Novopečeni izvidjač, nadam se da će se i dobro zapeći :)

…nemam vremena…postade to totalno otrcana fraza iz mojih usta. O tudjim ustima neću da sudim…Nemam pa nemam…a šta bi podrazumevalo da ga imam? I da ga imam, opet ga ne bih imala jer bih radila nešto što sam oduvek planirala da radim kada budem imala vremena…pa bi tako, isto to, imanje vremena opet preraslo u neimanje vremena.

…dakle…to me dovodi do činjenice da možda nesvesno ne želim da imam vremena za neke stvari, pa na taj način pravdam sebe sebi i sebe drugima. A što se pravdam, prvo – što se pravdam sebi? Drugo – što se pravdam drugima? Ne pravdam se, izgovaram to kao dobro jutro, dobar dan, laku noć i prijatno. To sam što sam, organizujem se kako najbolje umem i mogu i ne želim nikome da polažem računa zbog toga.

Elem…šta sam u stvari želela da kažem? E da…da odvojim vreme od neimanja vremena i da kažem – ode naš novopečeni izvidjač na put vozom do Beograda, sa rancem većim od njega a ni on više nije mali, sa sve nekom busolom oko vrata, čiju je upotrebu pokušao da mi (bezuspešno, naravno…) objasni, sa baterijskom lampom za koju smo na noge podigli pola uže i šire familije, sa sve maramom (žutom – makar i tom, kada više nema one crvene) koju smo nekako vezali oko vrata, u uniformi zelene, maslinaste boje izvidjača…ode, a iskreno, izgledao mi je kao lik iz crtanog filma onako na stanici, pokušavajući istu busolu još tamo upotrebiti, sav uspirlitan šta, kako, gde…sa kime će u šator, šta će raditi, kako će biti…

Za početak, morala sam ga upozoriti da se drži čvrsto kada bude ulazio u voz, da ga ne odnese ranac skroz! Već sam slikovito videla prizor kako stoji na poljančetu i torba ga vuče na ledja…a noge mu se koprcaju u vazduhu. Onda ga slikovito vidim onako finog kako nema gde u momentu da opere ruke kada dotakne nešto prljavo (turila mu vlažne maramice za prvu pomoć)…što se zubiju tiče – osećam da će se osećati kada stigne kući. O gaćama ne želim ni da mislim, posladoh ih za izvoz, valjda ih neće sve čiste i uvesti nazad. Čarape?! Ufff, samo da ne osetim njegov dolazak nazad, nego da me obaveste nekim drugim sredstvom komunikacije…Dimni signali od pasulja? Mož’ i to 😉

Brinem se, no iskreno – ne za njega nego za okolinu. Ne bih sad u detalje, reći ću samo jedno – pubertet i Kalimero. Ceo je svet nepravedan i on je u potpunosti neshvaćen.

Radujem se, sa druge strane…što sam stekla utisak da su ljudi sa kojima tamo boravi u društvu, ljudi puni razumevanja, neke staloženosti i neobične smirenosti na kojoj bih mogla da im iskreno pozavidim. Reče mi jedan čovek „…ne razumem ljude koji ga ne shvataju!“ Kako se samo posramljeno osećam, jer iskreno – ponekada ga ni ja ne shvatam. Greška, nije da ga ne shvatam – jednostavno, ponekada izgubim strpljenje, pa onda on za mene, pa onda odosmo u krug neshvatanja, svadje, povredjenih ponosa (šta će nam?!)…Radujem se, pošto se nadam da je pronašao sebe u ovom društvu, na žalost, malom ali odabranom, pozitivnom. I kada pitam: „..je li pametovao?“…pa dobijem skroman odgovor: „…nema toga kod nas…“, sve mi lepo oko srca, pa se pitam, nije li samo naš ponos odraslih taj koji čini da njegovo uplitanje nazivamo pametovanjem?

