Život u zgradi – deo četvrti

Drage komšije…a i oni ne tako dragi…htela sam nešto da vas obavestim. Naime, imamo jedan problem i ne umemo da ga rešimo. Naš je automobil godište 1988. (ako dobro znam, no nemojte zameriti ako nisam dala u potpunosti tačan podatak). Mogu reći i to, da je iz XX veka. Ta je informacija sigurno tačna. Ne znam da li vam je poznato da u XX veku nisu prodavani automobili sa krilima? Ili barem nisu prodavani masovno i javno. Iz toga, dakle, logično sledi…da ni naš auto nema ista…krila, jel…E sad, što bi to vas zanimalo? Nemate ih ni vi…ili se barem ne vide na prvi okobac iliti pogled.

Ono što svi imamo, plus zajedničko je, jeste parking. Mali doduše i tesan i dosta loše iskorišten, no, šta je tu je, što imamo sa time se koristimo. Uglavnom se trudimo namestiti tako, da nas što više složno stane na isti. I najčešće ne smatramo za nedostatak to što nam nisu ugradili one momente za letenje. No, moram vam priznati da ima dana, jutara, kada meni (mada, što bi to nekoga brinulo?!) spontano narastu krila i dodje mi da poletim. Svaki put se iznova obradujem kada ugledam našu suzicu kako se na parkingu guzi nekom drugom autu. Kako to mislim? Pa eto…tako lepo…nadje se neki snalažljivi komšija koji se uredno parkira iza našeg auta i smatra da je to sasvim u redu.

E pa ja smatram da to uopšte nije u redu. Bilo bi u redu da smo, naravno, nešto bliskiji, pa da recimo imamo brojeve telefona jedni drugih, pa da najavimo „Alo, komšo…ja za 10 minuta krećem na posao, ajd, skidaj pidžamu i idi pomeri auto da ja mogu da teram, pa se vrati u krevet“. No, kako to baš nije slučaj (čast izuzecima, kao i uvek), bojim se da ta opcija nije moguća. Šta nam onda preostaje?

  1. varijanta – da se okrenemo i vratimo u krevet i pokušamo obavestiti nadredjene da nismo u mogućnosti doći na posao i nadati se da će naići na razumevanje naša izjava „da je komšija stao iza nas na parkingu“
  2. varijanta – da izbacimo krila koja nemamo
  3. varijanta – da pokušamo izvesti vešt manevar preko one džungle ispred parkinga i da se nadamo da nećemo upasti ni u kakvu rupu i pri tome oštetiti auto

Jutros je upalila ova treća varijanta. No, ima dana kada i to nije moguće. Tako da bih ja, u suštini, htela da zamolim komšije da se parkiraju razumno, tako da nam svima bude dobro ili da nam ubace u sanduče (u našem slučaju to je broj 16) broj telefona kome da se obratimo. Ili, još bolje, da nam napišu opravdanje za izostanak sa posla. Može jedno dve nedelje, barem. I tako, nadam se da mi niko ne zamera za oduzet prostor na oglasnoj tabli, eto, došlo mi je da vas zamolim i nadam se da lepa reč i gvozdena vrata otvara ili u ovom slučaju, da lepa reč i slobodan izlaz sa parkinga čuva.

Život u zgradi

Život u zgradi – deo drugi

Život u zgradi – deo treći