Onaj što ti kaže kojim putem da voziš i kad (sad) da skreneš

Kokica za volanom…nije da sad moram detaljisati – navigacija, GPS, ili pak zajedno – u duetu, ili ako predjete granu – navoditelj kojom cestom bi bilo točno upravljati onim što se kotrlja na četiri (može i manje) gumom obložena metalna…blablabla…ko razume, shvatio je 🙂 .
Dakle, navigacija ili pametan mali uredjaj, gde ti cura ili dečko, sad već ko kako voli, kaže vozi tamo i tamo, toliko kilometara, za toliko metara skreni desno ili levo, a može i nastavi pravo…pa tako sve do željenog odredišta, obeleženih poput cilja na trkama formule 1.
Kad ga se dočepaš (cilja)…totalno si sretan što te mali nije nasamario i naveo da zamalo upadneš u rečicu, jer put postoji…samo da se vrati skela sa druge obale…(iz iskustva u familiji)!
Fantastična stvar. Moj prikaz ove spravice je naravno totalno laički, jer govorim isključivo kao „krajnji korisnik“, verujem (čak sigurno) da bi Mangup bio merodavniji da piše na ovu temu…ali, u medjuvremenu, ja ću samo linkovati po neki sajt, ako ne dobijem po prstima, od istog, gore pomenutog, Mangupa 🙂 .
Odličan drug na drumu! Samo me nemojte pitati kojim smo putem išli na more, je li preko ovog naselja ili onog, gde smo skrenuli sa onog auto – puta,  kad ne znam ni da smo se uopšte popeli na auto – put?!!!
Znam preko koje smo granice prešli, to je istina, jes da sam carinike zaobišla u velikom luku, sad jesu li trčali za nama ili pisali poternicu, nemam pojma, ja ih ni videla nisam!!! Takodje znam preko koje smo se granice vratili, jer nam je carinik mahao iz metalne neke konzerve, a i ja njemu, naravno…Sreća naša da ne završismo iza rešetaka!
Da ne skrenem sa teme (nemam navigaciju uz sebe, pa mi se dešava), sem što je fantastična stvar i odličan drug na drumu, takodje je i odličan zatupljivač mozga ili ono što je od njega ostalo nakon početka masovne upotrebe mobilnih telefona. Moram priznati, ne znam ni svoje dece broj telefona napamet, a pametnica ga nije ni na kakvo parče papira, salvete ili makar korištene maramice upisala. Tako da…ako izgubim mobilni, ne znam ko će mi biti u pomoći!!!
Htedoh reći – nemam pojma da ponovim relaciju kuda smo išli. Pre nego što smo krenuli, moj je tata, četrdeset i kusur godina, da ne kažem pedeset, profesionalni vozač pa još i u penziji, prostro (sad jel ovo ispravan izraz ili nije ne znam, ali on je to uradio) mapu Hrvatske i okoline i marljivo se trudio da nam iscrta kuda da idemo i naglasi da ćemo u Somboru sigurno tu i tu zalutati (iskustvo potvrdjeno pre par godina, sa velikim šansama da se uvek ponavlja). Pa se svojski potrudio da nadje i noviji put, brži i bolji. Naravno pažljivo smo ga saslušali (ali ja ništa nisam zapamtila!!!)poneli mapu i zaboravili je otvoriti do mora. Ovaj mu sitan detalj, naravno, nećemo otkriti. Šta je tehnika?! Ma…čudo jedno!!! Ljudi su škole učili – svaka im čast, godina pamtili ulice, puteve, prečice i ostalo, da bi mi, današnji mnogo razmaženi svet, uključili jedno puce (čitaj dugme) i da nam tamo od nekud neki glas govori šta da radimo…a mi mu uz to još i verujemo i prepustimo se u potpunosti. Ha, alaj bi nam zanimljivo bilo, da je spravica otkazala saradnju,…možda bi se družili sa kozama?!!!
Sve u svemu, svaka preporuka, ko god planira ići na duže (ne atletske) staze, da nabavi suvozača nalik ovom, samo neka gleda da bude svežije generacije, sa apdejtovanim (Vuk) mozgom, da ne bi vozili po njivama (da sad opet ne napominjem – iskustvo iz familije)(morate priznati – zanimljive)!
E da…i nismo zalutali u Somboru!!!

U isčekivanju…potraga za slanom vodom!

