Pušenje online

Ima nešto što nikako nisam smela da vam priznam. Znate…eto…ja sam majmun. Ne onaj majmunski majmun, tačnije – majmunica iliti životinjska vrsta majmun ženskog roda…Ne, ne taj, nego majmun kao (ne)karakterna osobina. Mislim se, pa se mislim, hoću li koju na tu temu ili neću. Posle kontam, pa ovo je naša taraba, tu mi možemo da žvrljamo istine i neistine, stvarnost ili fantaziju…pa nek narod što pored tarabe prolazi izvoli sam da izokrene onako kako hoće. Mož’ bit’ istina, no…i ne mora.

Da li ste znali da kada vam ture tamo neki filter u tamo nekom serveru u tamo nekoj firmi na temu www.google.com nemate više internet? Mislim stvarno…da li ste znali? E da…i da li ste znali da sem čika gugla nema više čika koji znaju da pronadju za vas baš ono što tražite? E…da…i da li ste znali da internet nije u poslovne svrhe (čast mailovima…koji jesu)? E da…i da li ste znali da možete doneti kućni elektronski notesčić i prikačiti ga na mrežu u firmi i tako nadmudriti one pametne što vas profilterisaše?

E pa…eto, tako…ja to sve nisam znala i osećam se kao majmun. No ajd, pos’o je pos’o, što je istina istina je. Valja se raditi a ne guglovati. Ko je još video u savremenom svetu koristiti internet? Mislim stvarno…Daj bre ljudi!!! Odakle vam ideja da internet nije u poslovne svrhe? Ne koristiti internet u tom smeru u današnje vreme jednako je pečenju hleba u smederevcu na plus 40 avgustovskih stepenova onih celzijusovih, dok u radnjama ‘lebac stoji po policama!

Nije meni problem što opališe guglu filterušu, nego mi bre problem što mi tako zamalo pa ukinuše ono virtuelno pušenje uz jutarnju kafidžons (sreća pa ipak poznajemo i one ostale čike što burlaju)! I koji mi je andrag (valjda se tako piše a zamena je za koji k..ac (konackonac…nemoj odmah prljavo da mislite)) trebao, pa da ne propušim prave cigarilose! Sad bi se lepo u jutra rana rastezala po pušionama, raspredala dogadjaje iz šesnaeste ulice u komšiluku. Ne…ja se odlučila na zdrav život i suvu kafu. Zamenila pušione za dvadesetak minuta jutarnjih uz kafu i internet.

I…šta mi je to dobro donelo? Pa – čista pluća (ako izuzmeno dnevno gutanje tri kubika izduvnih gasova) i rdjav glas. Onaj…neradnički rdjav glas. Ispadosmo neradnički nastrojeni i nadasve problematični mi što guglujemo uz kafu po internetu. A šta je bilo sa onima što par sati dnevno gugluju po babama i stričevima? Ništa…pametna masa, njima to nigde ne piše a nama, virtuelnima, na čelenkama onim usedelim u kancelarijama nam našim nepušačkim kao okačeno stoji – Oprez, pazi, Gugluje!!!

E sad…ova priča…znate…tako piše na našoj tarabi. No, to naravno, ne mora bit’ istina. Ko veruje, ko neveruje, kako god…prolaze ljudi raznorazni, pa to bude…od muve naprave slona…no da ne dužim, mojih virtuelnih dvadesetak minuta pušenja je isteklo…mora se ić’…pos’o zove…

Ahhh…Bartolini…

Bila jednom jedna žlezda. Dadoše joj ime Bartolinijeva. Živela je mirno i sretno, povučeno….lučeći tečnosti taman toliko koliko treba i taman tamo gde treba. Živela je u svom šumarku, mala…kao zrno graška. Dosadilo je toj žlezdi, maloj žlezdi, najsladjoj na svetu, da živi život svoj, radi posao svoj…a da niko pri tome ne ceni posao njen.

Odlučila je da poraste. Od malenog…neprimetnog (sem za princeze) zrna graška…dostigla je veličinu dobrog oraha. Zrelog oraha. Oraha spremnog za pucanje. Jedan pravi, pošteni stisak i eksplodirala je naša žlezda, mala žlezda, najsladja na svetu.

Ponovo je pala u zaborav. Odlučila je da istraje. Nije se predala. Ponovo je počela sebe da hrani….da raste…raste…rasteeeeeiiii…hop, ovaj put…e…neće da pukne tek tako. Prvo će da da znak od sebe. Prvo će malo da žagne, da zaboli, bocne, uplaši. Uspela je…ne odmah…ali uspela je. Stanovnici obližnjeg seoca, Srce i Duša, zabrinuli su se i uspaničeno počeli da je traže, gde je šta je, ko je i zašto je?!!!

