Slonovi sa naslovnice

Ponekad…volimo i ljude koje ne vidimo. Ponekad…volimo i ljude koje ne poznajemo…Ponekad…nije ni potrebno biti, važno je osetiti…
Ponekad…prijatelj je tu uz nas…Ponekad…prijatelj je daleko od nas…Ponekad…prijatelja i ne susrećemo…Ponekad…nije ni potrebno…tu je, u našim srcima…
Ima kada…život nanese bol…Ima kada…tako je potrebno…Ima kada…život zna šta mu je činiti…Ima kada…to tako mora biti…
I…na tom putu…voljenja, prijateljstva, života, tuge i sreće…ponekad…život pospe mrvice sreće koje nas vode do kutka mira za kojim žudimo. Sakupljamo ih…u strahu od grabežljivica koje će nam iste ukrasti…učiniti da zalutamo, izgubimo se u mraku šume, nestanemo…skriveni od svetla sreće…Sakupljamo ih…i punimo srca…približavajući ih dugo čekanoj sreći.
I…na tom putu…potrage…žurbe…straha od stramputica…poneka mrvica…sakupljena sasvim slučajno, jer bejaše neprimetna, uz kraj…učini da iz tog ugla malo bolje vidimo kroz šumu jednakih stabala…učini…da se osvrnemo i krenemo pravim putem. Ponekad…ta je mrvica putokaz…ponekad…to je mrvica koju zaboravimo dati vrataru na ulasku u odaje sreće, mira i spokoja…Ponekad, ta je mrvica dokaz  prijateljstava, koja…i kada izgledaju kao da ih nema…koja su tiha…nevidljiva u svom postojanju…ipak postoje, u svoj svojoj veličini, nikad doživljena a uvek življena.
Ponekad….ta je mrvica…koja će činiti da se sećamo da prijateljstvo nije samo ono što ponekada mislimo da jeste…ta je mrvica ono što nas veže, sve…nevidljivim nitima zajedničkih radosti, tuga…življenih u isto vreme, na različitim mestima…Mrvica – istih osećaja, tako bliskih, tako poznatih, a tako dalekih, rasutih…

Dotakla me je ova pesma, emocije koje izaziva masa ljudi koja peva, neko, sa suzom u oku, neko, sa osmehom na licu, a svi – ljudi u svoj svojoj manje – više grešnoj čovečnosti ….Dotakao me je osećaj da smo u životu veoma često nemoćni da upravljamo njime onako kako bismo želeli, čak…vrlo često, uzde nam ispadnu iz ruku i samo nas prava ruka može vratiti nazad u sedlo…smirena, čvrsta, odlučna…i usmeriti…da kroz život koračamo sigurnijim koracima….svesni da uz sebe imamo oslonac…koji će biti tu da ne padnemo…a opet…čak i ako padnemo…biće tu da bol što manji bude a rane što pre zacele…

Nošena pa ispuštena…

„’alo, Dano, jel’ dolaziš na roditeljski?“ šaljem poruku…

„’alo, Sanja, kakav bre RODITELJSKI?!!!“ zove ona odmah potom…

Hmmmm, trebalo je odmah da mi postane sumnjivo…

„Ma ženo bre, roditeljski, posle časova, reče mi dete mi moje starije u petak još…a danas je ponedeljak (čisto da je obavestim, jel, ako ne zna, jel…jednom i ja da budem upućena, jel…)“

„Auuu, pa meni moje ništa ne reče!“ na to će ona sva zbunjena. „Pa kako to da moje dete ni spominjalo nije?!“ i dalje ona u neverici ali ipak – ima da mi poveruje, nego šta…

Ja – sva sretna, najzad jednom da i ja budem tačna informacija. Navikla da obično sve poslednja saznam ili…čak ni ne saznam…

„Pa dobro da si mi javila, kad ono izlaze klinci…16.45? pita ona, sretna što me ima, da joj se nadjem, da ne izostane…

„Auuu, pa ja sam dobila informaciju od deteta mi mog da izlaze u 17.35“ opet ja, sva sretna što uopšte imam informaciju!!!

