu godinu, još ima prostora… 😉 )

Hvala…ono što često zaboravljamo

Čudna smo mi neka sorta – ljudi. Primetimo problem koji nismo mi napravili – da, odmah ga primetimo. Primetimo grešku, koja nije naša – odmah na sva zvona. Neko učini nešto što naša slobodna procena govori da baš i nije u redu – odmah ga kudimo. Neko nam pokuša učiniti nešto dobro – mi prosto u to ne verujemo. Ogovaramo – oooo da, budimo iskreni – ponekada sa velikim zadovoljstvom, ne zlonamerno – ali sa namerom da se zabavimo, da.
Onda se opet – nekome desi nešto lepo, ohrabri se da naglas to i izgovori, pokuša da razmeni koju reč na tu temu, oooo ne – to ne primećujemo, klimnemo glavom, posle se pitamo, a zašto li mi ono mlati glava gore – dole?
Godinama se prenemažemo kako bismo bili sretni da se ovome i onome najzad desi to što toliko priželjkuje. Dodje i to vreme. Desi se. Sve redom. Kao ispunjeni san. Zaboravljamo sve one godine prenemaganja u želji, pa mesto ustupimo prenemaganju u radosti…Reči: „oh…baš se radujem za tebe…“, dok se vrata za tom osobom ne zatvore. I posle komentar uz urnebesno prevrtanje očima: „Bože, gde će mi duša?“…i uz to komentar kako bolje da i ne kaže šta je toj duši bilo na pameti.
Imamo li mi ljudi, zaista, dušu? Ili se i tu, prenemažemo, kao da je imamo? Ima ljudi zlobnih, ima ljudi koji nisu takvi. Ime im ne znam. I opet, za zlo smo i ime nadenuli, a za dobro? Meni ne pada ništa prigodno na pamet.
No, ono odakle je u stvari ova moja maštarija krenula, jeste jedan običan, sveprisutan dogadjaj, pomalo dosadan i zamoran onima koje ne dotiče, ali ipak…Tu je. Jedna sitnica ili možda ipak, krupna stvar. Dok je bilo u toku samo naglabanje naveliko se pričalo o tome. Naveliko su se raspredale razne priče, izvodili tačni, manje tačni ili najviše, pogrešni zaključci. Pljuvalo se i hvalilo se, unapred. Dok je bilo, je li, samo u planu, visilo u vazduhu o nesigurnoj, nevidljivoj niti.  Sada je ta nit, nešto sigurnija, a tema je doživela svoje ostvarenje 1. septembra na stolovima djaka prvaka.

Udzbenici

Toliko spominjani, mistični, besplatni udžbenici. Koliko besplatni, kako besplatni, kome ih čuvati, kome ih vratiti? Hoće li tako ostati? Dakle, dok ih ne dobismo, pljuvali smo po svima koji su to i kako uopšte, zamislili…Pljuvali smo, onako delimično obavešteni. Sada smo, je li, malo više obavešteni. Knjige su tu gde jesu, u rukama naših mališana. I sada pričamo, malo manje grdimo, ali i dalje ne hvalimo. Zašto je to tako teško? Zašto reči mnogo lakše dolaze kada je potrebno iskazati nezadovoljstvo? Zašto jednostavno ne umemo reći: „Hvala za dobru ideju. Hvala što ste nam pomogli u velikom koraku u životu naše dece, pa tako i našem“?
Ja eto, sada to želim reći, pa makar mi se svi naglas smejali, takodje, rugali mi se. „Hvala što ste odvojili deo pažnje našoj deci. Hvala što ste ih obradovali prelepim udžbenicima na njihovim stolovima.“ Sa moje strane, ovo je iskreno. Moram priznati, u potpunosti nedorečena čitava situacija, ali…knjige su tu, pa sad, šta će biti, videćemo. Medjutim, gde bi nama, ljudima jel, bio kraj da i opet, nakon hvala, ne dodje ono ali…
Dakle, ja ću sada, opet, reći hvala, ali….o čemu ste mislili kada ste zadužili učitelje – učiteljice pomenutim udžbenicima u koje niko od vas, koji ste se to dogovorili, nije ni zavirio? Pitanje ostaje otvoreno, kako li ste uopšte zamislili da ove udžbenike vraćamo? Kako da ti prosvetni radnici odgovaraju za pomenute knjige u koje je neophodno svakodnevno (ako jel, ne idemo u školu samo da bi dobili opravdanu crtu…) pisati, crtati, poneke čak i seckati, lepiti i šta li već (pohvala za današnje izdavače, koji se prosto nadmeću čiji će biti lepši i zanimljiviji, neki čak i šalju knjige u rančevima…). Kako će ih vratiti? Ja sam, jel, pametno predložila na roditeljskom sastanku da organizujemo kolektivno druženje tamo negde u junu, trač party, pijanku, šta li već, uz brisanje knjiga i odvijanje ušiju sa istih…Naravno, dobih samo kisele osmehe i jedan iskren od učiteljice. Jer, šta sada ona treba da radi i kako da se ponaša?
Ako, kojim slučajem, neko dete ima potrebu da promeni školu iz nebitno kojih razloga, knjige, koje je sa ponosom primilo na prvi dan svoga školovanja, nema pravo da nosi sa sobom. Sve što je do tog dela školske godine radilo, puj pike ne važi. Mora da vrati poklon učiteljici. Ne zato što je to njen hir, nego zato što je zadužena za pomenuti broj mnogo puta pomenutih udžbenika. I šta onda….šta to dete tada treba da radi? Da piše molbu za nove knjige? Da kupi u sred školske godine nove knjige (ako se, jel, budu mogle nabaviti)….?
Ne znam, zanimljivo je to kako smo uleteli u taj nazovi projekat, koji u startu ima dobru ideju, ali veoma loše razradjenu. I…šta li oni misle, kako li će se neke naredne generacije dečice, koje jednako zaslužuju da dobiju nove udžbenike, obradovati kada ih na stolu dočekaju ishabane knjige, sa polurešenim zadacima, jer, da koliko žuljali, nećemo dovoljno ižuljati, da se prethodni odgovor ne da pročitati…Sada bi mogla da nastupi ona priča, nekada su se udžbenici nasledjivali…ali, sada nije nekada. Sva deca jednako zaslužuju. Ako je moje dete pre neki dan dobilo novu, na lepilo i hartiju mirisnu knjigu, sa još ne uvijenim koricama, zašto i neke naredne godine, neka druga deca, ne bi imala istu tu sreću?
Meni se sve čini, da će kraj ove priče biti ekologičan – reciklaža, čak, moguće je….da će neko od nas…jednoga dana odmotati rolnu toalet papira i videti da je 2+2=3 i nadati se da to nije iz udžbenika matematike na ime njegovog deteta…