Redjalo se pitanje za pitanjem, a konkretni odgovori nisu pristizali. Misterija! Šta učiniti?! Dozvoliti joj da i dalje boravi u svom šumarku i ako je njen boravak počeo da narušava mir Duše i izaziva ubrzani tempo Srca? Nisu se predali ni oni. Baciše se u borbu 1:1 (Srce i Duša u duetu). Povadiše enciklopedije, obidjoše biblioteke. Raspitaše se. Ustanoviše da ona baš i nije tako jaka i opasna koliko se pravi.

U stvari…nije uopšte opasna dok ne pretera! Pravilica važnilica. Odlučiše Srce i Duša da joj daju još po koju šansu. Neka je tamo u njenom skrivenom kutku, neka živi život svoj. Neka živi i radi u miru i nemiru. Srce se opustilo, Duša se primirila. Što bi rekao narod: „Kad čeljad nije bisna, ni kuća nije tisna“.

Šta sam ono htela reći…ljudi – bolest – umiranje. Sebičluk. Da – sebična sam. Sutra možda mene strefi neka boleština. U stvari…to sutra će jednom sigurno doći. Pitanje je samo kad i da li želim da ga čekam u nemiru ili da živim u miru? Da – imam i ja teret na duši i strah za zdravlje svojih najbližih i sebe same. Šta bi bilo da se meni nešto desi i šta bi bilo sa mojom decom? Gde bi oni živeli, sa kime bi živeli i kako bi odrastali? Ali neću da mislim o tome.  Dosta je. U poslednje vreme ljudi samo o tome pričaju, ko je kad, ko je gde, ko je kako. Šta? Razboleo se, umro, nema ga više. Kupio garsonjeru, promenio adresu…kako god…

A nekada je bilo…ko je kad, ko je koliko, ko je kako i ko je sa kime. Šta…pa ovo – ono…kako da vam kažem…znate…radio one radnje…ma…sexao se nezakonito 😆 .

I tako…udubismo (udubiše…) se za vreme doručka u konstantnu temu koja me izludjuje i daje odvratan ukus svakom jelu, kad onda – odlučismo da potegnemo pitanje, kako bi promenili temu…“Ko se s’ kime kurva?“ I…tišina. Oooo bože…zar više ni to niko ne radi (mislim – zanimljivo mi je dok nisam glavni povredjeni lik) ili su ovi ovdašnji ljubavnici pametniji?

I onda….dobijemo odgovor na naše pitanje u jednom vicu:
„Zašto više nema toliko kurvašaga u velikim firmama? Ni to više nije kao što je nekada bilo…“
„Kako zašto? Pa sve sama familija!!!“

Džepno izdanje karikature života – paranoja prvi deo

Džepno izdanje karikature života – uvod
Džepno izdanje karikature života – …poglavlje 3
Džepno izdanje karikature života – …poglavlje 7

Početnički primeri da vam se upali lampica, ako već nije:

  • Sve počinje nevino, naivno, poverljivo, iskreno….muž se sprema u poslovnu pratnju. Da…da…poslovnu pratnju. Zašto bi samo žene išle u pratnje te vrste…kada su u osnovi muškarci i bili prvi ti, koji su poslovni. Njegova se poslovna pratnja ogleda u pratnji ne zna se čega do granice države nam ove naše. Strogo poverljivo – top secret!!! „Ne pitaj ništa – ne mogu ti reći“ varijanta, „a i ako ti kažem…moraću te ubiti!!!“
  • Pratnja se dalje ogleda u humanitarnom radu varijante biće dnevnice, a možda i neće. Pre će biti da biti neće, nego što će biti da biti hoće. Upravo iz tog razloga, suprug traži od supruge dobrovoljni prilog u vidu uplate malo kreditića na telefonski broj, kako bi imao sa čega da joj se javi. Ona to, naravno, nesebično i čini.
  • U pratnju se kreće u popodnevnim časovima, put do granice je neizvestan, odlazi se u masovnom broju, kao da se prate u najmanju ruku, zlatne poluge na zajam Evropskoj uniji. Kontakt telefon – čujemo se oko ponoći, tada će mi se baterija istrošiti. Sve je to naravno u planu, jer tako se ozbiljan biznis i odgovorna pozicija moraju do detalja utanačiti. Dakle, što me čuješ pre ponoći – čula si me, nakon toga se odjavljujem, nemam pojma šta će tamo da nam rade!
  • Pratnja broj dva, ponavlja se za dve nedelje. Po pravilu, te se zlatne poluge pozajmljuju isključivo vikendima kada je suprugova slobodna smena. Jadničak, mora, šta će…da zaradi za familiju (možda ugrabi koju polugu). Naravno, odriče se svakog honorara u dobrobit firme i nastavlja sa humanitarnim radom. Povratak iz pratnje…nedelja, rano prepodne. Supruga odvaja malo mira i tišine za vrednog i požtrvovanog heroja.
  • Da napomenemo – kontakt telefon u ovoj prilici je bio nedostupan. Vreme početka nedostupnosti – takodje ponoć. Plan je tako nalagao da se svima prisutnima u povorci pratnje oduzmu telefoni prilikom prilaska graničnom prelazu, sve u cilju sigurnosti i predostrožnosti. No, sada je supruga već pomišljala da nisu u pitanju zlatne poluge, nego vampiri ili veštice. No, podržavamo sve za šta valjano objašnjenje postoji.

