Nije ovo tekst o pomoru riba na paliću…

zenskiKao iskusni nepoznavalac hemije i iskusni nepoznavalac lanaca ishrane, ne bih se upuštala u detaljnu analizu pomora riba u Paliću. I sada je u toku emisija na nekoj od naših domaćih stanica koja diskutuje na tu temu, pa bi suvišno bilo praviti se mnogo pametan kada nisam sigurna ni da razumem o čemu pričaju. Ono što znam i u šta se razumem, jeste moja zaljubljenost u Palić, u vreme provedeno kraj jezera, vreme provedeno na jezeru. Zaljubljenost u dane treninga, kada smo neumorno mlatili veslima po vodi naseg flourescentno zelenog jezera.

Sada bi za očekivati bilo da kažem eh….tada je sve bilo drugačije. Prava je istina da nije. Sećam se (…nije da imam 100 godina, mada tako zvuči…) da smo ponekada imali problem da krenemo iz naše „veslačke uvale“, jer je „ribni saobraćaj“ bio preterano gust, a pride su i sve plivale leđno. Da sve bude zanimljivije, sećam se da ih je i naš domar pecao za ručak, pravo, kao u divljini, rukama za vrat (ako ribe uopšte imaju isti). Bilo je tu sunčanih karasa, a ako me moje znanje ne vara (a vara sigurno, jer pojma nemam o ribama) bilo je tu i tolstolobika, bar mislim, ako su to one ogromne ribe. I tako…bilo je i onda uginuća riba, to je istina. Ali isto tako, to je i sramota. Da se ne lažemo, mislim da je to bilo neke 90,91 ili 92 godine. Nije toliko ni važno tačno utvrditi godište pomrlih riba, ono što je važno je da je već bilo, a niko ništa nije preduzeo.

Barem ne po pitanju vode u jezeru.

Sagradjeni su novi hoteli, obnovljene su stare vile, naše se voljeno jezero reklamira kao turistički centar, uredjuje se park, dovode se stranci, održavaju se seminari, doteruje se ČAK i Velika terasa (što je vaoooo kakvo iznenadjenje, a baš smo se lepo i na njenom tavanu zabavljali).  Da, radi se mnogo po pitanju Palića….jedino nam nedostaje čista voda, a voda je upravo ono što doziva turiste.

Ali, turiste na stranu, šta je sa nama, domaćima? Briga mene za turiste, nemojte se ljutiti. Oni dođu i odu. Neko sa lepim utiscima, neko sa manje lepim. Ali mi smo tu, odrasli smo tu, zar nismo zaslužili da se neko pobrine da sačuva naše mesto za odmor?

Volim Palić, volim njegov miris, pa taman nekom i smrdeo, volim njegovu okolinu, što je najvažnije volim njegovu dušu. (ne volim ga jedino za 1. maj) Volela sam voziti bicikl kraj njega, volela sam trčati kraj njega, veslati, gledati jedrilice kako lete po njemu, slušati pecaroše kako viču na nas i gađaju nas udicama, klizati se, slušati drveće kako puca od hladnoće….a nisam sama u tome. Moje je pitanje samo…odakle nekom pravo da nam svima to oduzme svojom nemarnošću, neodgovornošću, svojim beskrajnim opravdanjima ???