Nošena pa ispuštena…

„’alo, Dano, jel’ dolaziš na roditeljski?“ šaljem poruku…

„’alo, Sanja, kakav bre RODITELJSKI?!!!“ zove ona odmah potom…

Hmmmm, trebalo je odmah da mi postane sumnjivo…

„Ma ženo bre, roditeljski, posle časova, reče mi dete mi moje starije u petak još…a danas je ponedeljak (čisto da je obavestim, jel, ako ne zna, jel…jednom i ja da budem upućena, jel…)“

„Auuu, pa meni moje ništa ne reče!“ na to će ona sva zbunjena. „Pa kako to da moje dete ni spominjalo nije?!“ i dalje ona u neverici ali ipak – ima da mi poveruje, nego šta…

Ja – sva sretna, najzad jednom da i ja budem tačna informacija. Navikla da obično sve poslednja saznam ili…čak ni ne saznam…

„Pa dobro da si mi javila, kad ono izlaze klinci…16.45? pita ona, sretna što me ima, da joj se nadjem, da ne izostane…

„Auuu, pa ja sam dobila informaciju od deteta mi mog da izlaze u 17.35“ opet ja, sva sretna što uopšte imam informaciju!!!

Sad već počeh misliti…no dobro, zajedno ćemo usložiti tačan odlazak na roditeljski sastanak. Kaže ona – čućemo se kada stigne kući i proveri tamo u njenoj evidenciji kada izlaze…ja, crvenim…sreća, ne vidi me, ja ni nemam evidenciju, ima dete u peronici…zašto se i ja nisam setila zamoliti ga da mi ostavi raspored, nego svaki dan, svake nedelje, svakog meseca (u svakom pogledu ne napredujem sve više…) ispitujem kad će doći kući…

„Dakle, totalno si u pravu!“ Dana će meni. „Ženo…dobro da si mi javila!“ ona će zahvalno…

„Ma super bre, jel sedimo zajedno?“ pitam ja, kao djak prvak, ne volem bre tamo da se motam sa roditeljima, onim mamicama što rasipaju pamet iz džepova…Ovo je Dana, nije bre od onih…hoću da je rezervišem, ne moramo u prve redove, al’  nek se nadje i ona meni, kao ja njoj, jel…

„Pa naravski da sedimo“ pada dogovor sa njene strane.

I onda ja tu još dodam, uglavim, nepromišljeno i neusaglašeno sa planovima u mojoj pometenoj glavi, kako mogu njena deca biti kod nas dok traje roditeljski. Nego šta, nego sam fantastičan organizator vremena sa kojim nikako ne raspolažem!!!

Sve se odvija po planu, krećem sa posla na vreme, ne mogu produženo raditi, jel…imam roditeljski, neću da izostajem, spremam se na temu – vakcina, primiti ili ne primiti. Odakle mi ta ideja? Pa sigurno zato što sam jako bistra, jel…Stigla kući, zbrzala kafu, ostavila mami i mangupu u amanet da pogledaju kraj emisije o ujedu pauka crne udovice sa peščanim satom na stomaku (apropo toga – ne pitah ih za ishod…), žurim, jurim, kasnim, krećem, vraćam se…proradio stomak, trema čuda čini…žurim, nije u redu, organizovala ženu a zadnja ću stići!!! Stižem ja, čak išla peške!!! čitavih, pa…sigurno i 300 metara do škole, izduvavam malo ispred škole i ulećem sva hepi,  ja stigla! Osvrćem se malo, no…ne posvećujem baš neku pažnju neprepunom hodniku roditelja. Sreća – odbor za doček je tu. Ugledah Ženu, ugledah moje starije i odgovorno dete, ugledah njeno dete, veće, manje…super, svi smo tu, sad još samo ostali roditelji i učitelj. Uh…pade mi kamen sa srca.

„Zdravo cico!“ ona će meni i neki neobičan osmeh igra joj na usnama…Šta sam sad naradila, mislim se ja?!…

„Na roditeljski si pozvana samo ti…“ nastavlja ona i ne može da zadrži osmeh, “…učitelj ti je u onom pravcu…“ i dobrodušno se smeje, sad već polako počinje da konta sa kako pouzdanom lujkom ima posla. Ja se o’ladih u momentu! Šta je sad opet?! Taman sam mislila da stvari na bolje idu. Naročito od kada moje dete sedi sa njenim detetom. Kaže ona – nadopunjuju se! Kažem ja – nadopunjuje njeno dete moje dete odgovornošću, zato je i naučio da me obavesti o dešavanjima u školi! Dakle, noge mi se odsekoše, ono malo pameti i zdravog razuma što mi osta, sakri se negde u mali džep na gaćama koji nemam i … muuuuu, mozak mi otkazao saradnju…