Nisam bila izvidjač, ne mogu da kažem da žalim. Bila sam veslač(ica). Znam šta znači imati pozitivno društvo u tim godinama, naročito ako se u školi ne osećamo dobro i nailazimo na zid neprihvatanja jer nismo isti kao svi. Baš zbog toga, pozdravljam ljude koji rade srcem, pomažući drugima, prenoseći im svoje znanje, bez očekivanja a sa ogromnim davanjem. Hvala im na tome, nevezano šta je to čime se bave…

Život u zgradi – deo drugi

Upržilo sunce jedan dan…(upržilo je više dana…doduše, pa sada odmara), 16.00h je taman otkucalo svoje, vreme je za polazak kući. Nazad, u svoj Home Sweet Home (izem li ga ako sam ja ovo dobro napisala)…upadam u našu velelepnu, još uvek, novu zgradu, ali više ne i pod garancijom. Neka muzika odzvanja hodnikom, da ne kažem – dere se i zavija…ne bih da uvredim ukus nam naše Predsednice Kućnog Saveta (ne interesuje me ako je ovo gramatički neispravno, njena titula ima da se poštuje!).
Šta sad, kada to drugi rade, onda treba lepo da se pokuca na vrata, zamoli cenjeni dušmanin da sa takvom tiranijom prestane. Ali kada je ona u pitanju, o čemu pričamo? Pa nećemo, nadam se, sada izostaviti prava koje njena gore pomenuta titula nosi sa sobom? Da sada ne ulazimo u detalje kako je do tog Visokog položaja došla, zbacujući sa vlasti jednog ravnopravnog stanara zgrade (ženski šovinista – nije mogla podneti da je muškarac na položaju u zgradi) i samoinicijativno se prihvatajući da obavlja dužnost predsednice (dosta bre više sa poštovanjem, sad skidamo rukavice…).
I…da nastavim, odvalila ti naša predsednica zgrade muziku do panja, otvorila vrata, da se luftira, jer ona je ipak ugrožena, (stanari na prizemlju nemaju terase, time su zakinuti i za kiseonik), pa nešto švrlja po stanu, sve dok ne iskoči iz istog (a naravno da joj je stan tik do ulaza, da bi bila u toku sa svim dešavanjima, kao portir u nekoj važnoj firmi) sa belim papirićem u ruci i velikim entuzijazmom da isti okači na oglasnu tablu (već korištenu u razne svrhe pomenute u Život u zgradi – deo prvi). Tekst – veoma pažljivo biran, sigurno je i kaficu srknula dok je to na papir stavila. Dakle, da sada ja ne pokušavam ovde da se bavim resavskom školom, jer ipak je ona truda u to uložila, lepo da ja postavim sliku, pa da imate prilike videti isti prizor kao i ja:
Pelene na tabliMislim, šta reći??? Gde ćete bolji sadržaj za oglasnu tablu, odmah na ulazu u zgradu, kao slika i prilika svim stanarima, i onima koji imaju veze sa doživljajem (ali su naravno počinitelji nepoznati) i onima koji su se ni krivi ni dužni našli na tabli u svojstvu nekog od komšija iz priče (jer samo taj ko je tu simpatičnu smicalicu uradio, zna da je baš on traženi i odgovorni  ).
Dakle, meni sada uopšte nije bilo jasno, da li je pelena i dalje kod komšije, ili je ispred zgrade, ko je kome gde i šta na kraju ostavio i odakle ko i šta treba da pokupi i imam li ja ikakve veze sa tim? Jer sad već, sumnjam i u sebe polagacko…Ja ipak…produžih dalje, ko veli, moji više pelene ne nose, pa čini mi se da nisam ja u pitanju.
Sad hvatam krivinu, kad ono, na vratima za dvorište, osvanuo dodatak na uredno odštampanoj molbi da se vrata zatvaraju, sa sve potpisanim hvala. Neko je smatrao da to nije dovoljno jasno, pa je narodski dodao objašnjenje. Pravo izpod „Zatvaraj vrata.“ ubacio je (mada mislim da je u pitanju – la i da je to baba iz prvog dela ove priče) „Muve ulaze“ i u nastavku, a tačno iznad „Hvala“ dodade „=zatvori vrata=“ !
E…sad već znam šta mi je činiti! Mislim da treba da zatvorim vrata, sad da li treba da pustim muve da na miru ulaze i da im se onda zahvalim, pa zatvorim vrata…ili samo treba da zatvorim vrata, što sam planirala i bez onog „sredinskog“ dodatka?
Ja svakako sva vrata koja otvorim, čim prodjem kroz otvor koji se tada napravi, odmah i zatvorim. Pa pošto nemam dovoljno prosvetljen mozak mi moj, nastaviću tako, kako sam radila i bez ovog natpisa…pa valjda neću pogrešiti.