Sad već počeh misliti…no dobro, zajedno ćemo usložiti tačan odlazak na roditeljski sastanak. Kaže ona – čućemo se kada stigne kući i proveri tamo u njenoj evidenciji kada izlaze…ja, crvenim…sreća, ne vidi me, ja ni nemam evidenciju, ima dete u peronici…zašto se i ja nisam setila zamoliti ga da mi ostavi raspored, nego svaki dan, svake nedelje, svakog meseca (u svakom pogledu ne napredujem sve više…) ispitujem kad će doći kući…

„Dakle, totalno si u pravu!“ Dana će meni. „Ženo…dobro da si mi javila!“ ona će zahvalno…

„Ma super bre, jel sedimo zajedno?“ pitam ja, kao djak prvak, ne volem bre tamo da se motam sa roditeljima, onim mamicama što rasipaju pamet iz džepova…Ovo je Dana, nije bre od onih…hoću da je rezervišem, ne moramo u prve redove, al’  nek se nadje i ona meni, kao ja njoj, jel…

„Pa naravski da sedimo“ pada dogovor sa njene strane.

I onda ja tu još dodam, uglavim, nepromišljeno i neusaglašeno sa planovima u mojoj pometenoj glavi, kako mogu njena deca biti kod nas dok traje roditeljski. Nego šta, nego sam fantastičan organizator vremena sa kojim nikako ne raspolažem!!!

Sve se odvija po planu, krećem sa posla na vreme, ne mogu produženo raditi, jel…imam roditeljski, neću da izostajem, spremam se na temu – vakcina, primiti ili ne primiti. Odakle mi ta ideja? Pa sigurno zato što sam jako bistra, jel…Stigla kući, zbrzala kafu, ostavila mami i mangupu u amanet da pogledaju kraj emisije o ujedu pauka crne udovice sa peščanim satom na stomaku (apropo toga – ne pitah ih za ishod…), žurim, jurim, kasnim, krećem, vraćam se…proradio stomak, trema čuda čini…žurim, nije u redu, organizovala ženu a zadnja ću stići!!! Stižem ja, čak išla peške!!! čitavih, pa…sigurno i 300 metara do škole, izduvavam malo ispred škole i ulećem sva hepi,  ja stigla! Osvrćem se malo, no…ne posvećujem baš neku pažnju neprepunom hodniku roditelja. Sreća – odbor za doček je tu. Ugledah Ženu, ugledah moje starije i odgovorno dete, ugledah njeno dete, veće, manje…super, svi smo tu, sad još samo ostali roditelji i učitelj. Uh…pade mi kamen sa srca.

„Zdravo cico!“ ona će meni i neki neobičan osmeh igra joj na usnama…Šta sam sad naradila, mislim se ja?!…

„Na roditeljski si pozvana samo ti…“ nastavlja ona i ne može da zadrži osmeh, “…učitelj ti je u onom pravcu…“ i dobrodušno se smeje, sad već polako počinje da konta sa kako pouzdanom lujkom ima posla. Ja se o’ladih u momentu! Šta je sad opet?! Taman sam mislila da stvari na bolje idu. Naročito od kada moje dete sedi sa njenim detetom. Kaže ona – nadopunjuju se! Kažem ja – nadopunjuje njeno dete moje dete odgovornošću, zato je i naučio da me obavesti o dešavanjima u školi! Dakle, noge mi se odsekoše, ono malo pameti i zdravog razuma što mi osta, sakri se negde u mali džep na gaćama koji nemam i … muuuuu, mozak mi otkazao saradnju…

„Šta ćemo onda sad, hoće doći tvoje dete kod nas da se igraju i urade domaći?“ pita sasvim logično, jer ovamo, ja ih pozvala kod nas dok se nas dve budemo družile u djačkim klupama. Zaboravih u medjuvremenu na razgovor sa Lakumićkom mi mojom, sestrom mi dragom, da ćemo otići ako ne završi kasno roditeljski…

