Džepno izdanje karikature života – uvod

Počelo je nekim neobičnim plačem, kao prigušenim ali ipak, prodornim. Kako i ne bi…kada je dete odlučilo na svet doći u nedelju, pa još na materice, pa još u 12.15 h, taman na ručak (ne bi me čudilo da je to bio plač mame (plač u vidu glasa razuma – šta li je to donela na svet… – no, još je bilo rano za to…)). Pri tome…nije ni moglo kao sav normalan svet da se rodi normalno. Ne…moralo je već tada da zaplete sve konce, šparge, vrpce…šta se već našlo pri ruci. Odmah…dva puta sebi oko vrata, svet baš nije delovao obećavajuće, pa ko veli…da se ’besi na vreme. Plus, deralo bi se ali i dalje ne ide kako valja. No…iz nekog kasnijeg ugla gledanje, možda je baš tako bilo kako valja. Sve svoje zašto ima zato. Jezik prilepljen za dole. Ne mož’ … ne mrda, samo lopata bezveze, ograničenim kretnjama zbog tamo neke kožurice, čega li već, što je naraslo do vrha laprdajućeg mišića u usnoj šupljini (tada još nosna nije bila toliko razvijena)…
Prvo mišljenje lekara – ništa strašno, lakša govorna mana. Drugo mišljenje – treba seći! Roditelji se odlučuju na kardinalnu grešku – poslušati drugo mišljenje. Lekar – reže, više nego što treba, što dovodi do urnebesne vike koja se čuje sa sedmog sprata pa do prizemlja bolnice. Već tada trebalo je da znaju, taj će im potez biti skupo naplaćen u budućnosti. Sa razlogom je Majka Priroda želela držati taj mišić pod kontrolom…No, eto šta se dešava kada želimo da joj kontriramo. Od toga dana, taj mišić nije prestajao da batrga…a sve u nekom grču, strahu, da se ne zalepi ponovo…

Nastaviće se…