Poruka na vratima

No, u svakom slučaju, ako i napravim bilo kakvu grešku, neki će to revnosni stanar primetiti i o tome me sigurno javno obavestiti, tako da…takve stvari ne moraju da me zabrinjavaju.
E sad….dalo bi se tu još svašta dodati, da ne kažem da je pred kraj dana, kada smo donosili neku policu i televizor težak kao tenk da nosiš (nisam ja nosila, ali momci su mi tako izgledali kada su stigli noseći ga peške sve do trećeg sprata bez lifta) predsednica kućnog saveta takodje pokazala kako je uvek prisutna i spremna da pomogne. Samo su je zamolili da se ne pridržava pomenutog sadržaja papira (ne onog sa pelenama), znači, zamolili su je da vrata ne zatvara. Paffff, dok oni odoše do auta da pokupe teret i popnu se sa njim do ulaska u zgradu, ona je već ista zalupila pravo njima pred nos i još ih gleda iznutra. Pa valjda je imala nesretno detinjstvo, pa je osetila da je ovo bio pravi momenat da to nadoknadi!??? Za ovo, nemam dokaza, ni fotografija, jer im je, kako se sećaju, pao mrak na oči!!!
Neću napisati nastavak sledi, kako to obično biva….ali prosto sumnjam da materijala neće biti….

E dosta više sa tim plastikanerima!!!