Ja počeh da mucam:

„Pa ne znam, pa muuu, pa ovo, pa ono, šta sad, pa zašto samo ja, pa šta je bilo, pa kako, pa ićemo kod sestre, pa mogu se sutra igrati, pa…“ konta ona, ova se polupala negde na putu do pameti! Kaže ona (sreća pa je reč o veoma strpljivoj, razumnoj, smirenoj i uvidjavnoj ženici – malo bi me njih takvu istrpilo, sem familije mi moje koja – šta će, ne može me se ratosiljati):

„Ma nema veze, mi smo ti OK, ima dana, družićemo se, samo ti obavi što treba“ ja, sva zahvalna i u bunilu, šta će učitelj da mi saopšti.

„Eeee, eno ga učitelj, stiže!“ obavesti me ona, još pri pameti, za razliku od nekih, ja – pucam, kao pred pismeni zadatak za koji nisam vežbala.

Oni se pozdraviše, odoše svojoj kući, ispratiše i moje dete sa kojim se i zaboravih pozdraviti ili mu reći uopšte da li da me čeka ili krene svojim putem. Ja, za učiteljem. Pitam ga, zašto samo ja, zar ima neki problem? Na stranu što inače uredno odlazim jednom mesečno, kako bi malac video da mi je stalo do njega i njegove škole…On me obaveštava kako nema problema ali nema ni roditeljskog ni prijemnog ali dobro što sam došla, pa da popričamo, neobavezno…Ja – zbunjena…kako nema?!!!

„Pa zar nije trebao biti danas roditeljski?“ pitam ga.

„Ma ne, to je ono što je bio prijemni, pa niste bili“ kaže on, nasmejano, ko veli, bolje da se osmehnem ili će da mi se prostre tu kolika je velika.

„Ajoj, to je onda bilo sigurno još u decembru!“ ja ću postidjeno.

„Ne…to je bilo još u novembru“ on će, pa…recimo, strpljivo.

„Auuu, pa ne kasnim mnogo, samo dva meseca“ koja konstatacija sa moje strane.

„Nije važno, bitno je da ste došli“ on će sa mišlju, ko čeka – taj dočeka.

Kaže on da ga je moje drago i nadasve, kao što rekoh, odgovorno dete, pitalo u petak da li još važi ono što piše u svesci…Šta da mu kaže, pa naravno da važi…pazite, mogao je i da ne primeti obaveštenje o prijemu roditelja. Važno je da mi je preneo poruku.

Daljim se razgovorom, na sreću, ispostavilo da je moje dete ok, da je ponašanje u redu, da su domaći zadaci u redu i da nema razloga za brigu. Teški su dani iza nas, sad samo treba zadržati trenutnu poziciju u trci za mestom u razredu i razumevanjem vršnjaka. Pitam ga za ocene, kaže on – eno odoše sa njim kući. Svi su izgledi da bi mogla biti čista petica ali treba malo više truda. Joooj, koliko se trudimo svi oko njega, ostaće trudni i oni kojima je priroda dala tu mogućnost, ali bogami i oni kojima nije!

„A šta ćemo sa vakcinom?“ pitam ja hrabro.

„Kojom vakcinom?“ on će, sa značajnim osmehom.

„AAAA vi ste samo dužni da nas obavestite da će se deliti“ pametnica je najzad shvatila.

„Pa naravno“ i još uvek ima strpljenja za mene.

„Pa znate, ja sam već utripovala i temu roditeljskog“ sad već ne mogu da sakrijem svoju glupost.

Svaka čast čoveku na razumevanju, kakva mama, takav sin, nema tu šta. Dogovorismo sledeći susret za mesec dana i podjoh kući.