„Šta ćemo onda sad, hoće doći tvoje dete kod nas da se igraju i urade domaći?“ pita sasvim logično, jer ovamo, ja ih pozvala kod nas dok se nas dve budemo družile u djačkim klupama. Zaboravih u medjuvremenu na razgovor sa Lakumićkom mi mojom, sestrom mi dragom, da ćemo otići ako ne završi kasno roditeljski…

Ja počeh da mucam:

„Pa ne znam, pa muuu, pa ovo, pa ono, šta sad, pa zašto samo ja, pa šta je bilo, pa kako, pa ićemo kod sestre, pa mogu se sutra igrati, pa…“ konta ona, ova se polupala negde na putu do pameti! Kaže ona (sreća pa je reč o veoma strpljivoj, razumnoj, smirenoj i uvidjavnoj ženici – malo bi me njih takvu istrpilo, sem familije mi moje koja – šta će, ne može me se ratosiljati):

„Ma nema veze, mi smo ti OK, ima dana, družićemo se, samo ti obavi što treba“ ja, sva zahvalna i u bunilu, šta će učitelj da mi saopšti.

„Eeee, eno ga učitelj, stiže!“ obavesti me ona, još pri pameti, za razliku od nekih, ja – pucam, kao pred pismeni zadatak za koji nisam vežbala.

Oni se pozdraviše, odoše svojoj kući, ispratiše i moje dete sa kojim se i zaboravih pozdraviti ili mu reći uopšte da li da me čeka ili krene svojim putem. Ja, za učiteljem. Pitam ga, zašto samo ja, zar ima neki problem? Na stranu što inače uredno odlazim jednom mesečno, kako bi malac video da mi je stalo do njega i njegove škole…On me obaveštava kako nema problema ali nema ni roditeljskog ni prijemnog ali dobro što sam došla, pa da popričamo, neobavezno…Ja – zbunjena…kako nema?!!!

„Pa zar nije trebao biti danas roditeljski?“ pitam ga.

„Ma ne, to je ono što je bio prijemni, pa niste bili“ kaže on, nasmejano, ko veli, bolje da se osmehnem ili će da mi se prostre tu kolika je velika.

„Ajoj, to je onda bilo sigurno još u decembru!“ ja ću postidjeno.

„Ne…to je bilo još u novembru“ on će, pa…recimo, strpljivo.

„Auuu, pa ne kasnim mnogo, samo dva meseca“ koja konstatacija sa moje strane.

„Nije važno, bitno je da ste došli“ on će sa mišlju, ko čeka – taj dočeka.

Kaže on da ga je moje drago i nadasve, kao što rekoh, odgovorno dete, pitalo u petak da li još važi ono što piše u svesci…Šta da mu kaže, pa naravno da važi…pazite, mogao je i da ne primeti obaveštenje o prijemu roditelja. Važno je da mi je preneo poruku.

Daljim se razgovorom, na sreću, ispostavilo da je moje dete ok, da je ponašanje u redu, da su domaći zadaci u redu i da nema razloga za brigu. Teški su dani iza nas, sad samo treba zadržati trenutnu poziciju u trci za mestom u razredu i razumevanjem vršnjaka. Pitam ga za ocene, kaže on – eno odoše sa njim kući. Svi su izgledi da bi mogla biti čista petica ali treba malo više truda. Joooj, koliko se trudimo svi oko njega, ostaće trudni i oni kojima je priroda dala tu mogućnost, ali bogami i oni kojima nije!

„A šta ćemo sa vakcinom?“ pitam ja hrabro.

„Kojom vakcinom?“ on će, sa značajnim osmehom.

„AAAA vi ste samo dužni da nas obavestite da će se deliti“ pametnica je najzad shvatila.

„Pa naravno“ i još uvek ima strpljenja za mene.

„Pa znate, ja sam već utripovala i temu roditeljskog“ sad već ne mogu da sakrijem svoju glupost.

Svaka čast čoveku na razumevanju, kakva mama, takav sin, nema tu šta. Dogovorismo sledeći susret za mesec dana i podjoh kući.

Tamo, kaže dete mi moje starije, eno i kolačića, ja ga iskuliram, sva sretna, jer videh prosek 4,71. Odem u kuhinju, kad ono,…kolačići. Jeeee, odakle ovo ovde?!!! Mljac!!! I onda mi se rolna poče odvrtati!!! Ja sam ženu koja je povela decu, spakovala torte, slanih grickalica i čokolade a sve u cilju da se družimo, ’ladno otperjala kući a da to nisam ni primetila!!! Lujka nad lujkama. Izvinuh se ja usmeno, pismeno, kaže ona:

„Ma opusti se, ženo!“ ma šta da se opustim, pa nisam normalna, bre!!! Kako sad iz ovoga da se vadim?!!!

DANO, JEL’ VREDE OVI REDOVI KAO JEDNO VELIKO I ISKRENO ONLINE IZVINJENJE?!!!!  🙂