Visa karticaHajde da me neko uputi…imam problem…nisam sigurna da li sam dobro upoznata, ali čini mi se da su VISA kartice platežno sredstvo, ne govorim u svetu, nego naravno kod nas, u Srbiji. Moram da proverim, jer znate…kod nas ništa nije kao u svetu,…pošto mi nismo svet…mi smo, je li…sami svoji. Pitam, jer od kada su se pojavile, sve mi je to nešto sumnjivo.
Da sada ne promovišem ni jednu od sedamnaest hiljada banaka u Subotici koje pojedoše naš Korzo, pa šire u centar, a bogami i dalje odatle….još kada je medju prvima jedna banka iz zemlje koja naročito voli da istakne izgovor slova rrrrrrr, zakoracila u naš grad, hrabro sam i sa puno isčekivanja naručila kod njih neko plastično parče dimenzija za stati u novčanik, sa kojim su mi rekli da na pojedinim mestima mogu plaćati. Čak mi i spisak takvih objekata dadoše sa osmehom i velikim optimizmom da će se isti spisak uredno dopunjavati.
Dobro sad, ajde, nema veze što baš nisu ažurirali spisak, važno je da se zaista pojavljivao sve veći broj vlasnika hrabrih da naplate svoju robu i usluge gurajući plastiku u neki razrez, pa sad jel’ uspeo prolet kroz isti ili nije, zavisilo je od „motorike“ prstiju, a bogami i šake, prodavačice koja se latila tog zahtevnog posla.
Pa još kada se i u našem tadašnjem naselju nam, zamalo pa seoskom, na putu izmedju Subotice i Palića, pojavio STR sa sve tim uredjajem (sad sam pametnija – POS terminal bi bio naziv te čudotvorne mašine) mojoj ushićenosti nije bilo kraja. Problem je nastao kada sam shvatila (ima tome verovatno nekih pet godina) da jedino ja i možda pojedinci sa iste adrese, hoćemo da nam se kartica provlači kroz razrez (POS terminala, naravno). E onda mi je sinulo zašto se sve prodavačice razbeže sa blagajne kada me vide da ulazim u prodavnicu sa ciljem da kupim, a i pošteno platim ono što uguram u korpu. Pri tome sam morala uvek da najavim da ću koristiti predmet ove diskusije, iliti plastikanera, kao sredstvo plaćanja, kako one u trgovačkom zanosu ne bi veoma hitro lupile sumu i da im ona fioka sa parama ne uskoči u krilo previše rano. I tako…uglavnom mi je uspevalo da im na vreme taj doživljaj najavim…a ponekada i ne…Ali na kraju krajeva, da li je to moja obaveza, ili je moja obaveza samo da platim što sam uzela?
Jednom prilikom, nije mi ni pamet bila dovoljno brza, a ni jezik nije iskočio brže od pameti, pa sam opušteno stajala kraj kase, još opuštenije izvukla visu i pružila je prodavačica. Jeeee, koja je paljba tada nastupila, krenuvši od gadnog pogleda (koji mogu podneti, često me ljudi tako gledaju, sad il’ sam ja jako gadna, il’ ponekada  imaju problem sa mnom…)pa dalje ka podizanju tona na kupca koji je uvek u pravu (jeste…da…baš…), ka prebacivanju kako nisam najavila plaćanje na drugi način a ne gotovinom (kao da podižem stotine hiljada evrića iz banke), pa kako ona sada ne zna šta da radi, pa kako to treba stornirati, pa šta će ona sad…i tako redom. Rekoh joj, vidi ovako, uopšte me ne zanima tvoj problem, ja keša nemam, pokriće na kartici imam, piše da je primate u prodavnici, vidim POS terminal (da se malo razbacujemo izrazima) vam nije pokvaren, ti si trgovac ja kupac, ti treba da znaš svoj posao, ja tvoj ne moram da znam. Reši kako znaš i umeš. Meni sve  što je u korpi treba i hoću to da platim, ne da ukradem. Dakle…rešavaj. Šta je radila? Stornirala je…e baš me briga kako će objasniti gazdarici storno i šta me briga što lupa brže od pameti.
Ima onih kojima to nije predstavljalo problem, ali nikako da nabodu kako treba provući, pa vuče polako, pa vuče brzo, pa malo zameša, pa ništa ne uspeva. Onda u pomoć zove iskusniju koleginicu, provlačila sigurno i pedeset puta. Ova uzima problem u svoje ruke i uspešno ga rešava. Naravno, onda upućuje mladju i neiskusnu koleginicu kako treba da se kreće kroz već pomenuti razrez na već pomenutom uredjaju. Eh da…i obe me gledaju kao državnog neprijatelja broj jedan!
Znači, …i taj je deo nevolje zvane kupac sa visa karticom prošao, sve dok se ne oglasi ono čudo sa pištućim zvukom i porukom kako transakcija nije uspela…jooooo, zaboravile su javiti gazdarici da ne telefonira, da se skine sa hot lajna, iliti da oslobodi jedinu telefonsku liniju u te svrhe (ko je još mislio da će zaista biti problematičnih koji će želeti na taj način da plaćaju…?!) Malo sad već kvrckam prstima o šta stignem, malo nervozno, ali ne dam se…i gazdarica se skida…sa telefonske linije…idemo dalje, u avanturu naplate jednog belog hleba, dva mleka i pavlake…opet se oglašava ono čudo…transakcija nije uspela, molim, pokušajte ponovo….ne oseća se baš dah strpljenja u STR-u 20 m2 sa magacinskim prostorom zajedno…I onda, ajmo Jovo nanovo, sem gazdarice, uklavirila je da važna ogovaranja ostavi za kasnije. Sledeća poruka…kartica odbijena, mrki pogled obe, za svaku pohvalu, trgovkinje! Ja stojim, ne mičem se, hladnokrvno odgovaram, kartica ima pokriće, izvol’te ponovo. Nisam došla u radnju bez para, sad jesul’ papirne, il’ plastične, šta vas briga! Jeeee, prošla je, sad ona iskusna objašnjava onoj neiskusnoj gde, koliko i šta trebam potpisati, pa gde šta ona da upiše, pa procedura kome koji papirić i zahvalan pogled što mi najzad vide ledja!!!
To je bilo pre nekih već „ošacovanih“ pet godina, danas su problemi preopterećene telefonske veze (neka me neko ispravi ako je ovo loš termin), loše telefonske veze (isto molim za ispravku ako treba), šta ja znam šta sve još, pa onda i po pola sata (a možda i više) na svim kasama u gradu stoji po jedan nemoguć kupac koji je želeo da uredno plati sredstvom plaćanja – visa karticom! Ne znam kako ostali, ja više nemam volje čekati, i nemam volje da me svi kupci u prodavnici gledaju kao lopova, jednostavno ostavim kesu na kasi, možda se zahvalim na saradnji (ako sam dobre volje), i produžim dalje.
Sutradan, naravno, ponovo dodjem sa namerom da platim plastikanerom i tako ću i svaki naredni dan….pa taman glavom kroz zid prošla!!!