…nastaviće se…

’ajmo sve ispočetka…

Dakle…da unesemo početno stanje u ovu novu nam, 2010. godinu. Prvo bi trebali staviti tačku na prethodnu godinu, zaključ(a)iti je…pa tek onda. Ali to i nije tako lako i bilo bi u suprotnosti sa Starom gospodjom. Znači, ništa što je iza nas ne možemo izbrisati. Nešto i ne želimo a nešto se jednostavno ne da izbrisati. Ruku na srce, ne bih ni mnogo toga htela da uklonim iz sećanja na ono što je bilo, čak, ma kako nekada mislili da nam je teško, uvek se možemo ugledati na one kojima je još teže. Istina, kažu ljudi…nije se dobro uporedjivati sa onima kojima je lošije jer to ne vodi uspehu, nego zadovoljavanjem sa onim što imamo.
A šta je loše u tome biti zadovoljan onim što se ima, pa ipak, nadati se i radovati svemu što je više? To je način da čovek bude sretniji, manje zabrinut, manje napet. No…lako je to sve reći, nositi ružičaste naočare, dok imaš na šta teže da se ugledaš. Onog momenta kada ti postaneš neko u odnosu na koga ljudi mogu reći “…ma pusti, njima je još gore…“ sve je teže zadržati pozitivan stav o životu, navlače se neki mračniji tonovi na naše poglede na svet i okolnosti uopšte. Znači – biću sretna da ta rečenica nikada ne bude usmerena ka nama.
Šta će nam se lepo a šta ružno dešavati, videćemo, doživećemo, uživaćemo i preživećemo. Sve je to za ljude. Svako dobro i svako zlo. Treba biti zahvalan na svakom dobrom koje nam je poklonjeno, takodje, prihvatiti i svako zlo…jer „…svako zlo za neko dobro…“.
Novi radni dani su na pomolu, zahvalna sam što ih imam, tužna sam…jer ovo je onaj deo godine kada u poslu koji se trudim da pošteno radim, kao i sav drugi pošteni radni svet, nema baš mnogo mesta za odmor kod kuće, vreme sa porodicom. Nailaze polako oni dani…kada radno vreme prekoraci onih 8 preporučenih sati, da bi se zaustavilo na preporučenih koliko god se mora. Strah me je unapred…jer deca neminovno ispaštaju, ovi odrasli ukućani pak razumeju…Dečije se obaveze ne smanjuju povećavanjem naših obaveza na poslu…takodje, ni njihova ljubav i želja za vreme provedeno sa nama nisu ništa manji samim time što smo mi osudjeni da iz kuće izlazimo u polumraku a vraćamo se u potpunom mraku…
Ručice, ruke…koje me obuhvate kada nakon umirivanja  u krevetu napuštam njihovu sobu, govore sve, koliko oni žele da budu uz nas, koliko im je potreban dodir, toplina naše ljubavi…koliko im znači ono malo vremena što u toku radnog dana uspemo da odvojimo za njih. Tuga je to i sreća, istovremeno. Tuga – što ti momenti nisu duži, a sreća – što uopšte imamo te momente.
Sada počinje ono vreme, kada čekam da mi vreme prodje i da život ponovo krene svojim tokom, tokom kada mislim da nemam vremena za ništa, da bih shvatila da sam imala vremena za svašta, tek sada, kada krene ovo ništa…Jer ništa je…ako se dan svede na odlazak na posao, dolazak kući u večernje sate, obavljanje roditeljskih dužnosti upravo tako, kao obaveze, serviranje večere, deca na kupanje, deca na spavanje i laku noć, dobro jutro, novi radni dan…
Sada počinje to vreme, pitanje je samo dana…