Tamo, kaže dete mi moje starije, eno i kolačića, ja ga iskuliram, sva sretna, jer videh prosek 4,71. Odem u kuhinju, kad ono,…kolačići. Jeeee, odakle ovo ovde?!!! Mljac!!! I onda mi se rolna poče odvrtati!!! Ja sam ženu koja je povela decu, spakovala torte, slanih grickalica i čokolade a sve u cilju da se družimo, ’ladno otperjala kući a da to nisam ni primetila!!! Lujka nad lujkama. Izvinuh se ja usmeno, pismeno, kaže ona:

„Ma opusti se, ženo!“ ma šta da se opustim, pa nisam normalna, bre!!! Kako sad iz ovoga da se vadim?!!!

DANO, JEL’ VREDE OVI REDOVI KAO JEDNO VELIKO I ISKRENO ONLINE IZVINJENJE?!!!!  🙂

Utisak

Pravi prijateljiŠta se dešava kada se nekoliko tvojih reči gubi u moru reči tvog sagovronika? Šta se dešava kada tvoje reči naidju na zid samozadovoljnih ljudi željnih slušača? Šta se dešava kada tvoje reči ne nadju toplo krilo u razgovoru sa prijateljem? Da li nam je on i dalje prijatelj i bio li je?
Možda i jeste, sigurno da jeste. Ali, pomalo nagluv. Prijatelj koji čuje sebe, svoju nevolju, svoju sreću, ali gluv je za tvoje sve. Prijatelj koji će rado sa tobom podeliti i svoju glavobolju, do u detalje, ali neće pitati odakle tebi taj osmeh na usnama. Takav prijatelj priča, priča, priča…u toj svojoj priči ne čuje tvoju tišinu i tvoj pozdrav na odlasku ili je možda ostao zatečen bojom tvog glasa koja je do tada teško imala prilike doći do izražaja. Takav prijatelj nije pravi prijatelj. Prijatelj je iz navike. Navike i potrebe da ga neko sluša. Takav će prijatelj saslušati možda jednu tvoju rečenicu i na nju se nadovezati svojim sličnim nastavkom, pronašavši sebe (zasigurno) u nekoj od reči koje su pukim slučajem uspele biti dovoljno glasne. Takav prijatelj – koji prijatelj?!!!

Blogovanje ili u slobodnoj izvedbi pametovanje, zezanje i tugovanje on – line, bez krajnjih namera da ispadnemo ( ne znam odakle ) zaista i pametni :)