Besplatni udžbenici za djake prvake

knjige1Bilo jednom, nekada davno, sad neki bi rekli…na Divljem Zapadu. Nije to bio Divlji Zapad, bila je to neka država koje više nema. Sad, da ne ulazimo u detalje i političke rasprave u koje se apsolutno ne razumem, suština je da je nekima žao što je više nema i od blata bi je pravili, a drugi se raduju novonastaloj situaciji, koja, nije da je baš i sasvim jasna.
Dakle, u toj nekoj državi, koje više nema, jednako se išlo u školu i jednako je školovanje bilo „besplatno“. Sad, šta vas briga šta ko smatra besplatnim. Uglavnom, u toj nekadašnjoj školi, sećam se, a verujem i drugi će podeliti sećanja sa mnom, imali smo udžbenike, a bogami i sveske, učiteljice i učitelje, mali i veliki odmor, nastavnike i nastavnice, a ko je dalje dogurao, bogami i profesore. Imali smo ukore, imali smo petice, nagrade i već sve po zaslugama. Znači, imali smo sve što i deca danas imaju.
I kako to, sada, kada se osvrnemo i pogledamo u tu istu školu, nakon izvesnog broja godina, više ne umemo da je prepoznamo? Nije da se ona nešto naročito naružila spolja, naprotiv, bilo je tu raznih donacija i uredjivanja, nabavke opreme za kabinete, što mi ni sanjati nismo mogli, doterivanja bašti i tako redom. Ali, nešto se ipak desilo.
Ne želim dirati učitelje i i ostalo nastavno osoblje. Naprotiv, ma koliko ih neki grdili i bili nezadovoljni, ja (kao majka desetogodišnjaka sa namerom da uredno završi treći razred osnovne škole, i sedmogodišnjaka koji još ne zna šta ga u septembru čeka (prvi razred, barem to je sigurno)) mogu reći da sam naišla na izuzetno susretljive prosvetne radnike, psihologe, pedagoge. Ali, to naravno nije priča koju bih želela utisnuti u jedan pasos, jer zaslužuje mnogo više, upravo radi njihovog uloženog truda, razumevanja i angažovanja.
Ono što mene u ovom periodu iznenadjuje, i nemojte me osuditi, ono što ne razumem, jesu udžbenici.
Dakle, kada smo mi išli u školu (da napomenem, tada sam se ježila kada čujem ovu rečenicu i na onu koja ide iza toga, videćeš ti kada dodješ u ove godine…) ako me memorija moja ne izdaje (valjda je još upotrebljiva nakon 32 godine), svi smo imali iste udžbenike. Ne mislim, naravno, samo u okviru razreda. Mislim barem na široj teritoriji kao n.pr. barem u opštinama, da ne kažem pokrajinama i republikama.
U današnje vreme, situacija je malo drugačija, što naravno, ne mora uvek značiti i lošija. Postoji mnogo veći broj izdavača, veći izbor knjiga, različiti pogledi na to kako će deci dolazak u školu pasti lakše, a učenje jednostavnije i razumljivije. Primenjuju se tu i različite metode predavanja, za neke se pokazalo uspešnije, a od nekih se odustalo, jer…ipak, škola nije igra, pa se ipak ne može kroz igru i učiti, sa čime se ja slažem. Obaveze se moraju prihvatiti i odgovornosti naučiti. Odabir udžbenika prepušten je slobodnoj proceni učitelja, naravno, uz dogovor sa ostalim učiteljima unutar škole, konsultacije i ostalo što već dovodi do pravog izbora.