Ono što dolazi posle…

DekiNovi radni dan je na pomolu. Peti za redom od povratka u stvarnost. Sad…ne bih rekla surovu, jer kao što se kaže, hvala dragom bogu imam gde doći raditi, a pre toga, imala sam priliku biti na godišnjem odmoru čitave tri nedelje. Istini za volju, u uslovima koje život danas pruža, to i nije nešto što po prirodi stvari sleduje zaposlenim ljudima ovog užurbanog vremena. Nekima ni ne sleduje odmor (nekima, doduše, čak ni redovna plata ne sleduje), uz razna opravdanja, ako opravdanja za to postoje. Neki svoj godišnji odrade pre nego što odu na isti, a i nakon što se vrate sa istog, pa se posle čovek zamisli, trebao je njemu uopšte taj godišnji?!
Sad…kako da vam kažem…naravno da je trebao!!! I naravno da ga je trebalo što pametnije iskoristiti!!! Opet, relativno šta je kome najbolje, dobre domaćice i žene za svaku pohvalu bi prvu nedelju iskoristile za spremanje kuće, izlizivanje parketa, tepiha, prozora, ćoškova, tavana, podruma, polica, ormana…Drugu bi nedelju iskoristile za ostavljanje zimnice na sveže očišćene police i na rondzanje na kišu, jer joj je uneredila prozore, a tek ih je oprala….Treću bi nedelju iskoristile za odmor od naporne dve nedelje i pripremu za nove radne pohode….
Dakle, ja to poštujem i sa stidom i sramom da me sram bude, mama me moja nije tako učila….ja se teško uspevam uklopiti u to društvance. Nije da sam baš i pokušavala, jako i nadasve mnogo se trudila, ali kad ne ide, onda i pre nego što počneš znaš da ne ide…
Sve u svemu, mi smo to nekako drugačije zamislili. Punih 18 dana na moru!!! Ko brine za špajz (ni nemam ga, hvala bogu), prozore da sam oprala već bi se odavno ponovo uprašili, spremanje, izem li ga, neće nigde pobeći, ali more, slana voda, sunce, putovanje, sad ili…sad…ne bih baš rekla nikad….
I tako…bilo, prošlo i nadam se ponovo došlo, makar sledeće godine, kad ranije ne može. Dakle, sigurno smo kući već nekih nedelju dana, a ja još ni dva slova o tome kako nam je bilo nisam sastavila. Pričamo tako na tu temu, pa nešto kontamo, šta reći? Bilo nam je lepo? Bilo nam je prelepo? Dobro smo se odmorili? Mnogo smo plivali? Uživali sa decom? Obilazili okolinu i okolne gradiće? Proveli prijatne trenutke sa najdražima? Malo trošili novaca? Lizali mnogo sladoleda? Šetali se uz obalu mora i kraj mnoštva jahti uparkiranih? Bili opušteni, ne razmišljajući o poslu, i problemima kojih se uvek nadje?
U razgovoru i razmišljanju na tu temu nastaje pitanje – podeliti ili ne lepa osećanja, uspomene i emocije sa ljudima koji nisu bili deo istih? Odavno sam prestalna nasilno prepričavati dešavanja u porodici, osećaje prema svojoj deci i ljudima koji su mi dragi. Shvatila sam da moje suze ili moj osmeh nailaze na zid nakon što reči predju preko usana. Nije da jako zaboli taj udarac, ali i ne prija, jer kao da pokušava oslabiti sve ono, što srce oseća.
Pa tako, eto u par redova i nadam se nenametljivo, spomenuh kako nam je bilo. Ko je rad slušati i čitati, zadovoljiće ga i ti redovi, jer govore malo, a ipak sasvim dovoljno.
Ono što nakon toga dolazi, jeste povratak u dane sa redom vožnje radnim danima od 816 h, boravkom kod kuće najranije od 16.30h, vremena za porodicu komada veoma malo…čekanje vikenda (sreća ko ga ima) i prelistavanje fotografija u slobodno vreme, kao podsećanja na dane koje vredi  iznova čekati.
Naravno, podelićemo sa vama još po neku fotkicu…