Blog boardKratko i jasno pitanje šta je blogovanje i šta će mi to? Da li se to jede, pije i kakve ja koristi imam od toga? Dakle, za početak, niti se jede, niti se pije, a koristi? Hmmm, ako očekujemo materijalno se isprsiti i ogrebati tim putem, onda odmah, ajd zdravo, tu nema života u tom smeru. Možda, jednom…ako nekom podje od ruke da zapliva u neke profesionalnije vode…Ali ovako, amaterski, naivno i iz hobija – tu je čisto zabave radi, druženja radi, razmene mišljenja radi, po koje kritike, po koje pohvale, po kojeg smajlija na ekranu….
Dakle, pitanje je bilo – šta je blogovanje? Da li sada da linkujem nekog na tu temu (što je u blogovanju veoma fer i u redu – ne mažnjavati tudje postove, eventualno se pozivati direktnim linkom na iste ili makar citiranjem…mada i to baš ne zadovoljava korektan odnos, ali prolazi…) ili da pokušam nekako to dočarati?
Neću se  niti okačiti, linkovati, vezivati…šta li već…niti ću citirati, (u stvari, linkovati ipak hoću) niti izvoditi prazne definicije pomenute teme, blogovanja. Istorijat blogovanja, izem li ga, koga zanima, neka malo gugluje (opet, po Vuku, jel…). Mene mnogo i ne zanima. Navodno je krenulo kao on-line dnevnik…ono što je bilo štampano kao Dnevnik Ane Frank,  pa ko je bio uporan isčitao je sve, ko nije (kao ja) pročitao je po koji red, pa odustao. Šteta papira, što se mene tiče, u današnje vreme.  Krenulo je tako…a završilo ko zna kako. Nadalje, nemam sada nameru nešto nabrajati moguće teme o kojima razglabaju blogovi, jer razglabaju o svemu i svačemu…jel…svi imamo različita interesovanja, različita zanimanja pa shodno tome, odabiramo i šta ćemo čitati i o čemu ćemo pisati.
BlogovanjeIz mog ugla gledišta, blogovanje je on-line piskaranje onoga što ti je trenutno na pameti. To mogu biti biseri mudrosti mene nemudre ili neki ispadi u toku dana, nedelje, neki kojih se sećamo, napisani na samo nama, svojstven način. Mislim da je blogovanje odraz naše ličnosti, našeg života (da ponovim – pričam o ovoj temi iz svog ugla gledišta – jer to je sloboda blogovanja (ne znam da li ovako nešto postoji, ali evo ja je sada imam)) našeg načina razmišljanja, našeg ličnog stava. Takodje, može biti i odraz našeg dobrog raspoloženja koje želimo podeliti sa nekim, pa ubaciti po koji fazon, vic, zanimljiv snimak, dobru pesmu…Sve je dozvoljeno (sem golotinje koja navodi na blud i surovo je skinu sa youtube-a i pošalju ti upozorenje), jer to je vaš blog. Vaše mesto za pisanje, vaše mesto za protest ako imate zašto da protestvujete, vaše mesto za pohvalu ako imate šta da pohvalite. Nije bauk, nije tabu, nije teško niti komplikovano. Malo osnovnog znanja ponašanja i kulture sa računarima (pošto je to je li…neki vid društvenog života) i svako može imati svoj blog.
Dakle, prvi korak, otvoriti svoj blog…nije težak. Taj prvi korak – napravićemo mi za vas (all free of charge 😉 ), ako želite da vas pridržimo, da ne padnete. Mesto za vaš blog je stranica otvorena upravo u tom cilju.
Vaša je sledeća briga – o čemu pisati? Ko će me čitati? I šta ako se nekome ne dopadne to o čemu pišem? Šta ako me neko iskritikuje?
Kao prvo – uvek se može izbrisati učinjeno. Prva dobra stvar. Druga dobra stvar – a zašto bismo išta brisali? Zašto ne bismo ostavili kao trag i podsetnik da u neko kasnije vreme, provirivši u arhivu učinjenog, primetimo način razmišljanja pre i posle, promene na nama samima koje nam je vreme donelo. Zašto dalje – ne bismo podelili ono lepo što osećamo sa nama dragim ljudima? Jednostavno – napišemo post (članak u blogu) i šerujemo (Vuk) ga sa prijateljima, što imejlom (Vuk), što fejsbukom (Vuk), što već čime nam na pamet padne…Kasnije, kada ih malo uputimo na naše postojanje, oni koje zanima šta imamo da kažemo i sami će se setiti doći na našu – vašu stranu i pogledati šta ste ovih dana napravili, naradili, pokvarili…
Da li smo nesigurni i dalje u to – šta ćemo sa time? Verovatno da da…ali…valja probiti led, posle ide sve kao podmazano. Kao dobro ulje za uklizavanje stižu i komentari prijatelja, familije, nepoznatih kritičara 😉  i naravno, kolega blogera, što iskusnijih, što manje iskusnih i svi su poželjni i oni loši i oni dobri i oni šaljivi, jer svaki je komentar u neku svrhu…iz svakog se komentara može doneti zaključak o postu, o komentatoru, o autoru posta, o mnogo čemu još.
Negativno u blogovanju? Ma ne postoji tako nešto ( 😳 ). Ako i postoji, otkrićete sami kada otpočnete blogovati…(opaka ovisnost – da ipak upozorim na vreme!!!).