Takav način školovanja ja pozdravljam, jer moram priznati da su udžbenici mnogo zanimljiviji (gledano iz ugla nekoga ko je završio školu, verujem, djacima, ni jedan, uz sav trud učitelja, ne može da bude dovoljno zanimljiv), mnogo kvalitetniji i oku lepši, nego što su bili tada, kada si pokušao gumicom izbrisati svoju žvrljotinu sa knjige, a završio sa intenzivnim cepanjem knjige na tom istom mestu.
Medjutim, sada se tu ubacuje, država nam naša velikodušna, sa idejom da svi djaci prvaci dobiju besplatne udžbenike. Nema šta, gest izuzetan, novčana sredstva u to ime izdvojena, sada da se tu ne razbacujemo ciframa, jer nas ni ne zanimaju, jer je besplatno…(na stranu šta će još nekom zahvaljujući toj cifri naknadno biti besplatno, a pri tome ne govorimo o udžbenicima), utvrdjena je i šira lista besplatnih udžbenika za obavezne predmete. Sad je još ostalo da učitelji utvrde definitivan komplet udžbenika za 80.000 djaka prvaka školske 2009/2010. godine. Bilo je tu govorkanja, u stvari ozbiljnijih priča, da će udžbenici biti nešto kao na revers, što bi značilo, besplatni jesu, ali se moraju vratiti, pa još i neoštećeni. Čini mi se, to je podiglo blagu graju i prašinu protesta, jer, pojasnite mi ako ja to dobro ne razumem, kako jedan djak prvak da vrati knjigu neoštećenu?!!!! Pri tome, zaboravila sam napomenuti, oštećenjem se smatra bilo kakav vid pisanja u nju. Znači, ne žvrljotine, ne piskaranje imena, nego i popunjavanje. Sad…da su to štreberski užbenici kao nekada u koje se samo buljili i pokušavali nešto zapamtiti, možda bih i razumela,…donekle. Ali, taman sada, kada su udžbenici poprimili u mnogome drugačiju funkciju, gde djak uz predavanje rešava i zadatke u knjizi, dopunjuje rečenice, aktivno učestvuje u nastavi…oni smisliše da im to onemoguće. I kakav još uz to stres nameću detetu sa odmah izazvanom averzijom prema knjizi koju tek treba da prihvate i dožive kao prijatelja?!!!
No, nakon slegnute prašine, postignut je i dogovor kako to uvek, naravno, i biva u našoje državici, koji glasi ovako (moram citirati, pošto nisam sigurna da razumem): „Ministar je rekao i da se neće vraćati knjige koje se popunjavaju u toku nastave, ali da će roditelji morati da plate udžbenik koje je njihovo dete oštetilo.“
Dakle, nije da sam ekstra visoko obrazovana, čak, … stigla sam samo do (i završila, vaoooo) srednjeg nivoa obrazovanja, ali moram priznati, mislila sam da što pročitam, to razumem. Bojim se, ovo ne razumem. Ako pomenute udžbenike nećemo vraćati, zašto ćemo onda plaćati ako se oštete? Ili se misli na udžbenike koji se ne popunjavaju, ako takvih ima? Meni sve liči na to, da će odabrati što više takvih, jer recite vi meni, koje malo dete neće barem malo švrljati po novoj knjizi? Pa ko tome još može odoleti? I tako, onda će lepo, deo besplatnih udžbenika, računajući na saradnju sedmogodišnjaka, država ipak uspešno naplatiti.
Dakle, nemojte me pogrešno shvatiti, podržavam akciju, i svaka čast, ali kada ja nešto poklanjam, onda ne poklanjam sa rečima: „E ako slomiješ tu vazu koju sam ti poklonila, izvini, ali moraćeš da mi je platiš.“

