Umetnost slušanja

Situacija br: 1

Stoje dve mamice ispred škole, nisam mogla a da ne načujem razgovor:

Prva: “Onda, idete na ekskurziju (idete podrazumeva da li će pustiti dete)”?
Druga: “Pa…ne, možda sledeće godine”
Prva: “Moj je još letos išao šest dana sa trenerom. I pre toga sam ga puštala. I moj je,…I moj će…I ja to tako radim i tako je dobro!”
Druga: ””

Situacija br: 2

Prijateljica prva: “E…znaš kako ja baš ne pričam puno o klopi, no juče sam zaista napravila tako ukusan kolač. Pravila sam ga na taj i taj način i da znaš, baš mi je lepo uspeo.”
Druga, “iskusna”, prijateljica: “Ma ja to ne pravim tako, ja ti to tako i tako i samo tako je dobro. Hoćeš da ti dam recept?” …i…već ga daje “neiskusnoj”.

Opet, Druga, “iskusna”, prijateljica: “E juče sam pravila odličan specijalitet, evo odštampala sam vam svima pa pravite”.
Ostale prijateljice: “Hvala”.

Situacija br: 3

Dugogodišnja drugarica prva: “Ćao, tako se retko vidjamo, kako su tvoji, kako si ti?”
Dugogodišnja drugarica druga: “Ma znaš, ne pitaj. No, mene nešto zavrće ovde ispod rebaraca, a juče sam dobila, pa me baš muči, izgubila sam 8 dcl krvi crvenkasto – smedjkaste boje, nijanse bliže braon…baš me brine. A mama mi je operisana, pa se brinem, pa da ne detaljišem ali…bilo je totototoito, tata je još loše, borimo se sa njim. A moje je dete fantastično, pravi primer dobrog djaka, dobrog deteta, odlično na svim poljima. Nego, izvini…moram da žurim, posao zove…”.
Dugogodišnja drugarica prva: “Da, naravno, hvala na pitanju, meni je sve ok i nemam ništa novo i ništa me ne boli i moji su super i deca su mi dobro i dragi mi je dobro”…u medjuvremenu…druga je već zauzeta prevrtanjem raznih “bitnih” papira komada mnogo…

***

Umemo li mi da slušamo? Ili smo toliko opsednuti sobom samima da ni ne primećujemo da su nekome zastale reči u grlu, koje je od srca želeo podeliti sa nama? Lako je pričati i lako je stajati i pretvarati se da slušamo. A čujemo li nešto? Čujemo li one koji su kraj nas? Čujemo li bol u neizrečenim rečima ili pritajenu sreću koju neko tiho, nenametljivo želi da podeli sa nama? Čujemo li mi uopšte i sebe same ili samo pričamo o sebi?

Nekoliko sam se puta u životu opekla i shvatila – ne pričam više mnogo o svojim osećanjima ljudima koji me okružuju, sem počastvovanim izuzecima, koji su svojim umećem slušanja zaslužili da podelim to sa njima. Pregršt emocija izgubilo je svoju snagu, jačinu, onog momenta kada su bile izrečene pogrešnim ljudima, onima koji su uspeli da iscede život iz njih, okrenuvši glavu baš u pravom momentu – onda kada je bila potrebna podrška.

Ljudi slušaju – dok vide da će od toga imati temu za razglabanje kada izadjemo iz prostorije. Ili – slušaju kada osete da će se na zadatu temu moći nadovezati svojim JA i svojim JA TO TAKO i svojim JA TO NIKADA NE BIH TAKO, pri tome ne čuvši ništa od onoga što ste vi u biti zaista rekli.

Duše slušaju – kada osete tudju dušu. Duše dele emocije, kada su im srca velika. Ljudi koji imaju dušu umeju da slušaju i ljudi koji slušaju umeju da pronadju one koji će ih slušati, umeju da podele i ono što osećaju, tiho…mirno a tako srdačno.

Mislila sam, da bi te ljudi čuli, treba ti prvo njih da čuješ. Čula sam ih. Potom, kada sam osećala da želim svoju bol da podelim sa njima, podelila sam. Čuli su me, navodno. Onda je na red stigla sreća…za moju sreću…ti ljudi, sa kojima sam podelila bol…nisu imali vremena.

Jednostavno…ima dana kada ljudi, ljudska bića, jednostavno…ne mogu da nadju vremena da podele radost tudje sreće…nije to…da su se radovali njihovoj tuzi, no…nisu bili ni ushićeni  zbog njihovog osmeha na licu…

Utisak

Pravi prijateljiŠta se dešava kada se nekoliko tvojih reči gubi u moru reči tvog sagovronika? Šta se dešava kada tvoje reči naidju na zid samozadovoljnih ljudi željnih slušača? Šta se dešava kada tvoje reči ne nadju toplo krilo u razgovoru sa prijateljem? Da li nam je on i dalje prijatelj i bio li je?
Možda i jeste, sigurno da jeste. Ali, pomalo nagluv. Prijatelj koji čuje sebe, svoju nevolju, svoju sreću, ali gluv je za tvoje sve. Prijatelj koji će rado sa tobom podeliti i svoju glavobolju, do u detalje, ali neće pitati odakle tebi taj osmeh na usnama. Takav prijatelj priča, priča, priča…u toj svojoj priči ne čuje tvoju tišinu i tvoj pozdrav na odlasku ili je možda ostao zatečen bojom tvog glasa koja je do tada teško imala prilike doći do izražaja. Takav prijatelj nije pravi prijatelj. Prijatelj je iz navike. Navike i potrebe da ga neko sluša. Takav će prijatelj saslušati možda jednu tvoju rečenicu i na nju se nadovezati svojim sličnim nastavkom, pronašavši sebe (zasigurno) u nekoj od reči koje su pukim slučajem uspele biti dovoljno glasne. Takav prijatelj – koji prijatelj?!!!