…inače mama…još malo pa idemo na more…inače mama…još koliko dana do mora? Ufff, šta je sa tom decom i morem? Da, da, da…šta je sa decom i morem…ne zna se ko je gori. Juče smo bili do našeg najultramegagigapopularnijeg marketa (nije da su baš ekstra giga u našoj nam Subotici) i sve nešto kao idemo da spiskamo novce na „sitne“ potrepštine za dečiji rodjendan (deca jesu sitna, ali potrepštine…), kao ono…staložena i veoma praktična, i nikako potrošiti izdvojena sredstva za proslavu mama, dohvata se super povoljno ponudjene tašne za plažu! Kako i ne bi bilo povoljno, kada su napisali da je povoljno. Pa kome još ne treba tašna za plažu kada ide na more?! Mislim stvarno…Kome još ne treba?
Pa ne treba onome kome je plaža kada zagrabiš nogom iz dvorišta, a staviš ručak da se kuva, omućkaš noge (a bogami i ostale delove) u slanoj vodi, pa onda čuješ da ti ćufte trče po šporetu, jer si se zaneo u ronjenju! E tom nekom ne treba tašna za plažu, kada možeš dobaciti peškir sa prozora pravo u more!!! Ali, gde ćemo se izdvajati, kakvo bi ja žensko čeljade bila, da nisam kupila, već gore pomenutu, torbu za plažu? U stvari, kupio mi je Mangup…šta će sa mnom…zvocala bih verovatno do izlaza (a to u pomenutom marketu traje…..), a možda i dalje!
I tako…sitne potrepštine za rodjendan kupljene…tašna za plažu (e vala ima da potrpam peškire u nju i da je nosim na plažu) kupljena, znači, velike brige polagacko se rešavaju!

E sad….da taj polazak na more ne bude tako jednostavan, moraćemo se ekstra zalagati na poslovima nam našim sve do poslednjeg dana pre polaska, a taj dan ako treba i do kasnih noćnih sati, samo da odemo put slane vode!
I šta će nas tamo dočekati? Za početak, ta posoljena vodica, nadamo se…ako u ovoj SEKI nije i ona izfiltrirana usled raznih nestašica, pa možda i soli nestalo, pa ko veli, dok mož, nek se iskoristi….Nadamo se suncu, ako još uvek ima volje sijati kao što je nekada sijalo i grejalo, jer…ni sunce više nije kao što je nekada bilo. Nadamo se onom naglasku meštana, koji tako prija čuti (doduše, možda nekome i ne, ali ja ga obožavam), pa onda, najviše od svega, nadamo se mirisu mora! Uz sve to, dobro bi se bilo malo i odmoriti na moru od priprema za more….
I tako…čim stignemo…pravac žubor na weliku šolju (da ne zagadimo veliku vodu), pa pravac plaža! I onda, ritual, svakodnevni, strašan, naporan ritual, koji cedi poslednju mrvicu snage iz organizma! Moraš ustati, a da to nije zbog odlaska na posao (ne znam kako ćemo to podneti…), pa onda…moraš skuvati kaficu i čak sići nekoliko stepenica (ima sigurno petnaestak) do plaže i pri tome još tu kafu i popiti (u hladu naravno). A tišinu i mir remetiće ti neko dosadno oglašavanje njihovih, morskih golubova (čitaj galebova), koji besramno šetaju po plaži (kao naši, subotički, po Korzou), pa još onda i zapljuskivanje talasa….ne znam…nekako ćemo podneti tu muku! Pa se onda još moraš i bućnuti u vodu, pa ležati na suncu, dok poslednje graške znoja ne ocedimo u peškir, i tada, kada skontamo da postoji šansa da se otopimo i da nas ne pronadju, opet pravac voda (veoma nazdravlje za srce…ali šta nas briga, još se ne brinemo za njega) i tako u krug.
Pa još ako nam se posreći da nas ne opali alergija na sunce,…gde li će nam biti kraj…I kada dan polako pridje kraju, moraš još i auto upaliti (ne zapaliti), pa pravac do grada na sladoled, pa maltretirati se kroz one uske ulice starog dela Trogira, pa onda buljiti u one milionerske jahte…pa šetati kraj mora…i opet…lizati sladoled ili ispijati kaficu…
Ne znam…sve nešto…ne mogu da verujem da se bliži i taj dan. Naravno…neću sad početi ovde po blogu da odbrojavam dane….ali…nadam se da će sve biti u redu i da ćemo stići do našeg odredišta sa svim zubima i ostalim delovima na broju i da nas nikakva neplanirana dogodovština u tome neće sprečiti (šta ću, kad sam sujeverna (pomalo), pa da ne ureknemo…)