Život u zgradi

Uf! Iz susednog je stana zamalo poletela šerpa! A ja sam mislila da takve ideje samo meni padaju na pamet. Čuje se urnebesna vika, dok ja „idilično“ pokušavam sebi dočarati rajsku plažu na naših 2 metra kvadratna terase.

Ta buka baš pomaže! Pokušaću je pretvoriti u hor zrikavaca, sa neke mirisne planine kraj mora, a miris borove šume, pomešan sa isparavanjem soli iz te ogromne vode zvane pomenutim morem, pokušaću da načinim od mirisa umorenog (barem mislim da se tako kaže) ulja, rasutog po pruzi, baš tu…u blizini.

Za ugodan život, potrebno je mnogo toga, a jedna od manje važnih, zašto bi i bila…, je mesto stanovanja…misliš, baš ti je svejedno, to malo vremena što provedeš u svome kutku, koji uz to zoveš dom, nije ti važno gde je, važno je da si kući, da se opuštaš na svom terenu.

Ih…nije važno…naravno da nije…sve dok imaš ljubazne komšije u english fazonu, koji ljubazno govore „Dobro jutro, komšinice. Lepo vreme…lepo, da…“. Sve dok imaš mesta za parking…“Izvolite, komšinice, evo…malo ćemo se stisnuti…nema šta…“(jaoooo, ova opet viče, sad se već brinem da će biti i veće štete!!)…što bi rekli stari ljudi „Kad čeljad nije besna, ni kuća nije tesna“. Sve dok su kontejneri poluprazni…i dok nije toplo vreme, i dok mirisi raznih, dobro uspelih jela (da ne uvredimo dobre domaćice, koje se bave sportom zvanim kuvanje), ali bačenih, jer je bila loša procena potrebne količine.

Ne, nije baš ni važno mesto stanovanja, sve dok ne osvane oglasna tabla, i na njoj razne zanimljivosti…

Naravno da izbor mesta stanovanja i nije tako bitan, zar ne?

Ali, onda dodje veče, i malo pripiti (ali naravno, ljubazni)komšija, pokušava, za sada, ući barem u zgradu. Vrata je naciljao, i rupu za ključeve je, doduše…i…ne bi to ni bio takav problem, da je brava ispravna (jer…ipak…to je novogradnja…znate ono…sve pod garancijom…sve novo…sve super!) I tako…nacilja ti moj komšija bravu, medjutim,…ništa! I tu mu u pomoć priskače supruga, neću reći sa brda sišla, jer ne želim da uvredim drage mi koze…koja se uredno javlja na interfon svom dragom, šta ima veze, pripitom suprugu, uz tekst „Ali ja nemam ključ!“ …alo, bre!!!…o čemu govorimo???…oni dugmići kraj slušalice su za igranje tetrisa, samo nedostaje ekran…ali uz njenu inteligenciju, sigurna sam da će se snaći i bez njega!

I…šta bi jedna zgrada bila, bez revnosnog predsednika kućnog saveta…Stoji ti, dakle, naša predsednica, sa druge strane vrata (a šta mislite odakle uopšte znam priču?) i uopšte ne uspeva doći do izražaja!? Suprug, opet, onako pijan i sav usrećen što mu žena igra tetris sa interfonom, odluči da upotrebi silu, i svojoj ogromnoj masi da ubrzanje pravo ka vratima!

I…uspešno prodire u zgradu! Srećom, naša ti se predsednica tu uspe skloniti, ali za dlaku! Odjuri on svojoj draganoj i ostavi vrata razvaljena.

Sledećeg jutra (sreća, pa smo od četrdeset i kusur stanova uspeli sakupiti para za oglasno parče plute), osvane na istoj pluti, kako bi bilo dobro prikupiti malo para da se poprave vrata. Jer…zaboravih napomenuti da pomenuti, sladunjavi bračni par boravi u stanu u svojstvu podstanara, i kao takve, baš ih mnogo i ne dotiče što je tamo neki ludak (bože…pa on nikada ne bi…a i zaboravio je šta je u zadnjih nedelju dana bilo, čim se malo otreznio…)razvalio vrata. Šta, kada se sve dobro izlomi…lako će oni naći neki drugi stan i neku normalnu zgradu, a ne tu neke primitivce, što koriste dugmiće za otključavanje zgrade.

Ne, zaista, nije baš važno odabrati dobro mesto stanovanja.

________________

Išla ja tako, vozila se, pardon, par dana biciklom na posao. Hrabro i veoma sportski nastrojeno i za svaku pohvalu, zar ne? To je učinilo da moj jugić mora biti parkiran, tih istih, nekoliko dana, na jednom mestu. Nisam znala, nisam ni sanjala da će to od mene načiniti onog istog, užasnog, dopisnika preko oglasne table, kojih sam se oduvek gnušala (punih tri meseca sam odolevala iskušenju da se uključim!).

Ne, nisam ni mislila da ću morati okačiti poruku sledećeg tipa:

„Poštovane komšije,

Unapred molim sve stanare da se ne ljute što im oduzimam dragoceno vreme. Naime, ovo se odnosi samo na pojedinca koji je pokušao da ostvari neki vid komunikacije preko prozora vozila reg.ozn. SU ***-**, prolivajući tečnost neutvrdjenog sastava sa prednje i zadnje strane istog.

Dakle, obraćam se tom pojedincu (a ako je običan prolaznik, onda ovo nikoga ne povredjuje) koji je nešto pokušao da kaže tim gestom, a ja zaista ne razumem šta.

Jedino što je taj, pomenuti auto učinio, je da je bio uredno parkiran na mestu koje deluje kao parking mesto, pokraj ulaza u dvorište. Nisam primetila da je na tom mestu napisano da je rezervisano, kao ni razlog zašto bi nekome, na tom mestu, taj nedužni automobil smetao. Prolaz za pešake je takodje bio prohodan…

Elem, smatram da ni vozač iliti vozačica pomenutog vozila nije učinila nikome u zgradi ništa loše, barem u takva dela nije upućena. Zato, da obavestim tog pojedinca, stakla su uredno oprana (doduše nije ceo auto, što se nadam da mi taj pojedinac neće zameriti…)te bih molila da pokušamo ostvariti kontakt na neki drugi, razumniji način, kao n.pr. preko iste ove oglasne table ili tipa „Komšinice, izvinite, ali meni zaista smeta što ste uradili to i to…“

Dakle, dragi pojedinče, zaista nisam razumela poruku koju je nosila tečnost zamuljavši prozore jugića, te iskreno molim za objašnjenje, možda jednostavno nisam dorasla tom nivou razgovora.

jugić

U potpisu, vozač SU ***-**, komšinica iz stana br. 16, Sanja

P.S: još jednom molim za izvinjenje sve na koje se ovo ne odnosi „

Veoma kulturno, zar ne? Nadasve prefinjenjo i ni malo sarkastično…

Stajalo je to tako, nekoliko dana, uredno, na onoj plutanoj tabli i na ponos onome ko je to napisao…i već, mislila sam, džabe, nema tu razgovora, kad onda, ugledah papirić u svom poštanskom sandučetu. Hrabra baba, iz stana broj četiri sa pogledom na parking gde je čitava 2-3 dana stajao moj jugić, veoma uspešno, naravno anonimno, ubacila je svoj odgovor, i tako je otpočelo naše ljubazno, komšijsko druženje. Njen ljubazan odgovor glasio je ovako:

„ISPOD PROZORA MOGA STANA NE PARKIRAJ! NEĆU DOZVOLITI DA UDIŠEM BENZIN JOŠ I NOĆU! PARKING IMA U DVORIŠTU ISPRED ZGRADE I GARAŽA! IZVOLI I DRŽI SE KULTURE STANOVANJA. INAČE SLEDI PAUK!“

(nisam joj rekla da vozim na gas, benzin je skuplji)

Nisam odolela, i kao svaki ljubazan činioc srećnog komšiluka, još jednom, pristupila sam akciji kačenja papira čiodama na oglasnu tablu (mora joj se dati neka funkcija…):

„Poštovani komšija, komšinice,

Ispoštovaću vašu ljubaznu molbu da se ubuduće ne parkiram ispod vašeg prozora, kako ne biste udisali miris benzina. Oprostite ako sam svojim nadasve nekulturnim ponašanjem ugrozila vaše zdravlje.

Ja, naravno, nemam parking mesto u dvorištu, a ponekada ponestane prostora ispred zgrade, pa mi je ovo (i dalje tvrdim parking mesto) delovalo kao mnogo logičnije rešenje, nego da parkiram auto u centru grada. Nema potrebe za paucima i ostalim gamadima, trudiću se da se lepo ponašam i da očuvam kulturu stanovanja.

Sa poštovanjem,

Vaša komšinica Sanja.

P.S: nadam se da ćemo nastaviti ovakvu vrstu komunikacije, mnogo je prijatnija nego ona prethodna…

Još jednom, srdačan pozdrav,

Sanja.

Ipak…kako je sve završilo? Ispostavilo se da anonimna bakica jako dobro poznaje mog oca (mali je svet, zar ne?) i da ga je u više navrata zvala da ispiju kaficu uz prijatan razgovor.

Ovoga puta, on je taj poziv prihvatio, samo…nisam sigurna da je razgovor baš bio prijatan, a nisam ni sigurna da je dobio kafu…nema veze…skuvala bih mu je ja…samo da nije tako žurno otišao…

[album: http://www.subotica.in.rs/wp-content/plugins/dm-albums/dm-albums.php?currdir=/album/mangup/Yugo/]